Муџахедини у Босни и Херцеговини. Део 2. “Абу Иззат”, СДА и џихадисти

170
слика: http://srbiubih.com/mudzahedini-u-bih-pod-zastavom-dzihada/

Од почетка 1993., Клинтонова администрација је знала за активности ТWРА-е, али није подузимала акције да их спријечи. “Речено нам је (из Вашингтона, op. a.) да пратимо шта раде, али да се не мијешамо. Бошњаци су покушавали набавити оружје од кога год су могли, а ми у томе баш нисмо били од помоћи. Најмање што смо могли било је да се држимо по страни. Тако смо и поступили”, каже неименовани амерички дипломат.

Аустријске и њемачке власти такођер нису ништа подузимале. У Аустрији су, зато што по законима те земље на њезином територију није забрањено преговарати о куповини оружја за друге државе, док се сама трансакција обавља негдје другдје, склапани послови. Уз то, расположење јавности и политичког естабишмента у обје земље били су на страни Бошњака за које се сматрало да се имају право бранити. (John Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo.”)

Као предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић потписао је 1. јануара 1994. допис предсједнику одбора Фонда за помоћ муслиманима Босне и Херцеговине др. Ел Фатиху Али Хасанеину да средствима која се воде на рачуну број 51364476 код Die Erste Bank у Бечу предсједник Фонда може располагати самостално до износа од 1.000 долара, одлуку за плаћање до 500.000 долара морају донијети најмање три члана одбора, а за исплате веће од 500.000 долара сугласност мора дати Алија Изетбеговић.

Тај је допис само један од доказа да су Изетбеговић и СДА контролисали и дјеловање муџахедина и финанцијске токове који су омогућивали њихов долазак и активности у земљи. Изетбеговић је и сам био корисник тих средстава.

Хрватски генерал, који је извршио самоубиство тровањем арсеником током читања пресуде у Хашком трибуналу, Слободан Праљак објавио је, наиме, признанице којима Изетбеговић потврђује да је од Фатиха Али Хасанеина само у једноме дану, 22. коловоза 1993., примио 360.000 њемачких марака. Највећи донатори Саудијци ТWРА је од 1992. до 1995. располагала с 350 милијуна долара “за помоћ муслиманима Босне и Херцеговине”.

Највећи је донатор била Саудијска Арабија, а новац је долазио и из Пакистана, Турске, Брунеја, Малезије… Међу прикривеним донаторима био је и саудијски емигрант, бизнисмен и исламиста: Осама Бин Ладен, лидер највеће терористичке организације у свјету: Ал Qаида. Свакако, ТWРА је била само једна од “хуманитарних” организација која је финансирала набавку оружја за Армију Р БиХ те долазак и организовање муџахедина. Из многих извора финансиран је настанак и развој, злочини и војне операције, највеће војне формације глобалног џихада и свјетског тероризма: Одред Ел муџахедин.

Муџахедини нису дјеловали само као борци него и као припадници хуманитарних организација, као обавјештајци својих матичних земаља, као припадници терористичких организација Ал-Qаиде, Хезболлаха и Хамаса, а један дио бавио се само обуком домаћих Муслимана који су жељели постати муџахедини.

Готово да нема опћине у средњој Босни у којој није био основан камп за вјерско-војну наставу.

Војно водство Армије БиХ и политичко водство СДА прешутно је одобрило формирање “вјерских формација”, које су постале саставни дио Армије БиХ, у називу су имале ознаку “муслиманска”, а чинили су је домаћи муџахедини који су морали проћи и посебну вјерску обуку. Седма муслиманска бригада основана је у просинцу 1992. ради брзог “дјеловања на ширем подручју Зенице, Травника и Какња”. Од оснивања звала се “муслиманска” њени припадници су морали бити практични вјерници, ознаке бригаде биле су исписане и на арапском језику; а у борбу су улазили с повиком „Текбир – Аллаху екбер“.

Осим вјерскога набоја додатни мотив за ратовање те бригаде била је и подјела ратнога плијена, што ју је чинило најорганизованијом пљачкашком формацијом.

У мају 1994. добила је почасни назив Славна, а 1995. почасни назив Витешка. Та је бригада одговорна за бројне злочине: масакр заробљених припадника ХВО-а и цивила у селу Дусина 26. сијечња 1993.; за уништавање хрватских села и протјеривање Хрвата с бусовачког подручја у јануару 1993.; за паљења и протјеривања на подручју Зенице и Травника у љето 1993. године. Низ злочина против локалнога становништва, не само Хрвата и Срба него и Муслимана, починили су и страни муџахедини.

Разлог је било “вјерско чишћење”, а њихове методе не могу се друкчије описати него као терористички чини: заробљенике су убијали обредним одсијецањем главе. Процјене о броју муџахедина у БиХ прилично су неуједначене. Према Алији Изетбеговићу, било их је највише 300, но Абу ал-Маали, посљедњи командант одреда Ел Муџахедин (распуштен 26. фебруара 1996.у тренутку када је имао 1774. припадника), изјавио је да је правих муџахедина у Босни било између пет и шест хиљада.

Реалан је број – неколико хиљада. Како муџахедини нису основали једну постројбу, већ низ формација које међусобно нису биле добро координиране, утемељили су главну шуру (вијеће) која је требала придонијети заједничком дјеловању. У њезином раду каткад је судјеловао и Алија Изетбеговић, којега су звали Абу Иззат.

Расположење према муџахединима било је подвојено. Дијелу муслиманског становништва у БиХ били су одбојни насилна исламизација и склапање бракова муџахедина с домаћим муслиманкама (јер су “свети ратници” имали жене и дјецу у својим земљама па је заправо била ријеч о полигамији), а појединци из војног врха Армије БиХ жељели су дисциплинирати муџахединске постројбе, али се нису усудили супротставити владајућој политици која је подржала присуство и дјеловање муџахедина.

Са друге стране, муџахедини су жељели легализирати свој статус те је главна шура затражила од Сарајева да призна Ел Муџахедин као независни одред у саставу Армије БиХ. Заповједник Штаба Врховне команде Оружаних снага БиХ генерал Расим Делић наредио је 13. августа 1993. формирање одреда Ел Муџахедин у зони одговорности 3. корпуса. Тако су муџахедини постали и формално легална формација Армије Р БиХ.

Одред Ел Муџахедин био је не само добро наоружана и добро обучена јединица него и снажна војна подршка и кључни фактор у подизању и радикализацији борбеног и исламског морала припадника Армије Р БиХ због чега су многи добили и држављанства Босне и Херцеговине.

Анализа различитих доказних предмета у Хашком трибуналу као и у правосуђу БиХ показује да се термин “муџахедини” није користио на једнообразан начин. У одређеним ситуацијама термин “муџахедини” означавао је стране муслиманске борце који су дошли из арапских земаља; у другим приликама, особито у случају Срба и Хрвата, термин “муџахедини” обухватао је исто тако и домаћ босанске борце који су се придружили странцима арапског поријекла и који су настојали тим странцима наликовати, нарочито у начину одијевања. Осим тога, ХВО је често користио термин “муџахедини” или “МОС” када се говорило о АР БиХ или о 7. бригади, односно 3. корпусу АР БиХ.

У многим документима, прије свега онима који потичу од ХВО-а, помиње се термин “муслиманске оружане снаге” (“МОС”) или “муслиманске снаге”. Као и термин “муџахедини”, тако се и термин “МОС” користио на различите начине. Употребљава се било као ознака за АБиХ, било да би се означила једна конкретна јединица АБиХ, односно 7. бригада. И коначно, у неким доказним предметима који потичу из АБиХ или од међународних посматрача, термин “МОС” користи се како би се направила разлика између муџахедина и АБиХ. Вијеће неће у Пресуди користити термин “МОС”.

Страни борци – муџахедини у Зеницу и Травник почели су пристизати масовно, током фебруара и марта 1992. године, а наставили и у другој половини 1992. Стизали су из Републике Хрватске, углавном преко Херцеговине, гдје је ХВО успоставио своју власт. Врло често су стизали као припадници хуманитарних организација уз помоћ Француског и Британског контингента УНПРОФОР-а, скривени у њиховим оклопним транспортерима.

Већина страних муџахедина стизала је из сјеверноафричких земаља или с Блиског, па и Далеког истока, конкретно из Афганистана, Алжира, Египта, Ирана, Јемена, Катара, Пакистана, Саудијске Арабије, Туниса и Турске. Међу њима је био и непознати број особа из европских земаља.

Стране муџахедине било је лако распознати због њихове традиционалне одјеће итамније пути. Носили су дугачке браде, турбане или покривала за главу. Неки су били одјевени у маскирне униформе или у дијелове маскирних униформи, док су други носили дугачке бијеле хаље. Неки су око главе или врата имали мараме. Већина није говорила БХС језике и користила се искључиво арапским језиком. Били су опремљени аутоматским пушкама и бацачима ракета. Неки су носили сабље или дуге ножеве. Поједини свједоци препознали су ознаке које су страни муџахедини носили на рамену.

Из исламске литературе у којој се говори о томе тко су заправо страни муџахедини слиједи да се термин “муџахедини” односи на муслимане борце џихада, односно који воде свети рат. Страни муџахедини долазили су у средњу Босну како би наводној муслиманској браћи помогли у одбрани против српског агресора. Имали су намјеру да по успостављању мира напусте земљу.

Из истих извора слиједи да су страни муџахедини уз то жељели ширити своју вјеру и да су сматрали да они на највјернији начин преносе текстове Ислама. Чини се да је већина страних муџахедина у средњу Босну стигла у својству припадника хуманитарних организација. Свједоци одбране слажу се у томе да су се они у првој фази доиста бавили хуманитарним активностима. Локалном становништву доносили су значајну помоћ у прехрани и одијевању, Паралелно са тим оорганизовали су борбену обуку и вјерску наставу која је одударала од традиционалне и раније прихваћене вјерске праксе муслимана Босне и Херцеговине.

Наставља се…

Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ
Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.