Муџахедини у Босни и Херцеговини. Део 3. Муџахединске базе

255
слика: https://www.in4s.net/bbc-bih-je-kolijevka-dzihadizma/

У другој половини 1992. године, када је избио сукоб у средњој Босни, страни муџахедини су се укључили у борбу. Набављали су оружје и униформе за локално становништво и организовали војну обуку. Као што ће касније бити јасно, муџахедини су систематски учествовали у борбама на страни АБиХ.

С обзиром на свој наводни хуманитарни ангажман, муџахедини су на почетку међу локалним становништвом уживали одређен степен повјерења и подршке. Приступали су им млади мушкарци, чак и малољетници; војници АБиХ дезертирали су из властитих јединица како би се придружили страним муџахединима, нарочито због материјалне користи. Неки од муџахедина женили су се с домаћим дјевојкама.

Но, с временом су страни муџахедини почели ширити фундаменталистичку визију ислама. Налагали су босанским женама да се покривају, осуђивали конзумацију алкохола и од домаћих муслимана тражили да се држе ислама. Страни муџахедини упадали су у кафиће и ресторане у којима се служио алкохол. Када би видјели неку жену или младу дјевојку да је одјевена на непрописан начин, жестоко би реаговали. Због тако строгих ставова односи између странаца и домаћих људи постајали су све лошији.

Значајније муџахединске базе, евидентиране и у Хашком предмету и пресуди против генерала Енвера Хаџихасановића и пуковника Амира Кубуре, су биле:

а) База у Пољаницама

База Пољанице налазила се покрај села Мехурићи у сјеверном дијелу долинеБиле. Долина ријеке Биле налази се сјеверозападно од Травника, сјеверно од главног пута који повезује градове Зеницу и Травник. Та долина била је дио зоне одговорности 306. бригаде. Страни муџахедини у Мехуриће су стигли у другој половици 1992. године.

Цивилна власт у Мехурићима, односно ратно предсједништво мјеста, дозволило је да се десетак страних муџахедина смјесте на други и трећи спрат основне школе у Мехурићима с образложењем да је ријеч о представницима хуманитарних организација које цивилном становништву доносе помоћ, прије свега храну и друге основне потрепштине. Ти муџахедини напустили су основну школу када се тамо крајем 1992. или почетком 1993. године смјестио 1. батаљон 306. бригаде. Но, у школи су задржали једну или двије канцеларије.

Након тога премјестили су се у куће Савића у Пољаницама, засеоку који се налази око 500 метара од села Мехурићи. Чини се да се ова муџахединска база састојала од најмање једне куће и једне стаје те да се тамо налазила и једна велика ливада коју су муџахедини користили за гимнастику и молитву. Око базе није било никаквих препрека нити барикада. Постојала је само некаква ограда. Међутим, према ријечима свједока који су покушали ући у базу, на улазу је стајао наоружани стражар који је спречавао улаз.

Што се тиче броја муџахедина у тој бази, сазнања се знатно разликују. Постоје тешкоће с прецизном процјеном броја присутних бораца, нарочито с обзиром на чињеницу да су се они много кретали унаоколо и да су носили традиционалну арапску одјећу, што је мјесном становништву отежавало њихово разазнавање.

У предмету Енвер-Хаџихасановић – Амир Кубура пред трибуналом у Хагу, свједок  Сулејман Рибо, изјавио је, да је посљедњих шест мјесеци 1992. године у Мехурићима боравило око 100 муџахедина. Процијенио је да се тај број повећао током 1993. године и да је њиховим редовима пришао одређени број домаћих људи. Лично је познавао дванаестак локалних Муслимана из регије Мехурића који су се прикључили страним муџахединима. Осим тога, велик број избјеглица протјераних из других регија БиХ дошао је у општину Травник и придружио се муџахединима у бази Пољанице.

Свједок ХБ сматра да је у бази било око 150 бораца, док је свједок ХЕ говорио о 50 страних и 50 домаћих бораца. Свједоци Есед Сипић и Асим Делалић, обојица бивши припадници 306. бригаде, посвједочили су да су припадници 306. бригаде дезертирали из те јединице како би се прикључили страним муџахединима. Процијенили су број дезертера на педесетак. Када је свједок Ахмед Куленовић у аугусту 1993. с Мехмедом Алагићем отишао у базу, видио је пет или шест наоружаних и осам до десет особа у униформама, али ненаоружаних. Међутим, не зна да ли је тамо било и других бораца.

Вијеће примјећује да су према ријечима тих свједока у бази боравиле различите групе бораца: прије свега, тамо су били страни муслимански борци, о којима свједоци најчешће говоре као о “муџахединима”, а уз њих су тамо боравили и Бошњаци, било из те регије, било из других дијелова БиХ. Међу мјештанима су, с једне стране, били бивши припадници АБиХ који су напустили своје јединице да би прешли муџахединима, а с друге стране они који никада нису ни били у војсци, међу којима је било и малодобних особа, и који су се одмах прикључили војницима у бази. У бази Пољанице било је и бивших припадника муслиманских снага из Травника, од којих је један дио ушао у састав регуларних војних јединица, док су се други одмах прикључили муџахединима из поменуте базе.                 

Неки су се свједоци присјетили имена одређених муџахедина смјештених у тој бази. Више свједока је поменуло присутност извјесног Рамадана у Мехурићима. Он је говорио босански/хрватски/српски и каткада је служио као преводилац. Према ријечима свједока Сулејмана Рибе, извјесни Осман Тахировић у бази је радио као кухар. Рибо се такође сјећа да се редовима муџахедина у Мехурићима међу првима прикључио Рамо Дурмић и да је он слободно могао улазити у базу и из ње излазити.

Сви су свједоци изјавили да су се муџахедини много кретали по том подручју, најчешће теренским возилима марке “Тоyота”. Ријетко су се кретали пјешице. Свједок Сулејман Рибо процијенио је да су муџахедини имали десетак возила. Та возила нису имала регистарске таблице. Више свједока је изјавило да на муџахединима смјештеним у бази нису видјели никакве ознаке. Муџахедини су се у бази бавили различитим активностима. Између осталог, организовали су војну обуку за добровољце који су пристали да остану у бази. Осим тога, одлазили су на извиђачке задатке и учествовали у борбама на линији фронте против српских и хрватских снага, због чега је тешко оцијенити колико је муџахедина доиста било присутно на подручју Мехурића.

б) База у Орашцу

Године 1993. село Орашац било је дио општине Травник, која је била у зони одговорности 3. корпуса АБиХ. Према ријечима свједока ХЕ, база Орашац налазила се у зони одговорности у надлежности ОГ “Босанска крајина”. Орашац је било мало хрватско село од 35 кућа. Чини се да су хрватски сељани Орашац напустили у раздобљу између 24. априла 1993. и 8. јуна 1993., након убистава почињених у Милетићима 24. априла 1993. Жељели су се смјестити у неко веће село, гдје су се надали да ће бити заштићени од напада.

Муџахедини су у Орашац стигли у другој половици 1993. године. Тамо су од монтажних елеманата изградили зграду на четири спрата. Смјестили су се и у куће хрватских сељана. Видео-касета П 761 садржи снимке различитих објеката које су муџахедини користили у бази, укључујући и зграду за састанке и молитву, као и објект у којем су држани заточеници. Док су у октобру 1993. боравили као заробљеници у бази Орашац, свједок Иво Фишић, као и заштићени свједоци  „З12“ и „З13“ тамо су видјели стране и домаће муџахедине. Није јасно колико је муџахедина боравило у бази. Муџахедини су своју базу у Орашцу задржали најмање до 1996 године.

ц) Град Травник

Више свједока је изјавило да су од друге половице 1992. у Травнику виђали стране муџахедине. Стране муџахедине могло се видјети на разним мјестима у граду, нарочито у канцеларијама различитих хуманитарних организација које су организовали у близини џамија у граду.

д) Град Зеница

Свједоци који су дали исказе пред Вијећем говорили су и о присутности страних муџахедина у граду Зеници. Муџахедини су виђани у Травничкој улици, на броју 34.

Уз то, страни муџахедини виђани су и у музичкој школи у Зеници. Заштићени свједок XА је потврдио да је крајем мјесеца априла 1993. на спрату школе видио три или четири странца који су говорили арапски и који су носили велике браде и пушке. Око кундака пушака биле су завезане мараме с арапским словима. Изнад врата просторије за коју се чинило да служи као спаваоница стајали су натписи на арапском и свједок је успио прочитати натпис написан латиницом Хезболлах.

Од обавјештајне службе у својој јединици Живко Тотић је дознао да су неки од страних муџахедина смјештени у музичкој школи у Зеници. Ти муџахедини били су наоружани, носили су униформе и били су из земаља сјеверне Африке, те из Сирије, Саудијске Арабије и Јордана. Према ријечима свједока, ти су људи у Зеници виђани од краја 1992. до 1993. године.

Други свједоци говорили су о локалним муџахединима с дугачким брадама који су боравили у школи. Након борби 18. априла 1993. муџахедини су се смјестили и у згради “Ватросталне” у Подбрежју у околини Зенице, бившем штабу команде бригаде “Јуре Францетић”. Чини се да је иста зграда касније служила као база и за јединицу “Ел Муџахидин”. С обзиром на то да су муџахедини стално били у покрету, тешко је тачно одредити колико је муџахедина било смјештено у тој згради.

е) Арнаути

Од отприлике мјесеца октобра 1992. постојала је и једна база за обуку који су држали турски муџахедини у Арнаутима, селу удаљеном двадесетак километара од Зенице. Чини се да су муџахедини из те базе судјеловали у борбама на планини Змајевац јужно од Зенице 18. априла 1993.

ф) Бијело Бучје

Током 1993. године муџахедини су били присутни и у Бијелом Бучју. Изгледа да су ти муџахедини били дио муџахединске групе стациониране у Пољаницама и у Зеници.

г) Равно Ростово

Чини се да је муџахедина било и у Равном Ростову сјевероисточно од Бугојна, иако Вијеће није утврдило о којој је тачно групи муџахедина била ријеч.

х) Основна школа Јабланица код Тешња

У овој бази смјештене су биле три групе: Алжирска група, Египатска група и Група из Рубеа. Алжирску групу предводио је Белкасем Бенсијах „Меџд“ а неки од њих попут Хануф Мунира и Боуделе Хаја вјенчали су локалне бошњакиње и добили држављанство БиХ. Групу из Рубеа предводили су Лионелл Думонт „Абу Хамза“ и Cristopher Cazze. Иако су и Алжирска и Група из Рубеа били под контролом Француских тајних служби и војне безбједности, ипак је контролу над њима, на локалном терену успјешно проводио локални шеф полиције у Тешњу Шемсудин Мехмедовић, који је и лично учествовао у обезбјеђивању држављанства Алжирцима и потписивао њихове Изводе из матичне књиге вјенчаних.

Што се тиче Египатске групе она је дошла под окриљем и заштитом Британске тајне службе. Египатску групу предводио је Абу Хамза ел Масри „Фатих Камел“, имам џамије у Финсхбурy парку (Лондон) и сарадник енглеске обавјештајне службе МИ 6.

Иначе, први вођа страних муџахедина у средњој Босни 1992. године био је Абу Абдел Азиз, поријеклом с Арапског полуотока. Из БиХ је отишао почетком 1993. године како би обезбједио финансијска средства којим ће се финансирати муџахедини. Тада је команду над муџахединима преузео један Египћанин по имену Вахуди који је након отмице Живка Тотића 15. априла 1993. команду над муџахединима предао Абу Харису из Либије како би се могао усредоточити на војна питања. Абу Харис је преговарао о размјени заробљеника с представницима Посматрачке мисије Европске заједнице и с ХВО-ом.852 Касније је у љето 1993.

Абу Харис је постао вођа јединице “Ел Муџахидин”, док је Вахудин остао на положају војног команданта. Вахудин је почетком октобра 1993. погинуо у засједи ХВО-а у близини Новог Травника. Абу Харис је 1995. погинуо у Жепчу.

У једном тренутку је команду над муџахединима преузео Абу Мали и задржао је до краја рата, контролишући муџахедине и до 2000. године када је под притиском локалних власти у Маглају (уз подршку владе Сједињених Америчких Држава, ОХР-а, канцеларије УН и ОСЦЕ-а) на Алију Изетбеговића морао, заједно са својим војницима и мисионарима, морао напустити село Бочињу у коме је боравио и дјеловао али и саму БиХ.

Практично, већ од почетка 1993.године, присуство муџахедина, изглед, понашање и начин практицирања вјере убрзо су постали извор честих конфликата и са локалним муслиманским становништвом и припадницима АРБиХ, којима су наводно дошли помоћи.

„Помоћ муслиманској браћи“ у Босни, и током рата, убрзо је постала терет јер су муџахедини из Египта, Саудијске Арабије, Судана, Јемена, Алжира… покушавали врло агресивно промијенити секуларни начин живота становништва, навике и систем вриједности натурајући сасвим непознате облике понашања овдашњем становништву.

Више међународних истрага накнадно је утврдило да су у доласку исламских добровољаца асистирале неке међународне хуманитарне организације, као и дио власти у Сарајеву. Почетком ’90-их као главни центар за окупљање и слање добровољаца у БиХ служио је Исламски институт за културу (ICI) у Милану, на чијем је челу био шејх Anwar Shaaban, вјерски вођа муџахедина у БиХ. Касније истраге талијанског и америчког правосуђа повезале су ICI са више терористичких напада и означиле га као “главни пункт Ал’ Qа-иде у Европи“.

Наставља се…

Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ
Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.