Победа савезника у Великом рату само је последица српске велике победе

152

Упорна ЕU унификација београдских колабораната, највидљивија је у прослави Дана примирја у Великом рату, иако је добро познато да је то примирје и уследило због српске војничке победе на Солунском фронту и последичног избацивања Бугарске из рата, што је јавно обзнанио и немачки цар Виљем у својој поруци бугарским савезницима!

Када су се дугочекане америчке трупе одмах углибиле у блату Фландрије, као и славни британски БЕК (британски експедициони корпус), постало је јасно да само Солунски фронт може донети жељену промену у рату јер Срби желе да војнички ослободе своју окупирану Отаџбину и мотивисани су за офанзиву, а савезнике ту ионако представљају колонијалне трупе а не сами Британци или Французи, те се њихови представници не плаше јавне критике у случају неуспеха саме офанзиве.

Ипак, генерал Франше д`Епере захтевао је додатну артиљеријску подршку, и то првенствено за ојачање српске две армије, које немају никакву могућност знатније попуне у људству, а носиће саму офанзиву! Престолонаследник Александар, знао је добро да само војвода Живојин Мишић има искуствено војничко знање за израду плана офанзиве који доноси успех, те је зато извршена промена у српској војсци, и на чело генералштаба уместо Петра Бојовића долази Мишић!

Мишић полако али темељито ствара српски план офанзиве, планирајући продор који ће донети војничку победу и ослобађање Отаџбине, а не само растерећење Западног фронта, како то планирају у здруженом савезничком штабу у ком и даље трају закулисне игре жељене премоћи! Амерички генерал Першинг, сахранио је све британске планове својим предлогом да Фош буде главнокомандујући здружених савезничких снага!

Том ће одлуком Французи постати господари светске ратне игре, упркос видљиве британске опструкције скоро сваке наредбе главнокомандујућег! Али, зато је Франше д` Епере добио сву неопходну помоћ, и како је стизало то наоружање, муниција, храна, тако је расло српско нестрпљење за коначни обрачун са окупаторима, који су спокојно чекали, добро утврђени иза камених бедема и бодљикавих жица, уверени да та шака Срба не може да разбије три царевинске заједничке војске (Немачка, Аустроугарска и Бугарска), и то на тешко проходном планинском земљишту!

Али, Мишић и Тепа атворених су очију видели сваку стопу своје Отаџбине, и познавали скоро сваки сеоски пут куда ће проћи српска артиљерија, док ће пешаци шумом а не друмом!

Иако је након пробоја самог фронта, Франше д` Епере наредио да се српске трупе зауставе и среде линију пробоја, Мишић је издао ону чувену наредбу- Напред у Отаџбину – , коју су српски ослободиоци чекали три године!

Само су француске мазге, по врлетима фронта могле да прате упорне српске сељаке који грабе напред, те је и самом генералу д`Епереу напокон постало јасно да је то заправо победа, а не офанзива, и подржавао је потом сваку одлуку војводе Мишића, стратешког победника!

Зато Срби и знају да само они имају дан победе у Великом рату, а то је онај 15. септембар када је пробијен Солунски фронт, јер је све остало само последица те српске војничке победе!

Уосталом, српску победу понајбоље илуструје чињеница да је тек проглашена држава Мађарска упутила своју преговарачку делегацију у штаб војводе Мишића, који је поштујући хијерархију, те емисаре на челу са првим премијером самосталне Мађарске упутио у Солун, где су у савезничком штабу прихватили све диктиране услове по којима је српска војска (као савезничка!) и прешла стару границу са некадашњом Аустроугарском, ослобађајући своје земље и пре потписивања тога примирја у Компијењу!

Србија се достојно одужила генералу Франше д` Епереу, прогласивши га за почасног српског војводу, признање које је само он понео у Великом рату!

Данас, век иза те сјајне српске победе, београдски колаборанти икако би да то укалупе у Дан примирја у Великом рату, биће да се не наљуте драги Британци (који више и нису у тој европској заједници), или можда драга mutti Angela, млађани Kurtz, мили бугарски пријатељи, или каубојски господари, који ничим и нису допринели тој победи!

Додељена „помоћ“ у оружју и опреми, плаћена је после рата до последње војничке пертле, по прескупој цени, драгим француским пријатељима, јер је била само ратна продаја а не „помоћ“!