Швајцарски сведок страдања Срба у НГХ

110
слика: jadovno.com

Наш знаменити учитељ историјских истина, Лазо М. Костић, настојао је да до својих читалаца донесе што више сведочења о страдању Срба од непријатеља у Другом светском рату. Тако је у свом делу „Додатак књизи Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама њихових савезника“ (Издање писца, Мелбурн, 1975, 76-82) навео и сведочење Жака Исара, Швајцарца са француског говорног подручја, који је пре рата био новински дописник из Краљевине Југославије, и који се, кад је рат почео, затекао на југословенској територији. Успео да је да се врати у домовину, и тамо је објавио књигу „Виђено у Југославији“, из које Костић даје изводе. Колико нам је познато, књига није преведена на српски језик.

Ево Исаровог дневничког записа из Сплита од 5. јуна 1941. године: “Страшна je то трагедија која се одвија у Хрватској, у Босни, у Славонији. To je масакрирање у серији, потпуно истребљење села са српским становништвом, села која данас нису ништа друго до рушевине и заједничке јаме. Унакажени лешеви леже, на хиљаде, једни до других… Оно што нам причају преживели о мучењу (избеглице), то људски ум не може да схвати, не може да верује. Шпанска инквизиција, немачка масакрирања у Пољској, па чак и кинеске тортуре изгледају као дечје игре у упоређењу с оним што je усташка окрутност измислила против ове јадне српске популације. Животињски бес размахнут je према једном напуштеном народу, који не стиже да нађе средства да измакне својим џелатима./…/

У селу Страдање отворили су утробу једној Српкињи, носећој у четвртом месецу, извукли су јој дете и зашили на место…живу мачку. Један пензионисани стари српски учитељ, ранији претседник школа у Травнику, бачен je на земљу и један усташа му je истргао срце, пререзавши га од гркљана на ниже штилетом./…/                                                          

Исто дело, чак и горе, збило се у Гламочу, где су жене и деца, испочетка поштеђени, добили одобрење да напусте град, с оним што могу собом понети. После једног километра, све ове жене и сва деца, који су веровали да су ослобођени страхота стрељани су; бандити су мислили да ће се тако лакше домоћи последњих средстава која су ови јадници били склонили у часу кад су им огњишта рушили…

Три четвртине српског становништва Мостара масакрирано je на ужасан  начин…Али да би усташе могле да изврше своју намеру (истребљења Срба), морали су да нађу и погодан терен. Та могућност je, авај, била пружана од хрватског становништва окорелог у мржњи, у слепилу произведеном од страха и жеље за осветом, од сеоског католичког клера, фанатичног, бесног на православље. Није само ниже свештенсво толерисало ове масакре, већ их je често и помагало. Млађи свештеници су узели били пушке у руке”.          

Како су усташе поступале са србским светињама?

Исар под датумом 28. фебруара 1942. бележи: “Оно што се догодило у Раваници, нечувена појава која се одатле развила, толико je удаљена од западног схватања, да се налазимо обавезним подвући чињеницама ову разлику менталитета. У селу Раваници, у срцу Срема, покрајини која je неоправдано од стране Осовине понуђена “слободној Хрватској” налази се манастир где се већ вековима чувају мошти кнеза Лазара. Херој славне Косовске битке у којој je био погубљен, кнез Лазар претставља у српским очима легендарну личност. Један одар из XV века, окован масивним златом и драгим камењем, садржавао je мошти овог народног хероја. To je био објекат велике вредности, али je надасве то био символ који je Православна црква користила поводом великих свечаности.

Кад су усташе окупирале Раваницу, пљачкајући и крадући све, нису оклевали да се домогну ове светиње. Молбе, протести, интервенције, ништа нису помогли. Опуномоћени претставници Павелићеваца одбили су да рестаурирају драгоцени ковчег, сматрајући га као ‘ратни плен’. У очајању, једна делегација српских сељака, успела je да се привуче немачком команданту области да би га замолила за интервенцију. „Нека Хрвати задрже драгоцено камење, па чак и само злато“, али нека нам бар мошти врате, преклињали су ови сељаци. Осам дана иза тога, један ауто, пролазећи што је брже могао кроз Раваницу, избаци један стари џак који се стропошта до средвне блатњаве улице. У њему су пронађене упрљане, чак унакажене мошти кнеза Лазара. Сељаци донеше овај џак у манастир; затим у једном импровизираном напору, ове реликвије кренуше путем за Београд”.

Ево записа од од 25. маја 1942: “Нов вал дивљаштва запљускује над Хрватском. Избеглице српске које су дошле у Сплит дају страшне исказе. На страну изолирани случајеви, нпр. оног српског лекара Душана Митровића, који je ординирао 25 година у малој вароши Ливну и који je лечио толико Хрвата. Он je убијен пошто je био принуђен да помогне убијању своја два детета и своје жене. Усташе су у свом бесу истребљења побили хиљаде Срба.“

Исар додаје: “Пропагирање католичке вере примљено je са ентузиазмом од хрватског епископата. Он je већ био спреман да истреби Србе или да их принуди да приме католичку веру./…/Ево већ више од године дана да Хрвати масакрирају Србе. Кривица извесних католичких свештеника je флагрантна. Рим не изгледа да се миче. Не само што врховни поглавица католицизма није дигао никакав протест против злочина, он je чак одбио да следује апелу са свих страна којим je мољено да папа интервенише у корист децимираних Срба”.   

Ево и Исарове процене броја убијених: “У Горњо-карловачкој дијецези, која je бројила 460 хиљада Срба православних, 280 хиљада их je било убијено, 50 хиљада je побегло у шуме, 50 хиљада je могло бити послато у Србију. Остатак, тј. 40 хиљада душа, било je принуђено да се превери, да постане католичко”. Зна Исар и за злочин на Рабу: “На острву Рабу, отада званом Острво смрти, 7000 депортираних Срба je било побијено за неколико дана“. Исар је забележио и ове речи једног од усташких вођа: “Градоначелник Вараждина, ноторни усташа, истакао je ову објаву: “Ми морамо бити дивљи. Ми смо надмашили све рекорде уништења Српства. У нашем малом граду нема више ниједан живи Србин”.“

Додавао је: “После усташке окупације Босне и Херцеговине, где je више од петсто хиљада Срба било масакрирано, хрватске власти су населиле готово двеста хиљада својих сународника и већ су испословали споразум са муслиманском мањином да осујете евентуалне српске прохтеве.“

А за време свог боравка у Женеви, где се успешно вратио, Исар 1944. године бележи: “Од 1,800.000 Срба осталих у Хрватској, 700 хиљада je масакрирано за време овога рата.“

Вреди имати на уму и овај прилог за разумевање наше мученичке историје.