Прича око Јосипа Броза Тита и Босне и Херцеговине, мада прилично јасна, никада није у потпуности испричана нити је једноставна. Можда чак није ни занимљива или можда није ни историјски релевантна. Али, она је ту..
Истина је да, као Аустро-Угарски монструм од државе, БиХ представља неисторијску конструкцију, која ипак није у другом свјетском рату „стекла право статуса Републике у борби“. Иако је, након Првог засједања ЗАВНОБИХ-а 1943.године поручено, да је Босна и Херцеговина; „и Српска и Хрватска и Муслиманска“ само три дана касније, на Другом засједању АВНОЈ-а то није прихваћено. Приликом декорације сале, уочи засједања АВНОЈ-а, Ђорђе Андрејевић Кун и Антун Аугустинчић су израдили грб Демократске Федеративне Југославије са пет буктиња, као основним елементима, које су представљале пет народа Југославије: Србе, Хрвате, Словенце, Македонце и Црногорце. Муслимана Бошњака из завнобихског „и-и-и“ није било у грбу.
Уставом из 1963, када је промјењен назив државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија, државни грб је сачувао у основи претходни изглед, с тим што је додата шеста бакља. Али та шеста бакља није значила да су Муслимани-Бошњаци признати и прихваћени као народ. Тек, осам година касније, на попису 1971. године, Муслимани ће, добити нацију са вјерским именом и са великим словом М.
У вријеме распада СФРЈ, све би изгледало другачије, да Комунистичка партија под вођством Тита, није прогласила БиХ републиком а Муслимане нацијом.
Сигурно је, да Комунистичка партија Југославије (прво Социјалистичка Радничка Партија Југославије (комуниста) а на крају Савез комуниста Југославије, заслужује објективан историјски суд, као покрет који је са периферије политичког одлучивања израстао у водећу антифашистичку снагу, способну да руководи државом и обезбиједи, један постепени развитак, без много друштвених траума у било којој етничкој и цивилизацијској групи – наступајући избалансирано у примјени разних метода из арсенала недемократских и једнопартијских уређења. Може се о томе говорити и другачије; цјела та историја може се вредновати на начин објективног и научног погледа, свакако и без идеолошке мржње.
Под вођством Јосипа Броза Тита Комунистичка партија Југославије, као једина – до тада, забрањена политичка снага, дјелује, у другом свјетском рату, углавном на подручју, на коме живе Срби, организујући и управљајући јединственом антифашистичком борбом за слободу. Кроз ту борбу долази до уједињења Југословенских народа, под црвеном заставом и знамењем српа и чекића те до обрачуна са националистима који су подржали фашистичку окупацију земље и њено комадање у оквиру Трећег Рајха.
Други свијетски рат је, свакако, важна страница у историји наших народа тј. народа Југославије, јер повремено, народи и нису били „наши“, него ко зна чији. Тај рат доноси страшна разарања, уништену државну структуру, безвлашће те организована и масовна насиља једног народа над другим; звјерства и злочине; трагове политике и народне свијести тог доба, зване: Јасеновац, Козара, Јадовно и велике текуће гробнице, углавном, Срба и муслимана зване: Дрина, Неретва, Уна, Сутјеска, Чехотина…
Њемачка са својим савезником Италијом те њихови сателити (Бугарска, Албанија, Мађарска уз Павелићеву, злогласну НДХ) раскомадаше државу и у таквим условима, општег расула југословенске војске, бјекства „малољетног врховног команданта“ Краља Петра Другог из земље и уништења читавих насеља – злочина од којих нико не би поштеђен, Комунистичка партија Југославије, је покренула народ у општу борбу против окупатора и домаћих издајника (без наводника). Наравно: ослобађање Југославије се мора посматрати у свијетлу глобалних кретања на ратном плану: одбрана и жестоки против-удар Црвене Армије (Савеза Совјетских Социјалистичких Република – другом ријечју, РУСКЕ АРМИЈЕ) – затим улазак, Сједињених Америчких држава у рат, искрцавање савезника на Сицилији, итд; али, из херојског отпора њемачком и домаћем фашизму, рођена је истинска војна сила: Југословенска Народна Армија те заједнички, политички вођа, Јосип Броз Тито. Идеологија на коју се ослањао Тито била је марксистичка.
Она се никада није успјела подићи на ниво општенародне или државне идеологије – она је увијек била идеологија једног ужег, на власт оријентисаног слоја, свјесног ове чињенице – па је у ствари Култ Тита и сам Тито, био компензација за неприхваћену идеологију.
Култ Тита представља култ личности која је створила војну силу; личности Врховног команданта из рата, непогрешивог стратега, самилосног команданта који не оставља немоћне и рањене на циједилу; који чврсто и непорециво каже, „Прозор Мора Пасти“; и Прозор падне – рањаваног на Сутјесци (Мит: „спасио га вјерни пас „Луx“ од сигурне смрти“), стјераног уза зид, рањаваног код Дрвара; притиснутог од Руса и Американаца – „Одлучног вође“ који је Америма и Енглезима у Трсту рекао „НЕ“ – који је Стаљину рекао „НЕ“ – смијенио Ђиласа, Ранковића, Савку и Мику – и рекао „НЕ“ хрватским маспоковцима, српским либералима, албанској иреденти на Косову… али, који је рекао „НЕ“ политичкој слободи и слободи јавног мишљења и дјеловања.
Гушење демократије на „истоку“ и на „западу“ – равноправност Срба и Хрвата у грешкама, у затворима и логорима – чињеница да са Албанијом није хтио ни да има дипломатске односе (због Срба и Косова), да је са Израелом одбио комуницирати (због Муслимана као и због Хрвата који нису хтијели ни чути за Жидове), та привидна објективност владања, доведеног до нивоа суровог кажњавања људи и народа – градила је мит о праведности и интернационалном опредјељењу Јосипа Броза.
„Друже Тито ми Ти се кунемо, да са твога пута не скренемо“, писало је на заглављима државних, високо-тиражних новина („Ослобођење“ Сарајево), на рекламним паноима поводом разних манифестација, спортских, културних и политичких догађаја.
Тако је „Друг Тито“ сам за себе и сам против свих, постао симбол јединствене идеологије у Југословенској држави. Свјестан слабости комунистичког идеолошког система, Тито је повремено излазио у јавност са којекаквим политичким иновацијама (Самоуправљање, Несврстаност…) покушавајући од тога скрпити основе какве-такве идеологије, прихватљиве свим народима у његовој земљи. Мада је самоуправљање „измишљено“ независно од Тита а на идеју несврставања је први дошао Џавахарлал Пандит Нехру још 1946. године, Тито је био увјерен, да је кроз ове двије форме успио доћи на траг основама нове идеологије, другачије и напредније од Лењинизма. Самоуправљање је ипак остало само организациона мјера нејасне идеолошке представе а „несврстаност“ само један аспект међународне политике Југославије.
Тешко се може данас, кроз теорију или историју, сагледати сва дубина идеолошке искључивости и монолитности комунистичког поретка какав је функционисао у Југославији.
Тврдња, да је у односу на друге социјалистичке земље он био либералан је само флоскула и велика лаж, коју измислише партијски умови, трагично одвојени од живота и сурове реалности земље.
Власт се дијелила као и свугдје: на Законодавну, Извршну и Судску – тако каже теорија – али ПОЛИТИЧКА ВЛАСТ била је она стварна и потпуна власт над човјеком, народима и државом. Каткад је сва сила те политичке власти била у рукама само једног човјека – понекад се чинило да земљом управља и мртав човјек – некада се угроженост државе знала осјетити у атаку на појединца.
У суштини – земљом су управљали комунисти потпуно и одлучно.
Нисте могли бити кандидовани нигдје: ни у судску, ни законодавну а ни извршну власт ако нисте комуниста. Нисте могли бити официр у војсци („Југословенској Народној Армији“), нити сте могли бити полицајац, руководилац или директор… а нису вам дали ни да будете „ништа“ јер бити ништа, значи не бити у систему. Сви полицајци, тужиоци, судије, официри и командири; конобари, кухари, понеки хоџа и понеки поп: сви су били душом комунисти и „у систему“.
Додуше постојао је тај „плурализам политичког система“ који није био вишепартијски али, Савез Комуниста није био једина политичка организација у земљи: Друштвено-политичке организације чиниле су сљедеће структуре: Социјалистички Савез радног народа (као најшири фронт- у коме сте могли бити члан чак и ако нисте комуниста); Савез комуниста (као „авангарда“ тј. водећа идејна и политичка снага у друштву); Савез Удружења бораца Народно-ослободилачког рата (са милион чланова који су прибавили папире да су учествовали у рату на правој страни), затим, Савез синдиката (као организација радничке класе у структурама непосреднопг рада) и Савез социјалистичке омладине, тј. подмладак из кога се регрутују позитивно оријентисани кадрови, будући руководиоци).
А, на врху „монт евереста“ као капа свега, били су комунисти, да се зна. Ако нисте комуниста – не можете бити уопште у руководству ниједне политичке организације, чак ни на најнижем нивоу: што у преводу значи, морате бити „политички подобни“ и члан Савеза комуниста да бисте могли бити Предсједник једне омладинске организације у неком селу или засеоку. Тачније, читав тај политички систем, функционисао је кроз невиђено мултиплицирање присуства и утицаја, у свим структурама, на свим нивоима, у свим друштвеним групама: комуниста, комуниста… и само комуниста!
Борили су се и владали комунисти у Удружењу бораца – подмлађивали су они своју борачку организацију па је бораца нарасло и до милион и двјесто хиљада а да их у стварности, у другом свјетском рату, није учествовало ни пола. Радили су и управљали Омладинском организацијом, проводили генералну политику и помагали у изградњи нове-старе политичке визије друштвених односа. Тај мучни посао „правилног усмјеравања“ омладине радили су комунисти-омладинци, стари по тридесет и пет година, понекад и више.
Комунисти „синдикалци“ су дрмали синдикалном организацијом и бдјели над радничком судбином и њиховим прохтијевима.
У Социјалистичком савезу радног народа радили су комунистички радници и идеолошки бојовници, уз помоћ „класног и идеолошког непријатеља“, који је ту, вриједно помагао.
Имали су комунисти своје ушље и шпијуне међу хоџама и поповима, у трговинама и јавним клозетима. Савез комуниста Југославије, са своја два милиона чланова, био је центар, за потпуно, немилосрдно управљање земљом и свим њеним богатствима.
Ријеч је о држави, која је у свом развоју само промијенила идеолошки префикс („Краљевина“ у „Федеративна Народна“ а затим у „Социјалистичка Федеративна“) али која (изузме ли се период Другог свјетског рата) није значајније мијењала своје вањске границе све до распада и рата деведесетих година, XX вијека.
У оквиру унутрашњих граница међу територијалним јединицама које су послије Другог свјетског рата добиле назив «Република» било је шест република: Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Словенија, Македонија и Црна Гора. У духу европског поимања нације (типа државе) развијала се национална свијест, омеђена у начелу републичким границама. Само је Босна и Херцеговина, каснила са статусом шесте бакље у грбу ФНР Југославије и са политичким признањем нације Муслимана.
Признањем нове нације, Титови комунисти, ревидирали су есенцијалистичко схватање по којем су нације схватане као, константне, генеалошке јединице, што се само, споља, препознају у заједничким карактеристикама које је могуће објективизирати; као што су језик, поријекло, религија, итд. Насупрот томе, комунисти су наглашавали релацијски и ситуациони карактер етничке скупине: Свијест о етничком идентитету формира се по њима, увијек у ограничавању од других етничких група. Флуидна је и зависна од ситуације. Некад обухвата веће, а некада мање цјелине. Али то није било све.
У историји Југославије, цјелокупни проблем међунационалних односа, без обзира о којем периоду је ријеч (Краљевина или Социјалистичка Југославија), сведен на политичке сукобе око државно-правног аспекта њиховог разрјешавања. Основна формула за разумијевање сложеног националног интереса јесте политички отклон према унитаризму или према федерализму. Политичке странке грађанске оријентације као и Комунистичка партија (након Треће конференције), нису заступали класични национални унитаризам или државни централизам, већ су били за федерализацију државе, свако из својих разлога и интереса. Јасно је, да признати постојање нација не значи и признати њихову равноправност нити је формирање федерације, значило постојање равноправности међу нацијама и федералним јединицама. Залагати се за одбрану интегритета и цјеловитости Југославије не значи бранити га по сваку цијену. Основни проблем био је у одсуству било какве конзистентне политике у сфери међунационалних односа. Приступ комуниста на овом плану, могуће је анализирати само у оквиру ставова разних конгреса, пленума и конференција.
Комунистичка партија као снага заробљена у класи, чак и када је ту класу довела на власт, користећи многобројне историјске околности па и антифашистичку борбу у Другом свјетском рату, увијек је НАЦИОНАЛНОМ ПИТАЊУ приступала искључиво кроз властиту визуру свјетске диференцијације на класе (радничку и буржоаску), тако да ни рјешења нису могла бити лишена овог основног идеолошког полазишта.
Комунисти су своју револуционарну улогу и историјску мисију, углавном, остваривали у канцеларијама и дактило-бироима. Секретарице и дактилографи, секретари референти, трудили су се да буду стрељачки строј комунизма, тј. она снага, која ће у „добро“ сроченим закључцима, ставовима и опредјељењима партијских форума, исказати сву силу увјерења и лажне храбрости, која би требала да доведе до анатемисања људи, уништавања живота, рушења младалачких амбиција и тежњи за слободом, као лажног услова напретка.
Папирнати револуционари, захваљујући разним политичким аферама и друштвеним конфликтима, скретали су пажњу укупне јавности са себе и чињенице, да они – као нова генерација комунистичких дервиша или просто „дјеца комунизма“, нису дорасли политичком и укупном друштвеном тренутку; да нису способни понудити ниједан релевантан одговор на кризу система: шта више, да су баш они, стварни носиоци и генератори кризе у земљи. Разни службени акти, као једини показатељ смисла, њиховог постојања и дјеловања; са мноштвом глупих фраза на којим су заснивали идеологију бескрупулозног управљања свим државним ресурсима; свједоче о том, заосталом и примитивном систему, иза кога су стајали сви механизми принуде и репресије који стоје на располагању таквој држави.
Данас, замислити, како неки несувисли став или идеолошки програм неког политичког органа, може, одлучити нечију судбину: хапсити људе, уништавати им здравље, злостављати и примјењивати мјере најгоре тортуре – није лако схватљиво, великој већини грађана.
Само они што осјетише на себи мач идеолошког проклетства, силину државног насиља под капом „социјализма са људским ликом“ схватају, шта значи појам, „идеолошка борба“.
Ако је тај поредак био нечастан и нељудски, у Босни и Херцеговини је морао бити најгори. Ако је тај систем био глуп и примитиван, а јесте, у Сарајеву је он морао бити најглупљи.
Сарајевску религију властољубља, у комунизму, нервирао је бунтовни став радовања Титовој смрти, представљеној као највећи корак у каријери Великог Вође; изненађујући за многе; обзиром да га је учинио у својој касној доби, нарушеног здравља и покретљивости.
За Сарајлије и цијелу Босну и Херцеговину, Тито је одлучио да промијени свијет – свугдје је био, све је видио, сва су му чуда позната и била доступна, али, видјети мало тај други свијет а не вјеровати у њега; постати још славнији због тога: то је тек требало пробати. Да, Тито је тако одлучио, јер, он никада ништа није морао урадити а да сам није донијео одлуку о томе. Никоме се не улагивати до краја и са свима бити на перси: ПЕРСИ ЗА НАТО – ПЕРСИ ЗА ВАРШАВСКИ БЛОК – ПЕРСИ ЗА НЕХРУА И ГАНДИЈА, за своју супругу Јованку и све друге супруге, за своје генерале, пјеснике и филозофе који ће уобличити и за историју овјековијечити његов лик, осмијех и маршалске униформе разних боја.
Краљ промишљене дистанце на кога су сви рачунали, кога су сви својатали.
У таквој Босни и Херцеговини, љевичари и десничари, либерали и конзервативци, демократе и републиканци: на свим крајевиима, чудили су се: били помало забринути: Како ће изгледати овај свијет сутра кад постане свјестан Његовог одласка: јер он је, отишао заувијек а то што ће, као, „бити у нама заувијек“, не мијења ништа: Од тога дана Тита више нема!
Тог дана Галеб није полетио јер није никада могао летјети, али није ни запловио. Само Плави воз, уплакани фудбалери, уплашени људи и сиротиња која од њега није никада ништа добила али како није ни очекивала није било разочараних.
„Тежак живот свима је досуђен од Бога, а он, Велики вођа и Отац, мало га је олакшао, није га учинио тежим“, мисао је, гомиле, навикле на сиротињу и неимаштину.
Иза њега су остали другови и дугови; робијашнице и голи отоци, ископане и неископане гробнице идеолошких сукоба; војска државних непријатеља и политички неподобних, и више од тога: безбројне слике насмијаног диктатора по школама и кафанама, трговинама и жељезничким станицама – у неким аутобусима, возачи и кондуктери лијепили су његове слике на стакло, али са њих, он није гледао у народ, него негдје напоље а путници, досађујући се у вожњи, могли су умирити свој поглед и мисао на бијелој страни налијепљеног постера. Његово лице, осмијех срдачан и ведар, очи плаве као небо изнад Дубровника, на свакој стопи његове земље, његове некретнине и приватног посједа, на коме су се затекли или родили Срби, Хрвати, Бошњаци и други, откривао је задовољство и блаженост.
Као да је хтио својим народима казати још једном: „Са мном сте били на правој страни јер сте били на свим странама – са мном сте били велики побједници у великим играма и ратовима – са мном сте се подигли из балканског блата и приземне оријенталне и германске мржње, која вам је остављена у наслијеђе од туђина. Напредовали сте, нисте стојали на једном мјесту – само Ја, рођен и стасао међу вама, успио сам показати како изгледа окус важности – бити мален а бити значајан. Зар је то мало, што сам урадио за вас и зар сам, нешто од вас тражио као противуслугу?!“
У Сарајеву су осуђивали учене главе, сједе мислиоце, који по празним атељеима и читаоницама, смишљају говоре, којима ће увјерити народе да су под Титом патили, да је неког мрзио мање, неког више и да никоме није био добар; „а муслиманима, најмање“.
Црвени Луцифер; Масон; Шпијун и убица коминтерне; Усташа; Србомрзац; Хрватомрзац и Сведругомрзац – Петљао са фашистима које је војнички потукао; Био Стаљинов пион и рекао му одлучно „Не“, Шпијун запада и Истока; Антикрист и католик на самрти… СВЕ ЈЕ ОН ТО БИО, било је јасно, народу који се поносио његовим осмијехом, на сликама. И европским манирима посљедњег диктатора са истока о коме је Босанска ријеч лишена мисли, говорила и оно што нема нимало смисла. Краљ контрадикције и јединства крајности; парадигма словенског југа у оку Европе.
Вођа и Свједок, да вјекови самоће на балканској вјетрометини, ропство као једина константа и сиромаштво, нису неминовни. Са њим не. Из прашњаве радионице металског радника, мален, безначајан као и сви Југословени, добио је шансу а сви народи кроз њега и са њим. Јесу ли је искористили или не: питање је за потомке!? Док се хвале њиме, остали су мали; изабрали су тако и зато данас, они, мрзе његов осмијех, мрзе његов успјех, мрзе себе као побиједника, у њему. А воле власт.
Бошњаци данас, и кад су свјесни да се Тито неће вратити, не знају, како га се одрећи а задржати ону моћ коју симболизује. И увијек се питају: Да ли да га воле или да га мрзе?!
Његов Устав и закони; републике и покрајине, АВНОЈ и авнојчићи, антифашизам, антистаљинизам и несврставање; атеизам, марксизам, комунистичка авангарда, власт радничке класе и самоуправљање; па, братство-јединство, равноправност, социјална једнакост, бесплатно образовање и бесплатна здравствена заштита… јесу ли били стварни политички пројекти или кратки снови и фатаморгане које су заједно са њим, напустиле овај свијет и ово мјесто. У ствари, данашњу Босну убија њено, вјековно а страсно незнање, које одбија признати себи и другима: АЛИЈА ЈЕ УБИО ТИТА а СДА, Исламска заједница, муџахедини, терористи и син Бакир, су ту, са глоговим колцем у руци, као чувари на мртвој стражи, спремни да спрече Тита да се повампири: Он или његова идеологија.
У стварности, није јасно, шта од овога још увијек живи у свијести Сарајлија, због чега бране сјећање на Тита а трче уз власт. Комунизам је у Босни и Херцеговини, за собом оставио трагичан биланс и потпуно различито сјећање; једним трагично а другим сјајно и славно. Комунистичка пропаганда је, кроз деценије власти, успјела створити и обликовати сјајну револуционарну митологију двадесетог вјека, која чак и данас, има снажне одјеке у лику Тита, као “посљедње митолошке инкарнације комунизма“ и „бољих дана“.
За рационалну мисао, не постоји дилема: треба ли потпуно укинути улице са Титовим ликом – наравно да треба; али ако ће Тита замјенити Алија; ако ће једног злочинца замјенити други злочинац, само зато што је сличнији „свом народу“, онда, овај јадни народ и не заслужује боље дане и бољи живот. Ето му Алија и Бакир његов биолошки и политички насљедник.
Наставак следи…
