Бошњачки однос према Алији Изетбеговићу и Јосипу Брозу Титу, показатељ је ирационалне подвојености и одсуства историјске свијести, у стварности, октроисане нације. Увјеравајући себе и друге, да могу подржавати и поштовати, ове двије потпуно сукобљене личности, политике и цивилизације, Бошњаци избјегавају да се суоче са неколико важних чињеница:
ПРВО: Да су са Алијом Изетбеговићем убили Тита и све оно што на Тита подсјећа. Политичку суштину која се дичила СОЦИЈАЛИЗМОМ И САМОУПРАВЉАЊЕМ, МАНИФЕСТАЦИЈОМ КЛАСНЕ СВИЈЕСТИ ИСТИЦАЊЕМ ВЛАСТИ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ, АВАНГАРДНУ УЛОГУ САВЕЗА КОМУНИСТА ЈУГОСЛАВИЈЕ; затим Титовим, јавно прокламованим, озакоњеним и агресивним АТЕИЗМОМ; концептом „БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА“ у међунационалним односима; НЕСВРСТАВАЊЕМ на међународном плану уз отворено противљење НАТО пакту, једнако, као и ВАРШАВСКОМ; потпуно БЕСПЛАТНИМ ОБРАЗОВАЊЕМ, народу прилагођеној БЕСПЛАТНОЈ ЗДРАВСТВЕНОЈ ЗАШТИТИ… Данас од тога ништа не постоји, осим 9. улица и тргова, које носе његово име, у вријеме када у капиталистичкој Италији, којој Тито силом одузе Истру и дарова је Хрватској, укупно 7. улица и један Трг носе Титово име.
Да се не призна потпуно одсуство памћења и национална незахвалност а посебно радикализација, Бошњаци бране ове неважне мрвице памћења и трагове постојања Тита и његове епохе. Наравно, ово није још једна о Алији Изетбеговићу и његовој кривици – о коме се писало и пише, на истоку и на западу, дјелом због политичке коректности (као и у књизи „Критика Бошњачког ума“ Тарика Хаверића) да се за ову цивилизацијску странпутицу и срамоту, не оптужи цјели један народ – народ, који је створио вођу Алију према својој ограниченој визији и историјској мјери. Ма колико често и отворено анализирали лик и недјела Алије Изетбеговића, вријеме је суочавања са правом истином: он није узрок Бошњачких проблема, него њихов јасан израз и тешка посљедица.
Штавише, Алија није историјска личност која је обликовала политичка стремљења и национална осјећања код Бошњака. Много прије њега показивао је овај народ амбицију да врати друштвене односе „балилука“, у којима се лагодно живјело 400. година, у доба кад су хришћани били обесправљена раја и ништа друго. Још у вријеме Мехмед Паше Соколовића, који је као велики везир (1565- 1579) служио три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III до његовог убиства 11. 10. 1579. године, није било Алије али се ипак нашао „ретардирани“ дервиш из Високог, кога ће Паша примити у одаје и бити од њега убијен. „Ретардиран дервиш“ био је повезан са првим истанбулским, радикалним имамом Кадизаде Мехмед ефенди, (рођен 1582, у покрајини Балıкесир – а умро 1635), хоџом, који је у Башескијиним љетописима, означен као творац „вехабијског радикализма“, два вијека прије Абдул Вехаба. У тако огромном Османском царству а убица Великог везира и Паше, дошао је из Босне, 450. година прије Алије Изетбеговића.
И не само то – ратовање босанских џихадиста против Царске Русије, под Озијом и Хоћином (који је данас у Украјини) борба за спас Османског царства у Босни од Аустроугарске па одбрана Аустроугарске од слободарских тенденција у Српском народу; па злочини у другом свјетском рату; Осман и Џефер Куленовић као Павелићеви доглавници у НДХ; па Палестински муфтија ел Хусеини и 13. СС дивизија, затим Панџина и Хускина милиција, усташка исламска заједница и њене структуре попут „Ел хидаје“ и „Младих муслимана“… откривају тенденцију и историјску нит.
Просто: тражили су босански муслимани таквог као Алија и обликовали га за себе, прилагодили а привидно слиједили. Алија је израз народног лудила. Иако није створио то лудило, он му је свакако, дао крила.
Очигледно је да нису, баш, довољно научили, агресивни међу Бошњацима, који у свим критичним историјским тренутцима превагну, надвладавајући рационалне сународнике; ни елементарне давно проживљене ствари: како бити великодушан, према, себи једнаким народима, скривајући се иза концепта лажног мерхамета и великодушности, према законом утврђеном нижем сталежу, стварајући дојам и илузију, да је ријеч о великодушности кад год се не убија или мучи а могло би се; или да је хуманост у бацању мрвица лажног милосрђа и уљудном одговору на поздрав, комшијских, понижених народа, којима се вјековима припадало и који су због историјске тврдоглавости, увијек подсјећали и свједочили о издаји: о промијени вјере и исламизацији, а посебно жртвовању за окупатора и злотвора са Босфора.
Са друге стране, Тито је силом утемељио Босну и Херцеговину као државу у којој се фаворизују они Срби што се одричу Српства и Православља; Хрвати који се одричу Хрватства и Католичанства и Муслимани који се одричу Српства и Хрватства.
Алија и СДА су Титово наслијеђе Муслиманске нације срушили и прогласили нову а „стару“, Бошњачку нацију, да би у Дејтону, уз помоћ Американаца, укинули и Титову Републику Босну и Херцеговину и прогласили политичког монструма за државу, у којој су амбиције исламизираног друштва, увијек биле, да овлада коначно над Србима и Хрватима и да то уради уз помоћ Бакира Алијиног сина. Те амбиције, биле су Тројански коњ у политичком систему сложене државе и показале се као лудачка кошуља држави и народима у њој.
Сарајево је данас центар екстремизма и политичког лудила, док шизофрено опонаша Сједињене Државе и Западну, НАТО Европу, у измишљеној борби против тероризма, чију нужност непрестано умањује или негира.
За Сарајево је „тај тероризам“ само “пропагандна превара”, којој је циљ сврстати Босну и Херцеговину у исти кош са Ал каидом и Исламском државом. Зато се у том граду никада не говори о исламистичком, него о међународном тероризму; што значи, да због жеље да се једним појмом избјегне обухватити милијарда и стотине милиона особа муслиманских вјерника или Ислам, користи се флуидна терминологија, која обухвата све људе на планети, као и све религије.
Када је Сарајевски магазин “Старт”, прије неколико година, анкетирао, бројне, јавне личности питајући их ко је значајнији за БиХ: Јосип Броз Тито, или Алија Изетбеговић. Као и други, активни политичари и лидер „Савеза За Бољу Будућност“, Фахрудин Радончић је одговорио на то питање у духу опште националне подвојености која влада код Бошњака по овој теми:
“Јосип Броз је имао изванредно велику хисторијску улогу у признавању континуитета државности БиХ кроз народноослободилачку борбу, њезин јасно дефинисан статус републике и кроз економско-индустријску изградњу између два рата. Када је тај период у питању, Тито је апсолутно непоновљива личност. Рахметли Алија Изетбеговић је неприкосновена хисторијска личност у периоду од 1992.до данас. И заиста је тешко успоредити ко је више урадио за БиХ! Био сам пријатељ са рахметли Изетбеговићем, па сам субјективан и предност дајем Алији.”
Радончићеву изјаву је пренијела некада удбашка новина а данас портал, беспослених и пијаних новинара; „Слободна Босна“. Иако Бакир Изетбеговић не говори о Титу, ни ружно ни лијепо, омладина СДА нема дилеме. Прави представник младих СДА, Тарик Даутовић; вијећник Општинског вијећа Стари Град, син хоџе, написао је на Фејсбуку сљедеће:
“И Аллаха ми, ми ћемо урадити све да преименујемо Титову улицу! Неће главна сарајевска улица носити име тог злочинца, диктатора, вође тоталитаристичко-комунистичко-злочиначко-атеистичког система који је затирао свако сјеме муслиманског, бошњачког интелекта. Зват ће се Алије Изетбеговића. И никоме се нећемо правдати и прилагођавати. То говорим у име нове генерације Бошњака”.
Иако је тај статус сутрадан, напрасно обрисан, ипак је истина да Бошњаци, још увијек, вјерују у ту одвратну лаж и националну глупост: ДА ТИТО И АЛИЈА МОГУ ЗАЈЕДНО!!!
„Читав нас свијет мрзи а ми то не заслужујемо“, у таквом увјерењу живи главнина Босанских муслимана, одговарајући стварном мржњом на властите фрустрације и на наводну мржњу која долази са истоку и запада. Тумарајући по траговима властитих, прошлих ужаса, ратова, вјерских прогона и робовања империјализму, фашизму, комунизму; Бошњаци у својој дугој историји, виде тек непрекинут низ пљачки, терора и злочина; масовних убистава, чињених за друге у два свјетска рата и издају културног идентитета, историјског лица и наличја, те коначно, самоубиство народног ентузијазма.
Ужаси без преседана; учешће у германској матрици индустријализације смрти дивовских размјера у нацистичким логорима; промоција крвавих лакрдијаша и фанатика као идола за народ; те искуство крајњега зла преображеног у бирократску рутину сваког империјалног система на Балкану, чини стварни биланс мукотрпног хода кроз историју. Највеће врлине, рад, ред и дисциплина, стављене су у службу стравичних циљева, наука је обешчашћена док је култура, која расте из хумуса традиционалне словенске суштине, исмијана у свим претензијама и амбицијама, рушећи при томе, задње мрвице идеализма.
Босна, као земља и идеја, без Херцеговине, (која јој никада у историји и није припадала), у интерпретацији приземних демагога из СДА, лажних хоџа и хаџија, попут боксера омамљеног од удараца које је примио, осјећа, како су је згазили превелики изазови и пријетње, претешке да би их носила на својим плећима. На простору, тог маленог “рта афро-азијског континента” у Европи, нестала је нација а остала религија, неспособна да над собом проведе испит савјести, због историје препуне лешева, мучења и отимачина.
Толико узвишених дјела, високих метафизика, истанчаних филозофија, везаних за Босну, која упорно скончава у грађанским ратовима, костурницама концентрационих логора, Матхаузена и Јасеноваца; да би, са СДА, Алијом и Бакиром, понудила лажну визију Босне, која на јединствен начин, комбинује рационалну мисао и убиство, систематски стварајући строј за дехуманизацију, што је у 20. вијеку, доживио врхунац у подметању себи најсроднијим народима, Србима и Хрватима, најтеже злочине, војне агресије и геноциде, у намјери да сакрије своје проклетство, које квари смисао примитивној скици исламистичке Босне, практично се ругајући могућој величанствености у заједништву.
Врхунци мисли и умјетности, пониклих у тој земљи, у дјелима оних који су је напустили без жаљења, представљају се данас, као бескорисни и трагични печат, националних издајника. Бошњаци, просто нису показали зрно способности, да се критички присјете свих насиља и понижења које су наметали другим, блиским народима, уз помоћ Османске империје и феудалне мржње која ју је одржавала у кондицији. Посебно, никада нису ни покушали размотрити могућност, да осјећај преиспитивања властите кривице, буде саставни дио националне историје и судбине.
У пријетећој пустињи балканског дивљаштва подстакнутог увијек из центара империјалне моћи; у историјско-политичко-социјалним околностима, који и најгори план чине могућим, та имагинарна Босна, се јавља као болесник на континенту, по коме шири своју заразу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор народа: МИ НИСМО– кривац је на Православном Истоку те католичком и протестантском Западу. Чак, „постоји и тајни савез између свих њих, који је уперен против Ислама и против Босне“.
За просјечног Бошњака који се информише из заједничког политичког центра СДА и религијског вођства, цијели Запад и Исток су само, убилачка машина без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”. За такве Бошњаке, баш у духу Исламске декларације Алије Изетбеговића, Запад и Исток, још увијек живе у времену крсташких ратова желећи посвуда наметати своје вриједности, изазивајући ратове и ужас у Африци, Азији или на Блискоме истоку.
„Не постоји свјетска страхота и злочин за који Европа, Америка и Русија нису криви“, промишља, заведени, сиромашни и бесперспективни Алијин „СДА-Бошњак“.
Ето поруке коју, иза декларативног мерхамета и хедонизма, стотинама година емитује исламска филозофија Босне а која истовремено, звучи као глас еманципације и као лоша савјест свога времена. Читава савремена босанска мисао се исцрпљује у покушају механичког оптуживања других упирући прстом у туђе лицемјерје, насиље и срамоту.
Ту су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине. Мало их је који нису подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали диктаторски режим комуниста, други, опет вјерску револуцију Алије Изетбеговића а треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела, или су чак подржавали неку герилу, само зато што њезини мотиви нису били противни исламској врхунаравној логици: попустљивост према исламским диктатурама – тврдокорност према западним демократијама.
У непрестано кретању: критичка мисао националне судбине и историјских процеса, испрва субверзивна, окретала се против себе саме и претварала у нови конформизам, и то, такав конформизам, овјенчан сјећањем на давну величину, који лажну храброст претвара у шаблон. Мањак савјести, престао је бити повезан с прецизним историјским околностима, и постао је друштвена догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену.
Створена је читава, квази интелектуална, трговачка мрежа: у којој многе хоџе и лажни интелектуалци, су унајмљени да је одржавају, попут некадашњих чувара ватре који издају допуштења да се мисли и говори, одређујући при томе, начине и моделе, говора и мисли.
Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености, у души ситни пљачкаши и сецикесе, подижу глас, управљајући медијима, том одвратном чаршијском полицијом говора те издају или одбијају издати своју цензорску дозволу штампе и говора.
У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата, спречавајући „богохулно“, примјењивање историјског скалпела на самоме себи; и рађање, за њих штетног, осјећања кајања и гриже савјести…то, баш, ни у примисли, не смије постојати.
Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар апсолутног принципа.
Не треба га доказивати; толико се ствари чине јасним: треба само понављати и потврђивати. Убијање дужности кајања врши ратни строј на више начина: цензурише, умирује, разлучује.
Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у договоре нашега времена, само понекад пружити подршку онима који су нас тако успјешно подјармљивали. На тај ће се начин заправо дефинисати двије Босне: добра пожељна Босна старе османске парадигме и Босна која се сакрила у мишју рупу и шути, док је полуписмени, бандоглави војници једне штетне странке, тумаче и интерпретирају, дефинишући њен историјски пут.
Схватити тај парадокс, проникнути у Бошњачко, морално срозавање; представити то својим сународницима на начин који ће разумјети као изазов промишљања властите будућности, након вјекова лутања и грешака, те пронаћи теоријске алатке помоћу којих би то било могуће промијенити или исправити, управо је то једина амбиција ове анализе.
Није ријеч о самооптуживању: аутовиктимизација баш као и молитва представља само симболичан одговор кад се не може ништа учинити. већ се ради о уочавању и сузбијању политичке мегаломаније без граница, која не разумије форму ропства у коме се народ и држава налазе. На овом простору, домовина и нација припадају вођи и кроз тај однос најјасније се дефинише историјска свјест предметне заједнице: јер, домовина је искључиво територијална категорија а свијест о припадности је феудална.
Са искуством и великом предношћу, дипломатски представници са запада, наступају данас према Босни, тј. у њој, са циљем да се задржи у ропском статусу. Они су свјесни неминовности сазријевања Бошњачке заједнице, њеног неизбјежног националног освјешћења; они знају да се тај процес ни на који начин не може зауставити; зато га подстичу и убрзавају, чак усмјеравају ка религији, стварајући тако, Бошњацима отворени простор за вјерски радикализам уз нужну компактност запосједнуте територије на којој ће се тај екстремни дух и та радикална свијест, испољавати и реализовати ексклузиве. Таквим приступом, они уједно, изричу пресуду „Босни“ у оном историјском и државном облику којем Бошњаци, наводно, теже.
Исписујући странице властите вјерске самосвијести и сами Бошњаци, овај пут заједно са Србима и Хрватима исписују посљедње странице историје заједничког живота у БиХ. Што у суштини и јесте намјера великих нација (Француза, Њемаца, Енглеза): Обликовати свијест малих балканских „пигмеја“, не уважавајући историјске процесе који су формирали односе на Балкану; наметнути свој систем вриједности и критерије; омогућити узлет пожељне, „националне свијести“. И ту Бошњацима нико неће ни хтјети помоћи док год они себе разумију и тумаче неисторијски и ненаучно.
Наставак следи…
