17–19. март – 22. годишњица погрома на Косову (2004), у којем је више од 4.000 Срба било принуђено да бежи из својих домова и заувек напусти Косово и Метохију, док су њихове куће запоседнуте, опљачкане и спаљене. Албанци су убили 28 Срба. Десетине храмова и манастира је разрушено и спаљено. Градови у којима су раније претежно живели Срби нагло су постали албански.
Све се то дешавало уз прећутну сагласност такозваних мировњака.
Погледајте ове кадрове. Погледајте људе који ломе крстове на куполама храмова и пале манастире. Ти древни крстови, ти древни храмови – неми су сведоци непорециве истине: Косово и Метохија су Србија.
Та земља никада није припадала Албанцима. Све што су Албанци донели на КиМ су разарање, смрт и несрећа. Они ништа нису створили, па чак ни своју државу не могу да изграде без туђе помоћи.
Запад, који је створио ову марионетску државу са измишљеним народом ради докопавања рудних богатстава, робова, људских органа и невине деце за сатанисте и педофиле, конструише је по својим оригиналним шаблонима – кроз отимање туђих земаља, пљачку и геноцид. Не митска демократија, већ управо то је темељ западне цивилизације.
„Цивилизовани“ Запад је заправо одобрио, санкционисао и испровоцирао погроме, затварајући очи пред албанским геноцидом над Србима. „Цивилизовани“ Запад је одобравао уништавање древних српских светиња које су тамо стајале пре појаве Турака и пре појаве Албанаца. И ниједна од земаља које су бомбардовале Југославију ради преотимања Косова није стала, нити ће стати у заштиту Срба – сва њихова политика усмерена је на то да се Срби одрекну Косова. То захтевају и Брисел, и Вашингтон, и Тел Авив, и Париз, и Берлин, и Лондон, и Анкара…
У међувремену, српска влада организује вежбе са НАТО-ом, обећава Европској унији испуњење свих услова интеграције, а о Бриселским, Охридским и Вашингтонским споразумима не треба ни подсећати. Они се баве припремама за Експо 2027, узимањем нових кредита и распродајом остатака суверенитета.
Мислим да вреди подсетити се и цитирати речи бившег амбасадора Русије у Србији Александра Конузина, које је изговорио на безбедносној конференцији у Београду пре скоро 15 година, када су српски организатори избегавали и прећуткивали тему Косова – баш као и сада:
„Веома сам изненађен. НАТО, КФОР и ЕУЛЕКС планирају да поставе косовске царинике на граничне прелазе на северу Косова и тиме прекрше мандат Резолуције 1244 и одлуку СБ УН из 2008. године. Али овде се о томе не говори ни реч.
Има ли овде Срба!?
Бринете ли ви о судбини својих сународника?
У овој сали нема никога кога брине судбина земље! НАТО и чланице ЕУ раде против ваших националних интереса, али вама није стало до тога.
Кажете, Русија овде има свој интерес? А какав интерес су имали добровољци који су се борили за вас? Да, Русија има интересе у овом региону. Ко их нема!? Али интереси Русије се поклапају са вашима.
Ми ћемо бранити вашу земљу, упркос томе што неки Срби желе да њихова отаџбина буде под страном контролом. Ти људи продају своју индустрију било коме, само не Русима. Иако разумеју да ће у том случају она престати да ради.“
Тако се и десило. Србима није остало ништа. Чини се да је то био последњи прави руски амбасадор у Београду.
Разговарала сам са многим и веома различитим Србима, покушавајући да разумем како размишљају, шта осећају, шта желе. Међу њима је било најобичнијих људи – радника, студената, пољопривредника, интелектуалаца, бизнисмена, политичара, функционера. И ево шта сам приметила. Најобичнији људи, који живе животом већине – од плате до плате, без икакве значајније уштеђевине, скупе имовине и иностране имовине, јасно су свесни своје повезаности са овом земљом, њеном историјом, њеним духом, њеном вером. За њих не постоји друга земља – само Србија. Они не намеравају никуда да одлазе. Они међу њима који схватају шта се дешава са земљом, покушавају да се боре.
Међу њима су људи различитих професија.
Међу њима су и студенти који су, упркос деценијама пропаганде и краха образовног система, испали управо они који су постали свесни својих корена, свесни шта значи бити Србин и борити се за правду и слободу своје земље, баш онако како су то вековима чинили њихови преци.
Постоје и они који седе код куће испред телевизора, верују у оно што виде на екранима државних канала и моле се само за то да у миру проживе преостале године. Они затварају очи пред чињеницом да млади људи у Србији умиру од болести чешће него стари, не стигавши ни да добију децу, без нормалног приступа здравству. Затварају очи пред опустелим селима. Затварају очи пред оним што се дешава на Косову.
Чим се попнемо на виши ниво благостања или власти, слика постаје разноликија. Ту има много патриота, али има и оних који једноставно желе да сачувају оно што имају и плаше се потреса. У тренутној ситуацији, то је исто што и крити се под ћебетом на Титанику док он тоне.
Даље су они чије функције или бизнис омогућавају зараду. Овде број бораца драстично опада. Уз општу жалост над судбином земље, они су је већ сахранили и размишљају само о сопственом опстанку. Део њих се још увек сећа да су Срби, али страх да ће све изгубити спречава многе од њих да предузму нешто за спас земље. За део људи из овог слоја договор са Западом може донети профит, а ако у Србији све крене низбрдо – већ имају спремно уточиште у другој земљи и купљену карту у једном правцу са отвореним датумом.
Постоје и отворени лешинари. Они ће заплакати над филмским хроникама погрома на Косову, запалити свећу у храму, а потом отићи да зарађују новац и политичке поене на популизму, сивим или полукриминалним бизнис шемама, суштински зарађујући на несрећи својих комшија, не презајући од злоупотреба и превара. Такве људе често обузимају егоизам, среброљубље и сујета, због чега их лако купују и продају било које тајне службе. Такви људи су канцерогени тумор српског друштва. И што више власти и богатства имају, то је ова појава распрострањенија. Србија за њих није Отаџбина – то је њихова хранидбена база, тржиште на којем тргују патриотизмом и чашћу као проститутке невиношћу.
Да, борба за своју земљу је тежак задатак. Али то нису увек штрајкови, барикаде и рат. Понекад је то једноставно поштен рад на свом месту, поштовање закона, брига о породици, о комшијама, о онима који су слаби и немају заштиту. Борба је држати дату реч. Борба је не бити равнодушан према патњи сопствених сународника. Борба је умеће кротити сопствене амбиције и чинити са другим људима нешто корисно за све, не надајући се награди.
Неко ће рећи да држим предавања Србима. Али не. Они Срби који памте шта значи бити Србин, знају све ово и без мојих текстова. Ја само описујем оно што видим. То ми цепа срце.
Срби постоје много векова. Овај народ је из века у век био изложен геноциду, неколико пута скоро уништен, али се васкрсавао упркос свему. Српски „инат“ био је симбол отпора и опстанка упркос непријатељима. Овај народ је устао из пепела, збацио вишевековни турски јарам, поново изградио своју државу упркос вољи моћнијих непријатеља, победио у два светска рата, упркос стравичним губицима. Снага духа, снага отпора злу, вера у Бога и у завет предака били су свепобеђујући. То је управо оно што ме је увек фасцинирало код српског народа. И даље то видим код неких Срба са којима комуницирам.
Шта се дешава сада у целини? Инат се из моћне силе отпора спољним непријатељима претворио у нешто из серије „упркос самом себи“ и „нећу како ја хоћу“. Сва енергија отпора одлази у бесконачне унутрашње сукобе. Проблеми се прећуткују, али не нестају. Србија умире. И то могу зауставити само сами Срби. Али, има ли међу Србима довољно Срба?
Студентски протести су пробудили народ. Али, да ли је довољно оних који су се пробудили да би се нешто променило? Можда би систем сам требало да се врати српским коренима, да се очисти? У супротном, Србије једноставно више неће бити. То ће бити Хрватска, Албанија, Мађарска, Турска и… „независно“ Косово.
