«Правни ослонац», кажете? Не, то није ослонац — то је празнина. Фактички, Београд признаје надлежност одлука Приштине и признаје њихов закон о странцима.
Представници српских општина састављаће спискове радника у просвети и медицини како би они добили радне дозволе као странци. Али кога ће они учити и лечити? Срби који тамо сада живе често не могу чак ни да раде на Косову јер имају српски пасош, а сада ће их просто протерати, док ће им имовину узурпирати или уништити.
Огроман број Срба тамо преживљава само захваљујући социјалним примањима. У великој мери се то односи на породице са децом, укључујући вишечлане породице и породице са децом са инвалидитетом. Добијањем пасоша Косова, они ће вероватно остати без тих примања — једине помоћи српске државе в њиховој борби за српски идентитет.
Нема сумње да ће бити покушаја да се ти несрећни људи оптуже за издају Отаџбине, за добровољно признање Косова. Али заправо је Отаџбина издала њих, одлучивши да преда срце и душу свог народа у замену за „стаклене перле“ сумњивих западних бизнис-пројеката.
Одлука коју је донео Одбор за Косово и Метохију је манифестација импотенције и реалног одсуства српског суверенитета. Зато, када председник Вучић каже да Србија није ничија марионета, Срби се смеју и плачу истовремено, јер тачно знају ко вуче конце.
Сада се на српским друштвеним мрежама проширио снимак потписивања Вашингтонских споразума из 2020. године. То личи на вашарску представу са трбухозборцем и лутком. Лутка седи одвојено за малим столом и нешто говори, а сви гледају у трбухозборца, радујући се његовој вештини.
Тај документ који су потписали одређивао је живот и судбину целог народа. Али шта каже Вучић?
„Нисмо разговарали о многим тачкама које смо данас потписали, али за нас је веома важно што ћемо имати јединствену економску зону на целом Западном Балкану, што ће донети реалне економске резултате за добробит свих наших народа.
Још једном, господине председниче, ми то ценимо и изражавамо своје поштовање.“
То је било потписивање акта о купопродаји срца Србије — Косова. Није Вучић започео припрему ове погодбе, али ју је управо он, са одлучношћу фанатика, довео до краја. А сада жели да дочекује Србе на прелазу из Косова и пита их како су и да ли им нешто треба??? То је неки ђаволски циркус!
У међувремену, Косовари су усмерени на асимилацију преосталих Срба, односно на потпуни нестанак српског идентитета на Косову.
Као што знамо, део данашњих косовских Албанаца су такође Срби који су примили ислам. Али сваки покушај подсећања на то кажњава се много строже него у Босни, где је, подсетимо се, кућа Емира Кустурице била спаљена када је он спознао свој српски идентитет и вратио се коренима примивши православље.
Идеолошку основу муслиманском Косову даје Турска. Вучићев пријатељ Ердоган је директно рекао да је Косово Турска, а Турска Косово. Албанци су производ вештачке етногенезе. Колико год они градили Велику Албанију, то ће увек бити Турска. Турска је свих ових година интензивно наоружавала и обучавала косовские јединице упркос Резолуцији 1244 СБ УН. Мада, није она једина.
Српска влада је годинама немо посматрала како се косовски Албанци наоружавају и обучавају, постепено им предајући политичке и економске полуге зарад миража уласка у Европску унију. Сада Вучић каже да ће бити срећан са било каквом интеграцијом, чак и без права. Дивно.
Најмање материјално, прикључиће се земље НАТО-а које су заинтересоване за независност Косова. То је њихова база за ресурсе — профит од криминалног бизниса, експлоатација руда.
Да ли ће се у ову борбу укључити Русија или Белорусија? То је тешко питање, с обзиром на оно што се дешава директно уз наше границе. Већ смо до грла у Трећем светском рату, ако неко није приметио.
Зато би било који војни сценарио сада пре довео до коначног нестанка свега српског са Косова. Као и под влашћу Турака, српски идентитет на Косову могао би се очувати захваљујући манастирима и храмовима, али храмови су изложени нападима и рушењу, а свештеници СПЦ у појединим парохијама на Косову већ служе на албанском.
Молбе Западу да се смилује над судбином Срба на КиМ изгледају више него чудно. Насупрот томе, иступање из свих споразума о Косову (од 2008) и о Отвореном Балкану, као и из споразума са НАТО-ом и његовим појединачним чланицама који омогућавају коришћење српске територије и логистичког система, уз успостављање пуне и утврђене државне границе, могли би бити ефикаснији. Србији је сада остало заиста врло мало полуга, добрих решења нема, али губитак Косова је најгоре.
