Свечано обележавање тридесетогодишњег постојања Републике Српске обележио је врисак хрватске јавности, чак је службени Загреб упутио Савету министара БиХ ноту поводом наводне „провокације“ у Бањалуци, а заправо је реч о откривању спомен-плоче неумрлом хероју, мајору ТЕПИЋУ!
Официр ЈНА у гарнизону Бјеловар, син Поткозарја, свестан антијугословенске и антисрпске хистерије те 1991.године, видећи да се поједини гарнизони ЈНА чак предају хрватским терористима без отпора, одлучио је да по цену свог живота спречи да 150 тона убојног садржаја објекта „Барутана“ (на периферији вароши) заврши у терористичким рукама!
Надахнут одлуком Обилића, Синђелића, Танаска Рајића, мајора Гавриловића, свестан да ће та муниција и МЕС сигурно убијати војнике и старешине ЈНА, и Србе који су пружили отпор новом настанку „демократске NDH“ уз отворену помоћ ЕU (иако се декларише да је тобож антифашистичка), мајор се није нимало двоумио!
Припадници PMEZ (Посматрачка мисија европске заједнице) у белим комбинезонима и црним намерама, убедили су команданта најјаче формације ЈНА (Вараждински корпус) да мирно преда гарнизоне и оружје терористима, гарантујући својим присуством животе војницима и старешинама ЈНА!
Генерал се помучио да убеди пуковника Ковачевића, команданта гарнизона Бјеловар, да прекине даљи отпор и прими представнике PMEZ и кризног штаба HDZ Бјеловар, али се потврдила искуствена крајинска пословица — ЛАТИНИ СУ СТАРЕ ВАРАЛИЦЕ!
Одмах по уласку у касарну, шеф кризног штаба HDZ лично је убио пуковника и његова два помоћника иако су предали оружје, док је шест младих војника затворено.
Раздрагани терористи пожурили су у касарну на периферији, очекујући да мајор изврши наредбу команданта и преда „Барутану“, али је мајор превезао кабл детонатора на нови акумулатор свог аутомобила, јер је знао да су подофицири (Хрвати) претходно саботирали машину да спрече експлозију, док га је десетар Алексић штитио ватром из транспортера, иако је мајор наредио младим војницима да се удаље у склониште.
Када су терористи испунили круг складишта, окренуо је ТЕПИЋ контакт-кључ, селећи се у легенду, али је притом (у пакао) повео и стотињак зенгића, док су около летели кровови са кућа.
Бесни, злочинци су пострељали младе војнике који су положили оружје по наређењу пуковника Ковачевића, али бели „анђели“ PMEZ нису то никако окарактерисали као ратни злочин, који не застарева по међународном праву!
Иако се знају имена чланова кризног штаба HDZ Бјеловар, нико није осуђен за тај ратни злочин над заробљеницима, напротив, одликовани су за свој злочин, као домољуби!
Већ три деценије, хрватски домољуби упорно клевећу мајора ТЕПИЋА, његову одлуку да уништи муницију приказују као неразуман чин, а ликвидацију терориста као ратни злочин!
Иако је данашња Србија правна следница Југославије, а злочин се догодио док је Хрватска још била само република у саставу федералне државе, непада на памет београдским колаборантима да суде злочинце за тај злочин у одсуству, јер ће ЕU одмах да врисне да је то „гледање у мрачну прошлост“ а наводни пут у ту распадајућу заједницу нема алтернативу
