Историја није била добра учитељица. По ко зна који пут светски моћници ће, можда, покушти да ратом скрену пажњу са проблема које нису у стању да реше. Оружје звецка широм планете а над Европом се поново навлаче тамни облаци рата. Многе земље се што милом што силом утерују у ред НАТО пакта у могућем сукобу са Русијом. Где је ту Србија и какав је њех положај и алтернативе?
Самјуел Хантингтон је био у праву. Без обзира колико се атлантистички свет трудио да властити културни и друштвено-политички модел наметне као општеприхваћен, у савременом Свету не постоји један јасан и општеприхваћени вредносни модел. На пример, оно што се у западној Европи или САД сматра основним људским правима у неким муслиманским земљама у дубокој је колизији са вишевековном традицијом и општеприхваћеним културним и моралним моделом.
Вековна изложеност одређеним климатским, религијским и друштвеним факторима створили су различите парадигме односно скупове претпоставки које се узимају без преиспитивања у циљу поимања стварности и њених феномена. Због тога одређене поступке и догађаје људи из различитих културолошких и етничких кругова посматрају на различит начин.
Срби су најзападнији православни народ, измешан са другим етничким и верским групацијама и изложен сталним религиозним и културолошким нападина и покушајима верског прозелитизма. Као појединцима увек им се пружала могућност да опстану. Довољно је било променити веру и нацију, постати католик или муслиман, Хрват или „Турчин“. Али као колективитету, као народу, опстанак је био могућ једино уз подршку Русије. Русије као цивилизацијског центра словенског и православног света са најзначајнијим демографским, економским и војним потенцијалом.
Управо је то тачка на којој се наше опредељивање не своди на избор „исток или запад“ већ „опстати или нестати“.
Ком цивилизацијском кругу Србија припада можемо најбоље сагледати на историјским примерима. Винстону Черчилу приписују изреку да Велика Британија нема сталних пријатеља већ само сталних интереса. Најболније је то на својој кожи осетио српски народ. Генерал Михаиловић је био англофил који је 1940.године, након слома Француске, протестно у свечаној пуковничкој униформи дошао на пријем у британску амбасаду и због тога, на захтев немачког амбасадора, био војнички кажњен. Михаиловић је априла 1941.године одбио да капитулира и наставио борбу уз Велику Британију која је на свом острву, у том тренутку, била усамљена у отпору нацистичкој ратној машинерији. Тог човека који се није одрекао Британаца и онда када су се они одрекли њега, заједно са целом Југославијом, они су предали Титу и његовим „комунистима“.
Са друге стране, упитан како ће Русија поступити у случају Аустроугарског напада, који је неминовно следио, руски цар Николај II Романов је одговорио да „Русија неће остати равнодушна према судбини Србије“ улазећи у рат за који његова земља није била спремна и полажући живот за нас на начин који то Свето писмо каже „нема веће љубави од оне када положиш живот за ближње своје“ јер Свети Цар је знао да непријатељу није само циљ да погуби наша тела већ ће да уништити и православну душу српског народа.
Не морамо бити ни највећи присталица председника Владимира Путина. Неки би можда префрирали неки отворенији економски систем способан да снажније покрене огромне потенцијале руског народа. Другима се опет, после седам деценија комунистичке диктатуре, чини да је до сада урађено максимално што се може постићи а да јак лек не убије пацијента. Ипак, нечије личне симпатије или антипатије нису битне. Ко год био на челу Русије, цар или демократски председник, аутократа или монах, у сваком случају Србија и сваки Србин ма где био на планети мора бити уз Русију и руски народ. Не ради се ту само о избору стране, ради се о опстанку као самосвојном народу.
Ако пропадне Србија, што се већ дешавао у историји, увек постоји нада да ће Русија изборити њен васкрс и поновно je „васпоставити“. Али уколико пропадне Русија, као православни али и шире од тога, као алтернативни цивилизацијски модел на планетарном нивоу, наступиће мрачно доба за све мале народе чија је културна и морална парадигма различита од атлантистичке.
Надамо се молимо Бога да рата не буде. Рат никада и никоме није донео срећу. Али истовремено знамо да би у потенцијалном рату који би се наизглед водио у материјалној сфери он био само пројављивање вечите борбе добра и зла у којој нико не сме остати неутралан. Такозвана војна неутралност је добра да би се избегао бес светских моћника али мора постојати свест да је она могућа само на „собној температури“. Чим отпочне озбиљнији сукоб а температура се повећа уследиће притисци да се Србија изјасни уз кога је. Разумно је и рационално одложити изјашњавање докле год је то могуће. Али када се одговор буде морао дати он може бити само један. Избор да су Срби мали „Руси“ није наш, тамо су нас ставили наши заједнички непријатељи. Али нису погрешили, када дође дан избора српски народ би требало да на своја плећа стави свој крст и крене путем којим се једино може ићи, кроз страдање до васкрса, уз Русију и са Русијом али никада против Русије.
