Сматрајући да је објективно информисање јавности веома битно за развој дијалога у Србији, шаљем извесне примедбе на нетачности у тексту горенаведеног наслова. (https://stanjestvari.com/2020/10/13/da-se-zna-dimitrijevic/)
ПРЕТПРИПРЕМНО РОЧИШТЕ И „ПОДРЖАВАОЦИ“ ДИМИТРИЈЕВИЋА
На претприпремно рочиште, одржано 22. јануара 2020, нису дошли никакви анонимни и провокаторски настројени „подржаваоци“ Владимира Димитријевића, него низ угледних интелектуалаца и јавних личности (међу којима и више универзитетских професора). Они су устали не толико у одбрану нижепотписаног, колико права на слободу мишљења и изражавања. Ту слободу су, у датом случају, угрозили Поверник за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, проглашавајући ме „дискриминатором“, и Удружење „Да се зна!“ тужбом суду због мог текста „У одбрану природне породице“.
Они који су 22. јануара дошли у Виши суд у Београду нису никог провоцирали, него су сматрали да имају право да присуствују овом процесу, битном за будућност интелектуалних слобода у нас, јер је реч о парничном поступку који није затворен за јавност. Тог дана (а ово је у извештају НВО „Да се зна!“ датом „Данасу“ прећутано) у суду су били присутни и „подржаваоци“ НВО „Да се зна!“. Судија је, с обзиром на величину суднице, решила да рочишту могу присуствовати свештеник Јован Пламенац и професор др Мило Ломпар, као и двоје симпатизера (чланова?) НВО „Да се зна“.
ПРАВО НА СЛОБОДУ ВЕРОИСПОВЕСТИ
Мишљењем Повереника за заштиту равноправности, после кога ме је, као „дискриминатора“, НВО „Да се зна!“, тужила Вишем суду у Београду, угрожено је пре свега моје право на слободу вероисповести.
Наиме, из перспективе православне етике, о којој три деценије говорим и пишем, хомосексуално понашање спада у греховне болести које се, кад су православни верници с таквим склоностима – не агностици и атеисти, којима се Црква ни не бави – у питању, лече, између осталог, постом и молитвом, што је двомиленијумско становиште православних.
Такође, угрожено је и моје право на слободу мишљења, јер ја нигде не нападам нечију „сексуалну оријентацију“, него разобличавам противпородичну и квазинаучну идеологију политичког хомосексуализма. Она је, како каже италијански философ Дијего Фузаро, једна од ударних песница неолибералног капитализма, што жели да све претвори у робу, разарајући могуће препреке (укључујући и природну породицу) за ширење тзв. слободног тржишта.
Да је у питању тужба НВО „Да се зна“ против мене настала на основу настојања да се у Србији поново наметне деликт мишљења, може се видети и у новом броју часописа „Херетикус“ ( 3-4/2019), где је објављен читав досије посвећен овом случају, као и темељна правна анализа коју је спровео професор др Јовица Тркуља. (Електронска верзија часописа доступна је на Интернету.)
КОРОНА И СУЂЕЊЕ
Да напоменем: 3. марта 2020. Вишем суду у Београду мој адвокат упутила је молбу за добијање веће суднице у којој би, поводом првог рочишта, могао да присуствује већи број заинтересованих, што је Виши суд и одобрио. Рочиште заказано за 7. мај је отказано због пандемије корона вируса, после чега су из Вишег суда замолили тужену страну да одустане од усвојеног захтева за одобрење веће сале. То је тужена страна разумно прихватила, и баш због тога (а не због страха од људскоправшких суперхероја из „Да се зна!“) сада није било интелектуалаца и јавних делатника много више него прошли пут. Судија је, такође због ванредне пандемијске ситуације, на рочишту одржаном 12. октобра, спречила „подржаваоце“ НВО „Да се зна“ да присуствују рочишту, тако да су у судници били само адвокати, представница НВО „Да се зна!“ и ја.
О ПРАЋЕЊУ НВО „ДА СЕ ЗНА!“
Још једна лажна тврдња НВО „Да се зна!“ је да сам се бавио њиховим радом, и то „помно“, извргавајући га руглу. Мене НВО „Да се зна“ занима као лањски снег, а „помно праћење“ њиховог рада сматрам најзалуднијом могућом делатношћу. Додуше, понегде сам био ироничан, сматрајући да нас скраћеница назива ове НВО подсећа на појам из Брозовог доба: ДСЗ из синтагме „ОНО и ДСЗ“. Тад је, у име светле будућности комунизма, то била „друштвена самозаштита“, а сад је, у име неолибералног тоталитаризма коме је политички хомосексуализам ударна песница, то НВО „Да се зна“.
ТРИ КЊИГЕ О МОМ СЛУЧАЈУ
До сада сам, поводом свог случаја, објавио чак три књиге (а не једну): “Да се зна/ Повереник за заштиту равноправности против слободе мишљења и изражавања“ (наслов „Да се зна“ је намеран, јер и ја, а не само ова НВО, имам своју верзију приче, па желим да се и та верзија зна); „Грађанин непокорни/ Случај Владимира Д. пред Вишим судом у Београду“; „Шта се згоди кад се џендер роди/ Политички хомосексуализам као нови бољшевизам“.
У првој књизи сам се бавио прогонима слободних интелектуалаца које спроводи покрет политичког хомосексуализма, и ту сам писао о нападима на професора др Милана Брдара, научног саветника др Мишу Ђурковића, књижевника Николу Маловића, као и професора др Бранислава Ристивојевића, већ извођеног на суд (и ослобођеног кривице за изнето мишљење).
Велику пажњу сам посветио Повернику за заштиту равноправности, Бранкици Јанковић, и необољшевичко – инквизиторским методама читања текстова који се њеним штићеницима у Србији не свиђају. Нема у књизи „Да се зна“ никаквог „помног праћења“ НВО „Да се зна!“. Књига „Грађанин непокорни“ доноси текстове које су угледни српски интелектуалци писали у одбрану мог права на слободу мишљења и изражавања, као и петицију преко стотину јавних делатника из земље и иностранства поводом мог случаја. И у тој књизи НВО „Да се зна!“ удељена је узгредна, минимална пажња, јер ја та НВО само „феноменологија“, а не „онтологија“ проблема прогона слободне мисли у овој и оваквој Србији.
У књизи „Шта се згоди кад се џендер роди“ водио сам „унутарправославну“ полемику са човеком који сматра да имам превише благе ставове о хомосексуалцима, али сам се бавио и додељивањем почасног доктората Универзитета у Београду квазинаучници Џудит Батлер, главној глобалистичкој „џендеристкињи“, које сам поредио са почасним докторатом што га је тај исти Универзитет својевремено доделио Јосипу Брозу. И ту је НВО „Да се зна!“ сасвим споредна. Не тема, него темица. Јесам се позабавио њиховом методологијом изједначавања свих који не мисле као они (та методологија се, иначе, зове reductio ad Hitlerum), па смо се, као „дискриминатори“, на истом месту нашли професор др Бранислав Ристивојевић, певач Аца Лукас и ја. НВО „Да се зна!“ се тако показује као „тужибаба Јеца“, која, уместо зеца, лови све који јој се не свиђају, и баца их пред Повереника и судове земље Србије. Како је кренуло (оптужен сам да их „извргавам руглу“ само зато што, бавећи се њиховим несувислостима, користим иронију и сарказам), ускоро ће по судовима тражити да ми се укине право на коришћење стилских фигура.
КАМИЛА ПАЉА О ИСТОМ
По ко зна који пут понављам – моји ставови о политичком хомосексуализму као политичкој идеологији нису само моји. Чак и познати интелектуалци који су „нестандардне сексуалне оријентације“ умеју да буду радикални критичари хомосексуализма претвореног у политику. Чујмо Камилу Паља: “Хомосексуализам није „нормалан“. Напротив – то је изазов упућен норми, који има свој почетак у перманентно револуционарном карактеру квир – теоретичара, који су сами по себи штаб намрштених лоповчића – грамзиваца, који у духу постструктурализма покушавају да устврде како никакве норме ни нема, јер је све условно, све релативно. То су глупачки оквири у које себе смештају људи опседнути вербализмом, глуви, тупи и слепи за свет који их окружује. Природа постоји, свиђало се то научницима или се не свиђало, а у природи је наставак врсте једино и неумољиво правило. То је норма. Полно различита тела су саздана за размножавање. Мушки уд одговара женском и никакво чудачко жонглирање речима не може да промени ту биолошку чињеницу“.
Она каже: “У свом истраживању сам открила да се историја циклично понавља. У древности увек видимо једну те исту појаву – кад култура упада у стање расапа, долаз допојаве транџендеризма. То је симптом културног колапса. Ништа тако јасно не показује декаденцију Запада као наша толерантност према отвореном хомосексуализму и трансџендерској манији. Трансџендеризам је модерна и удобна етикета коју социјално отуђена омладина лепи на себе. Педесетих година отуђеници су се звали битници, шездесетих хипици, а сада их подстичиу да мисле како је њихово отуђење изазвано проблемима с џендером.
Узнемирава ме популарност и доступност операција „промене пола“. Људе подстичу да их врше чак и сада, када су сва достигунућа науке показала де нема начина да се измени нечији пол. Можете себе да зовете како хоћете, али, на крају крајева, свака ћелија у вашем телу и њен ДНК остају кодирани вашим урођеним биолошким полом“.
У својој књизи „Vamps And Tramps“ Камила Паља истиче: “Морамо имати свест о томе да је погубно мешање геј – активизма са науком, која ствара више пропаганде него истине. Геј научници морају бити више научници него гејеви./…/ Последњих деценија изгубили смо контролу над ситуацијом: веродостојна научност је немогућа јер рационални дискурс контролишу јуришници, у овом случају геј – активисти, који са фанатичним апсолутизмом претендују на искључиву власт над истином./…/ Прича о 10% ( по којој су 10% сваке популације гејеви, нап. В.Д. ), коју ропски понављају средства масовног информисања, била је чиста пропаганда, и то ме је, као научника, довело до презира геј – активиста због тога што они, без икаквих принципа, пренебрегавају истину. Њихове измислице и измишљотине трају до данас, овога пута у вези са фрагментарним сведочењима генетике везаним за хомосексуализам, као и хомосексуалнм понашањем животиња. /…/ Нико се не рађа као геј. Сама идеја је смехотресна, али, пошто је то својествено нашој претерано политизованој клими, сличне тврдње добијају тренутну подршку геј – активиста и и њихових следбеника у СМИ. /…/ Раније сам сматрала да стари психоаналитички модел неадекватно описује праузрок хомосексуализма, као последицу ометености у развоју. Али се испоставило да је то истина, јер сви моји пријатељи хомосексуалци су имали доминантне и господареће мајке, сасвим у складу с прототипом./…/Осамдесетих и почетком деведесетих страх од СИДЕ је претворио геј активисте у бесне нихилисте и мономанијаке, који су лажно оптуживали државу да су се због ње разболели. СИДА није дошла ниоткуда. Она је непосредна последица сексуалне револуције, коју је моје поколење отпочело с најбољим намерама, али чије су најгоре последице најпре погодиле гејеве. Упркос интензивне пропаганде да није тако, на Западу је СИДА пре свега болест гејева и таквом ће остати и у догледној будућности“.
Она каже: “Женски хомосексуализам је у порасту, јер бојажљиви и немужевни мушкарци мало шта могу да понуде. Мушки хомосексуализам је у порасту, јер се мужевност налази у кризи…садашњи геј не може да тврди да хомосексуализам није ствар избора, јер се елеменат избора налази у сваком понашању, сексуалном или другом. Да би се општило са супротним полом потребни су напори, а са својим полом је простије. То је увек избор између прескакања препрека и комфора. /…/Хистерија геј активизма навела ме је да поново сагледам случајеве оцрњених терапеута и пастора, који сматрају да је промена хомосексуалне оријентације могућа, и чије скупове геј агитатори непрестано ометају. Зар је геј идентитет тако крхак да не може да поднесе идеју да неки људи не желе да остану гејеви? Сексуалност је променљива и преокрети су теоријски могући, али уз то су и навике врло снажне, што се види из борбе против гојазности, пушења, алкохолизма и наркоманије…“
Да ли би због ових изјава требало тужити Камилу Паља? (Иначе, све сам ово цитирао у својој књизи „Шта се згоди кад се џендер роди/ Политички хомосексуализам као нови бољшевизам“).
Све је то много пута речено и поновљено.
И због свега тога, много пута реченог и поновљеног, потписник ових редова изведен је на суд.
УМЕСТО ПОЛЕМИКЕ, ИЗВОЂЕЊЕ НА СУД
Своје текстове ни о чему, па ни о политичком хомосексуализму као идеологији канцер – капитализма наших дана, не сматрам црвеним словом у календару, и мислим да су апсолутно подложни свакој врсти критике и полемике, поготово у друштву које себе сматра демократским, дакле дијалошким. Имам пуно право да мислим да расправи тог типа није место на суду, него у простору јавне дебате. А тужба НВО „Да се зна!“ је, уверен сам, само чарка у озбиљном рату покрета политичког хомосексуализма против слободе мишљења и изражавања у Србији. Они потајно прижељкују да се њихова борба, што у медијима, што по судовима, заврши онако како су се, у доба брозоморе, завршавали случајеви професора др Михаила Ђурића и песника Гојка Ђога. Да, да, драги читаоци: јуришници милитантног капитализма по својој суштини, а необољшевици по менталном склопу, тренутно маскирани у „људскоправаше“, опет певају:“Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће осетит` пест“.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ, ТУЖЕНИК ОВДАШЊИ
Шира верзија текста објављеног у новинама „Данас“ 19. октобра 2020.
