Штета, али овог пута Србија није имала срећу да је у Вашингтону заступа наивни, али безусловно честити јавни службеник као Џејмс Стјуарт, када је играо улогу умиљатог „господина Смита.“ У вези са фиктивним господином Смитом, који се појављује у Вашингтону као новоизабрани сенатор из неке далеке прериске државе, у филмском трејлеру се каже да „су његови планови одмах дошли у сукоб са политичком корупцијом, али да он није одступио.“ Било би заиста дивно када би та фраза из трејлера била применљива и на оно што се догодило у Вашингтону 3. и 4. септембра, на скупу који је обмањивачки назван „привредном конференцијом“ за Косово. Уместо тога, било би тачније рећи да је, за разлику од срећних грађана Канзаса или Небраске, или одакле год да је био храбри господин Смит, Србију у Вашингтону представљао, у преносном смислу говорећи, кукавички др Емил Хаха. Да, то је онај знаменити чешки државник („Желим да судбину чешког народа ставим у фирерове руке“) који је дошао до изражаја непосредно после Минхена.
Хитлер је указао више поштовања др Хахи као равноправном саговорнику…
Него што је било указано његовом српском алтер егу
Међутим, није истина да се историја нужно понавља. Трамп, Пенс, Гренел и остали из њихове ордије нису морали српско отелотворење доктора Хахе да јуре око стола да би га принудили да било шта потпише. Он је био пресрећан да то учини својом слободном вољом, на крају церемоније блистајући малолетничком гордошћу када му је амерички председник великодушно подарио своје пенкало. Почаствовани балкански кулов није имао појма о нечему што би му радо објаснио сваки амерички школарац који гледа телевизију. Тај чин империјалног благовољења у Америци је стандардни део обреда председничког потписивања, што је поменути клипан, да је урадио свој домаћи задатак, могао да сазна на Јутјубу пред полазак из Београда.
Али испољавање шипаричког усхићења поводом добијања председничког пенкала ни изблиза није најнеозбиљнији и најмање државнички пример неприкладног понашања, за време др Хахиног бурног боравка у Вашингтону. Сличну епизоду у другом контексту један прави државник је својевремено назвао „догађајем који ће бити овековечен по бешчашћу,“ у овом случају барем у аналима српске дипломатије. Оно што је било потписано, макар и другим пенкалом, било је заправо неупоредиво горе од глупог измотавања са председничким плајвазом.
За почетак, наводни „економски“ самит је имао врло мало везе са двема разореним балканским привредама или проналажењем начина да се допринесе њиховом опоравку. Главне тачке по којима су се балканске странке својим потписима определиле биле су од користи искључиво трећим странама. Србија је предузела да „диверсификује своје енергетске ресурсе,“ а то значи да се одрекне својих савршено задовољавајућих енергетских договора са Руском Федерацијом. Логичким следом, то ће неизбежно довести до окретања леђа и пројекту Јужног тока, иако је у највећем степену благотворан за српску државну касу. Србија се такође обавезала да „забрани 5Г опрему која потиче од непоузданих снабдевача,“ јамачно таквих као што је Huawei, али након што их „уклони“ мораће да их замени подједнако штетном (неки би устврдили – смртоносном) 5Г опремом коју ће достављати „поуздане“ америчке компаније. (Споразум је смехотворна мешавина каубојске дипломатије и јевтиног позерства; да ли се потписник са српске стране упитао постоје ли стварно још увек у Америци фабрике способне да произведу 5Г опрему, или је уствари дозвољено да „поуздана“ опрема може и даље бити произведена у Кини али под фирмом тамошњих америчких предузећа, само да не буде Huawei?) Најзад, Србији је било стављено до знања да ће своју амбасаду у Тел Авиву до следеће године преместити у Јерусалим и да ће Израел успоставити дипломатске односе са „Косовом.“ Непроцењиво забаван тренутак када Трамп ту вест обзнањује сметеном др Хахи постао је виралан на интернету, али несумњиво најбољу верзију тог незаборавног призора на интернет је поставила турска новинска агенција чији хистерично забаван акроним гласи: ТРТ. Реакција на виђено једног пратиоца ТРТ-ове интернет презентације сажима суштину ствари: „Кладим се да су Србија и такозвано Косово потписали мировни уговор између Израела и Палестине, али да о томе још нису ни сазнали.“
У оној мери у којој састанак двојице балканских поглавица, који су се одазвали налогу да дођу на муштрање у Вашингтон, јесте имао везе са економским питањима, то је било искључиво у функцији јачања западних економских и геополитичких позиција на Балкану. Извештај телевизијске куће Фокс Њус о дешавањима у Овалној канцеларији то чини кристално јасним. „Велика“ и „фантастична“ ствар у вези са овом економском конференцијом (председник се по свом обичају необуздано разбацивао омиљеним хиперболама) је то да Сједињеним Државама отвара простор за бизнис „у ове две земље“ [у 9:27 минута]. Док је на површини Косово 1999. године било разорено НАТО муницијом од осиромашеног уранијума, одмах испод површине Косово је и даље буквално ћуп злата. Чији ће капитал сада уграбити налазишта минералног богатства рудног комплекса Трепча? До недавно, сви су се кладили на лешинарског мултибилионера Џорџа Сороша. Али након потписивања овог документа, могућа је хитна измена сценарија пошто није тајна да је у Трамповој Белој кући Сорош персона нон грата. Који год чопор хијена буде однео победу, једно је сигурно, а то је да ће народ који тамо живи бити неспоран губитник.
Последње али не и најбезначајније, овај „економски споразум“ између „Србије и Косова“ такође садржи и неколико наизглед енигматичних инфраструктурних одредаба: довршавање „Пута мира,“ железничка веза између Приштине и Мердара, и пруга која ће повезивати Ниш са Приштином. За чије коришћење се ове комуникације граде и како би оне, тачно, могле да допринесу просперитету и отварању радних места за локално становништво? Извођење ових пројеката (од којих су неки већ започети) одвијаће се под окриљем U. S. International Development Finance Corporation, која се још приказује и као “америчка банка за развој.” Из тога произилази да пројекти наведени у споразуму под кринком подстицања локалних привредних делатности у ствари немају никакве везе са стимулисањем протока парадајза и кромпира, али јесу у сваком погледу повезани са довршавањем балканске инфраструктурне мреже НАТО пакта, са базом Бондстил као очигледним средиштем. Са каквим крајњим циљем се та инфраструктура поставља није потребна претерана количина маште да би се докучило.
Cui bono од др Хахиног пута у Вашингтон? Па, узгредни корисник је сигурно сам др Хаха, или је барем такву амбицију морао разматрати када је одлучио да стави свој потпис на докуменат који не доприноси обезбеђењу интереса нити добробити његове земље. Приликом повратка из Берлина у Праг, у пролеће 1939. године, безбедност радног места његовог чешког архетипа на положају „државног председника“ Рајхспротектората гарантовао је лично фирер. Али надалеко прави и суштински, вишеструки корисници су они који су уприличили ову простачки изведену сирову фарсу и друмско разбојништво, пошто су претходно на бруталан начин понизили своје провинцијалне балканске марионете, који нису имали појма ни шта раде ни где се налазе.
