Разби-распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), који је дуго припреман, још од средине седамдесетих година прошлог века у режији моћних западних сила сврстаних пре свега у НАТО, одвијао се у серији ратова почев од рата у Словенији, преко рата у Хрватској, затим у БиХ и на крају на Косову и Метохији (КиМ). Ти ратови су били сегменти једног општег ратног процеса и оружаних сукоба у којима су индиректно учествовале моћне западне силе, а директно бивше сепаратистичке републике СФРЈ (Словенија, Хрватска и БиХ) и њихове новоформиране оружане снаге (ОС), (прво као паравојне снаге, а касније као ОС новонасталих република), као страна у сукобу против Југословенске Народне Армије (ЈНА).
Касније су се зараћене стране у одређеној мери трансформисале и наставиле оружани сукоб, као новоформиране оружане јединице појединих република и њихових народа и то пре свега као хрватске оружане снаге – снаге РХ, против српских снага новоформиране Републике Српске Крајине (РСК), затим оружане формације у БиХ и то формације Муслимана (тзв. АБиХ), а касније Бошњака у БиХ, које су су се сукобљавале са оружаним формацијама Срба у БиХ, тј. са Војском Републике Српске (ВРС), као оружаном силом Републике Српске (РС), која је желела да остане у оквирима Југославије, и повремени оружани сукоби различитог интензитета и трајања између хрватских оружаних формација у БиХ (ХВО) са АБиХ и ВРС.
О наведеним оружаним сукобима, до сада су најмање говорили историчари. О тим сукобима и рату на простору СФРЈ говорио је највише Хашки Трибунала (ХТ), затим домаћи и страни политичари. То јесте они који су били највише заинтересовани за „адекватна објашњења“: узрока и карактера рата, главних протагониста оружаних сукоба, ратних циљева зараћених страна, и на крају самих последица рата, које су се манифестовале пре свега на геополитичком, политичком, економском, социјалном, демографском, културном плану и које су одредиле будућност „з/Западног Балкана“.
Са протоком времена главна слика поменутих ратова дизајнирана је у пресудама ХТ које се тичу осуде Срба, како као појединаца, тако и осуде њихових политичких, војних и државних руководстава, и на крају на индиректан начин осуде целокупног српског народа, колико год оснивачи ХТ и његови подржаваоци и сам ХТ тврдили да се судило само појединцима. И да је тако зашто последице сноси читав један народ, у овом случају српски.
Од почетка рада ХТ, а посебно након завршетка оружаних сукоба и формалног окончања рата, рат се наставио другим средствима, пре свега политичким, „правним“, психолошко-пропагандним и др. Ратне улоге које су директни изазивачи рата (читај моћне западне силе) на простору СФРЈ доделили сукобљеним странама, где је српска страна проглашена за „хегемонистичку, агресорску, склону насиљу, нетолерантну која игнорише мировне напоре и мировне преговоре, као главни кривац за избијање рата“, било је потребно потврдити и додатно учврстити у светском јавном мијењу кроз адекватне пресуде ХТ.
Када је реч о пресудама Србима у судницама ХТ, као главнооптуженим за злочине, те пресуде постају неисцрпан извор обуздавања и сажимања српског чиниоца на просторима некадашње СФРЈ, ради лакше контроле Срба као таквих и одређивања геополитичког карактера „з/Западног Балкана“. Пресуде за за+лочин геноцида које су изречене у судским предметима који су се тицали оптужница за Сребреницу, постале су главни и неупитни тумач историјских догађаја целокупног рата на простору некадашње СФРЈ, у којима је окарактерисана српска страна као главни виновник избијања рата и свих каснијих ратних страхота. Концепт оптужница у предметима Сребреница је такав да оне обухватају све аспекте рата, како геополитичке, политичке, војне тако и временску димензију целокупних ратних процеса, који су по мишљењу тужилаштва ХТ и самог ХТ, кулминирали и достигли свој „злочиначки врхунац“ кроз почињење „злочина геноцида у Сребреници“.
Прва пресуда ХТ у којој је злочин у Сребреници из јула 1995. који су починили припадници ВРС, окарактерисан као злочин геноцида, била је пресуда по жалби генералу Радиславу Крстићу, некадашњем команданту Дринског корпуса ВРС, из 2004. године. Овом пресудом жалбено веће је укинуло првостепену пресуду по којој је Крстић био осуђен као директни починилац геноцида, и осудило га за помагање и подржавање почињења злочина геноцида. С обзиром да је злочин геноцида дефинисан Конвенцијом о геноциду тек 1948. године, оптуженим на Нинбершком процесу се судило за нешто друго, што је тада било названо – холокауст. До злочина почињених на територији некадашње СФРЈ и оснивања ХТ, за геноцид у Европи се није ником судило. Оваква пресуда за геноцид, у којој је установљено почињење геноцида, а да, до тада није нико за то осуђен као диретни починилац геноцида, сама по себи, а затим и сам карактер описаних догађаја, утврђених чињеница и њихово правно тумачење постали су предмет широких и врло оштрих правних расправа и тумачења.
Према тврдњама појединих адвоката, међу којима је и адвокат Томислав Вишњић, који је био адвокат генарала Р. Крстића у првостепеном поступку, где он каже: „прва хашка пресуда за геноцид ће се у будуће озбиљно изучавати, и да су се судије дуго мучиле да за своје аргументе нађу упориште у теорији и пракси“. Судије су, по тврдњама адвоката Вишњића, „прилично дуго покушавале да у овом процесу дефинишу шта је то у сребреничком случају била тзв. заштићена група на коју би биле усмерене геноцидне радње“. „Та дефиниција је четири пута мењана од подизања оптужнице против Крстића па до образложења пресуде“, каже адвокат Вишњић. Вишњић даље каже: „На крају се дошло до става да је геноцид могућ и на ограниченој територији (као геноцид почињен на групи од веће групе)“. Адвокат Вишњић даље сматра да овом пресудом „донекло проширено тумачење геноцида и да би се на основу ње убудуће могло догодити да се о геноцидним намерама суди и на основу индиректиних доказа“. А један судија у жалбеном већу у предмету Ратко Младић, тврди да је то веће „унапредило дефиницију геноцида“.
После пресуде генералу Р. Крстићу, злочин геноцида „почињен у Сребреници“ постаје „пресуђена ствар“, и као такав у правном смилу „неупитан“.
Утврђене „чињенице“ у предмету Тужилац против Радислава Крстића, које је судско веће окарактерисало као злочин геноцида, а да није још увек нико био осуђен за почињење тога злочина, у каснијим предметима бивају прихваћене саме по себи. Наредна судска већа нису доводила у питање већ утврђен карактер злочина, него су само утврђивали који су оптужени то дело починили или колики је био допринос сваког од њих.
Након осуде Крстића за помагање и подржавање геноцида над босанским Муслиманима Сребренице у јулу 1995. године, иако он, како је жалбено веће утврдило, није делио геноцидну намеру, за почињење злочина геноцида бивају осуђени: Љубиша Беара, Вујадин Поповић, Здравко Толимир, Радован Караџић и Ратко Малдић, и Драго Николић, за помагање и подржавање почињења геноцида.
Иако ниједна наведена правоснажна пресуда сама по себи не садржи одредбе по којима она не може бити упитна, да се не може преиспитивати (у Правилнику о поступку и доказима дата је могућноист свакој осуђеној особи да затражи ревизију пресуде – Правило 119, у у случају откривања нових доказа и чињеница, које ни уз дужну ревност могле бити откривене током суђења, може затражити преиспитивање пресуде), или да се утврђени злочин геноцида не може негирати, у политичким одмеравањима снага на постјугословенском простору све је присутнија појава и захтеви да се мора законски забранити негирање геноцида у Сребреници, те да се кроз одговарајуће резолуције највиших националних законодавних тела (парламената) мора осудити почињени геноцид у Сребреници над босанским Муслиманима и да се он не сме негирати. Тражи се од законодавних органа да заштите једну пресуде, као такву. И поред тога о наведеном геноциду се итекако расправља, због тога што је у Конвенцији о геноциду лествица толико високо подигнута да је доказивање тог најтежег дела скоро немогуће, или врло тешко, као и због тога што се већина правних експерата залаже за то да се спречи банализација самог појма геноцида и олако потезање за тим појмом. Врло често се, када је реч о геноциду лицитира са бројем жртава. Иако у правној теорији постоје тумачења да се геноцид може доказати само преко једне жртве, уколико неки помрачени ум жели да убијањем само једног припадника неке етничке, расне или верске групе, почиње прогон или убијање свих осталих припадника исте групе. Овде је реч о теоријском исказу који је у пракси непримењив. Зато су број и врста жертава „геноцида у Сребреници“ најпроблематичнији и највише манипулисани.
Термин геноцид се на Балкану максимално злоупотребљава, посебно од стране политичара, како би се обрачунали са другим државама и политичким противницима, као и лидера моћних запдних држава, ради лакшег балансирања односа међу државама на Балкнау. Када је реч о „геноциду у Сребреници“ он се од стране бошњачких лидера користи као би се лакше „зачепила уста“ српској страни и негирала РС. Појам геноцид, као правна категорија, користи се често у политичко-историјским препиркама у целом региону. Када се превише употребљава долази до девалвације и термин губи на шокантности. Употреба појма геноцид, без одговарајућег тумачења има инструментално значење. „Њим се жели жигосати држава или ентитет за једно дело које буди мржњу, јер у међународној заједници мрско дело може послужити као разлог за интервенцију“, истиче професр београдског правног факултета Миленко Креча.
Управо у духу реченог, након врло успешних и аргументованих научних расправа о пресудама ХТ за геноцид у Сребреници, када је постало јасно да су те пресуде у правном смислу на климавим ногама, уследиле су друге мере на јачању наметнутог наратива о рату у БиХ и о самој Сребреници, које су се манифестовале кроз усвајање различитих резолуција од стране многих институција Савета Европе и институција ЕУ – Европски парламент, као и од стране националних парламената већине западноевропских држава. Посебно су занимљиве Резолуцје парламената земаља у окружењу – регион Балкана, које су се сврстале у један јединствен табор против Србије и српског народа. Што по властитој жељи и острашћености у борби против српских интереса, што по налогу својих ментора са Запада, скоро све суседне земље Србије усвојиле су резолуције о осуди геноцида у Сребреници, а најсвежије резолуције су резолуције Црне Горе (друга по реду) и самопроглашеног Косова. Рат против Србије и Срба настављен је резолуцијама.
Наметнути образац да су Муслимани – Бошњаци искључиве жртве у рату, а Срби агресори и злочинци, оснажен је кроз пресуде ХТ, а сада се још покушава оснажити кроз поменуте резолуције. Кроз поменуте резолуције једна нација се уводи као жртва у игру, као објекат и аутоматски се друга нација или политичка група уводи као починилац и то колективно. Дошли смо у фазу када је нека врста „одликовања“ бити жртва геноцида, како то тврди загребачки аналитичар и филозоф Жарко Пуховски.
Поред резолуција о осуди геноцида у Сребреници, претходно смо били сведоци неколико тужби држава за геноцид. Хрватска је тужила Србију за геноцид, а онда Србија против тужбом је тужиле Хрватску. БиХ је такође тужила Србију. Самопроглашено Косово припрема тужбу против Србије за геноцид. Знамо каква је била судбина тих тужби о којима је одлучивао Међународни суд правде, као правна институција Генералне Скупштине УН. Све тужбе су одбачене. Најваљена тужба самопроглашеног Косова уколико буде подигнута нема ни основне правне предпоставке. Када је реч о тужби БиХ за геноцид против Србије, Међународни суд правде је утврдио да Београд није помагао, нити подстрекивао геноцид у БиХ у рату од 1992. до 1995. године, али Србија није учинила довољно да би спречила или казнила одговорне за геноцид, те да је тиме прекршила Конвенцију УН.
Када је реч о резолуцијама о осуди геноцида у Сребреници оне углавном кроз политичке прокламације потврђују пресуде ХТ, захтевају од државних органа и институција да раде оно што им је у опису радног места, када је реч о примени закона, изражавају саосећање са жртвама и сл. Иако се у неким резолуцијама, као што је резолуција Скупштине Црне Горе, наглашава да није реч о колективној него о индивидуалној одговорности, само то наглашавање у себи крије подмуклу осуду колективитета, јер већина резолуција таргетира Србе као главне кривце, или у најмању руку српски режим, српске институције (Војску, МУП, безбедносне службе и тд.).
Од свих резоуција најзанимљивија је резолуција Скупштине Косова. У овој резолуцији се позивају на мноштво декларација о људским правима, и то они, који су „шампиони“ у кршењу људских права. Резолуција је убојитија од самих пресуда ХТ. У резолуцији се наводи осуда српског режима који је починио геноцид, цифра од преко 8000 убијених мушкараца, дечака и малолетника, силовање великог броја жена, окупација Сребренице од стране српских снага итд. Косовска резолуција обилује фразама и појмовима које они иначе користе у обрачуну са српском државом и она је на фону потенцијалне тужбе против Србије за „геноцид над Албанцима“.
Рат резолуцијама против Србије се наставља. Од како није прошла Британска инцијатива да се у СБ УН усвоји резолуција о осуди геноцида у Сребреници, западне силе су појачале притисак на земље Балкана, српске суседе да отпочну са таласом вербалних напада на Србију кроз различите резолуције, за сада кроз резолуције о „осуди геноцида у Сребреници“.
Србија мора осмишљеном политиком да заштити своје интересе, да заштити своје жртве, почев од Другог светског рата (Јасеновац), преко рата деведесетих у Хрватској и БиХ, па до жртава агресије НАТО на СРЈ. Потребно је да одговарајућим резолуцијама потврдимо оправданост борбе за слободу, да заштитимо властите жртве од заборава и да у историјским читанкама оставимо аутентична сведочанства о страдању српског народа у 20. веку.
