Hапокон je шпанска влада провела своју одлуку да измести каудиља (како су деценијама називали генерала Франка) из монументалне заједничке гробнице, која и данас дели потомке шпанског грађанског рата на доказане антифашисте и тврдокорне франкисте.
Најближи потомци изнели су без помпе саркофаг, и превезли га хеликоптером на једно удаљено војничко гробаље да не служи као култно место младих неофранкиста!
Тако су онемогућена окупљања бројних неофашиста који се упорно диве узорима зла, тврдећи како су фашисти само желели најбоље за свој народ, али по цену затирања свих оних који не подржавају такву његову „светлу будућност“!
Tридесетих је година прошлог века Шпанија била поприште страшног грађанског рата, где се видела сва суровост судара фашистичке фаланге са браниоцима демократски изражене воље већине шпанских грађана који су изабрали владу Народног фронта да их поведе у светлу будућност, што су конзервативни генерали оружјем оспорили, уз благосов RKC.
Иако су били тобож неутрални у Другом светском рату, шпански добровољци у редовима „плаве дивизије“ стигли су и да учестују у блокади Лењинграда, а шпанске луке радо су снабдевале и угошћавале нацистичке подморнице, док на Атлантику уништавају конвоје ратног материјала на бродовима земаља антифашистичке коалиције.
Ипак, каудиљо је успео да уз обилату послератну америчку помоћ подигне Шпанију из пепела, што му данас сви признају, као што признају и да је безумље грађанског рата однело више од пола милиона живота на свим зараћеним странама.
Али, Шпанци су најавили и да ће из јавних гробаља изместити све странце који су идоли младих неофашиста, да спрече окупљања и ширење култа таквих личности, јер је Шпанија дуго била сигурна кућа европских ратних злочинаца, које је Ватикан тамо смештао својим „пацовским каналима“ под заштитом британских и америчких назови демократа!
Тако се сада отвара дилема, где ће се запутити земни остаци драгог поглавника Ante Pavelića, јал` у место свог рођења, јал` у место својих родитеља, као стварно породично исходиште!
Pavelić се родио крајем XIX века у месту Брадина, општина Коњиц у БиХ, али су му родитељи ту боравили привремено јер је отац радио на изградњи цесте, а трудна мајка била са својим човеком (као то говоре старе Личанке), јер су Павелићи старином из села Криви пут, котар (срез) Бриње у некадашњој Личкој жупанији угарског дела тадашње Двојне монархије!
Данас се зато млади потомци некадашњих усташких злочинаца надгорњавају, јел` драги поглавник херцеговачки или лички соко који је ударио темеље савремене Хрватске, чланице и антифашистичке ЕU, и NАТО савеза, чим се нарочито диче.
Друга хрватска перјаница из Шпаније, витез Maks Luburić додуше није споран, он јесте старином Херцеговац, и следује му његов родни камењар!
Само, за вечни боравак оба усташка злочинца потребна је одлука БиХ да их прима из Шпаније, а то је врло компликована дејтонска стварност, јер БиХ је заправо договорна заједница два ентитета, и три конститутивна народа, макар ЕU упорно лаже о тобоже унитарној држави!
Као конститутивни народ у БиХ, Срби свакако неће дати сагласност да се усташки злочинци сахране у БиХ, да би им се гробови претворили у култна места младих обожавалаца!
Иако су у време трајања NDH муслимани били „хрватско цвијеће“ и већински припадали елитним фашистичким усташким формацијама, али и нацистичкој SS дивизији, данас су они државотворни народ који има спор са Хрватима у МХ федерацији, у коју су их угурали њихови амерички усрећитељи, уступајући их аустријско-британским намесницима звучног назива високи представник, да држе те рогове у чврсто завезаној врећи, те је тешко за очекивати да се тако лепа прилика не искористи за надгорњавање, у текућој стварности тог тамног вилајета!
Шпанцима ће напокон да сване, да се једна тешка, мрачна епизода њихове прошлости измести из актуелних политичких зађевица, али ће зато у тамни вилајет босанско-херцеговачке пост дејтонске заврзламе евентуално стићи земни остаци злочинаца, који изнова отварају рак рану српском народу, јер васкрсавају и Јасеновац и Козару, и крваву Дрину и Шатор, и Ливањску Огњену Марију, стотине стратишта још необележених, а на обележавање чекају нека нова из последњег грађанског рата у ком су припадници HVO радосно носили амблеме са ликом витеза Maksa Luburića, још радосније певајући драгом поглавнику Paveliću, док је злонамерно глува и слепа ЕU све то мирно посматрала, увек чинећи на српску штету!
Неизвесност пута Павелића и Лубурића, ипак чека и да та ЕU напокон прогледа и прочује, јер њена чланица више не жели те усташке злотворе у својој земљи, а камо путују одлучиће и ЕU!
