Још увек није пронађена справа која би се звала „знањомер“ и уз помоћ које бисмо притиском на чело могли да утврдимо да ли неко нешто зна ли не. До времена када ће неко и њу „измислити“ морамо користити старе методе, закључивање по спољним показатељима, разговарати и читати и сагледавати нечије намере и конкретна дела.
Исто важи и за руску дипломатију. Каква су њена сазнања, намере, планови и домети можемо закључити само на основу онога што можемо видети и осетити. А то нас, српске русофиле може само озбиљно забринути.
Позиционирајући се за, потенцијални, сукоб који може уследити у наредним годинама или деценијама тренутни светски хегемон у опадању настоји да Русију потисне са свих подручја у којима је она традиционално присутна. Руског утицаја има све мање на Балтику, источној Европи, на Кавказу и централној Азији. Руски савезници у Сирији и Ирану су под ударом отворених претњи а закувасе и на самим руским границама (посебно у Украјини).
На Балкану ситуација је веома тешка. Русија је изгубила утицај у традиционално наклоњеним Бугарској и Црној Гори, и бар пријатељским земљама Македонији и Румунији. Једина оаза пријатељства и наклоности на Балкану остала је Србија.
Нажалост, по спољним показатељима не може се приметити да је руској дипломатији Србија међу било каквим приоритетима. Званично се подржава једна јалова и прозападно орјентисана интересна група на власти која себе представља као русофилску а ради све што може да се приближи “западу”. Чињеница да та власт изјављује да нема намену да уведе санкције Руској Федерацији не говори о њеном високо моралном ставу већ о страху да би у супротном била на изборима кажњена од русофилског бирачког тела.
Нажалост као да се руска дипломатија није одмакла од оних времена од пре нешто више од сто година када је посланик Трубецкој тврдио председнику српске владе Николи Пашићу да их Бугарска и након објављене мобилизације неће напасти. Као гаранцију је навео да му се председник бугарске владе заклео на икону да Бугарска неће напасти Србију а што је уследило само неколико дана касније.
Опрезно опоменут од својих западних спонзора који од њега траже да испуни макар формалне обрасце демократије и попусти свој медијски терор и врати достојанство парламенту, господин Вучић ће се, можда, вербално и пропагандно окренути нешто више Русији. Наравно, сви који га познају знаће да се ради о тактици да постигне нешто вишу цену за себе лично показујући да „има алтернативу“ како би га његова „прва љубав госпођа Ангела Меркел“ поново примила под своје окриље. Сем пропагандног русофилства и патриотизма у Србији све што личи на озбиљну политику и даље је на трагу безусловног евроатланског пута.
И Руска федерација би мотала да стане на страну оних који траже да се Србија уреди на демократски начин и из полуколонијалног статуса врати слободи. Само слободна Србија може бити добра и Србима и националним мањинама и само слободна Србија може бити економски просперитетна. Русија је то на најбољи могући начин показала.
Остати уз одлазећег владара Русија неће добити много а ризикује да изгуби пуно. Она не може спасити Александра Вучића у тренутку његовог пада који ће наступити оног часа кад он изгуби монопол над медијима и када његова погубна политика према Косову и Метохији буде разобличена. Њега не може спасити али може нашкодити себи и свом угледу у српском народу. Јер владари долазе и одлазе а Русија и Србија остају. А да ли ће у времену пуном неизвесности стајати једни уз друге или једни против других одређује се данас.
