По Алији Изетбеговићу, дакле самом аутору, Исламска декларација представља „Један програм исламизације муслимана и муслиманских народа», а као задати циљ одређује «Исламизацију муслимана, уз девизу вјеровати и борити се“.
У први мах чини се да аутор на погрешан начин обиљежава муслимане вјернике великим словом „М“ (муслимани), што даје тадашњој власти у БиХ оправдање за закључак да је ова декларација намјењена муслиманима „СР БиХ“ и да је предмет духовних и државно-политичких промјена које ИД заговара, тадашња „СР БиХ“. Анализирајући цијелу ИД, може се закључити да није била ријеч о граматичким грешкама него о јасној политичкој намјери да се национални дух једног народа преобрази по сваку цијену по азијском моделу тадашњих теократских држава (Пакистан, Иран, Саудијска Арабија…).
По своме имену, ИСЛАМСКА ДЕКЛАРАЦИЈА, представља некакву ИСЛАМСКУ ИЗЈАВУ, али по суштини и самој вољи аутора, који је у поднаслову назива ПРОГРАМОМ очито није ријеч ни о каквој изјави него историјском аргументу да муслимани имају своје планове, старе неколико деценија, и то планове према којима је идеја Исламске државе коју заступа Абу Бекр ал Багдади, површна копија и рефлексија Изетбеговићевих начела.
Наравно, ако је Исламска Декларација програм, а јесте, онда није декларација.
Кад се говори о Исламу онда је ту на првом мјесту ријеч о потпуној преданости и вјери у Аллаха. Ко вјерује у Бога, једног јединог, његове мелеке, његове објаве, његове посланике, судњи дан и Божју свемоћ у одређивању свега што се догађа – ко свакодневно очитује и свједочи своју припадност Исламу, клања намазе, пости рамазан, даје зекат, чини добра дјела и намјерава отићи на хаџџ – тај је онда муслиман и он припада Исламу. Такве људе и вјернике не треба исламизирати.
Код босанских муслимана ова чињеница има посебан значај – ако не припадају Исламу, онда нема посебног идентитета. Истина, Ислам није засебан извор идентитета – он је извор разлике – он је оно што муслимане БиХ одваја од њихових православних и католичких комшија и пријатеља. Коме онда треба и чему служи прокламовани циљ ИСЛАМИЗАЦИЈЕ МУСЛИМАНА?!
Муслимане не треба исламизирати – исламизација уопште није циљ Ислама: Сваки муслиман има право избора властитог пута, са Исламом, са преданошћу, до Аллаха, као највећег и коначног циља сваког муслимана (Кур’ан 2/157, страна 35 – пријевод Панџа – Чаушевић). Одбацимо могућност да аутор декларацијом жели исламизирати Србе и Хрвате, то би ипак било сумануто, али, ако то није намјењено њима онда аутор проблематизује искреност вјерника у преданости Исламу, не само у БиХ него и цијелој земаљској кугл и мјеша се у Божије послове.
Он жели да укаже, како треба да мисли сваки муслиман, шта да осјећа – за шта да се залаже – он објашњава ко је гдје «добар» а ко је «лош», он упућује на политичке закључке о капитализму и комунизму, о небу и земљи, прошлости и будућности, државама и државницима, о праву и моралу, о економији и политици – стварајући слику изопачене пројекције једног, комунизмом, унесрећеног духа, који се утапа у мору исламске филозофије, док је ослобађа дубине и мисаоности а кити политиком, и само политиком. Cecus sole iudicat! Аутор ИД жели свим посрнулим (а сви су муслимани посрнули) да покаже пут – он зна прави пут – и он га показује заблудјелима.
„Није твоје да их упутиш на прави пут, него Аллах упућује на прави пут кога хоће…“
(Куран 2/272, страна 66 – превод Панџа – Чаушевић)
Позив на промјену психологије цијелог једног народа је, у ствари, позив на пут несреће и страдања.
Прави пут може спознати само Аллах и право, да на њему упути човјека, или цијели народ, припада искључиво Њему:
„Да је Бог хтио, сакупио би их на правом путу, па не буди од оних који то не знају“!
(Кур’ан 6/35, страна 168 – превод Панџа – Чаушевић)
И много других Кур’анских ајета говори, како Аллах оставља у заблуди кога хоће и на прави пут упућује кога хоће (6/39, страна 169) а затим да «већина људи нису вјерници» макар то и Мухамед желио (12/103 – страна 322) о чему говоре и ајети 10/99 – страна 288 и 10/100 – превод Панџа – Чаушевић).
„Ко је већи насилник, од онога који каже…:ја ћу објавити исто онако као што је Аллах објавио“.
(Кур’ан 6/93, страна 180)
Аутор ИД је у заблуди да Кур’ан треба појашњавати и да ИД треба да буде књига из које ће муслимани извлачити консеквенце, на што их припадност Исламу обавезује (стр.1. пасус 2, ИД) указује на неразумијевање улоге Кур’ана у животу и свијести муслимана.
Занимљив је и начин на који, своју суморну визију безизлаза, личне трагике и умора, Алија излаже у ИД, стр. 12 и 13: „Ми смо поробљени… ми смо непросвијећени… ми смо сиромашни… ми смо подијељени а као муслимани не можемо бити подјармљени, непросвијећени, завађени. Ми то можемо бити само као отпадници од Ислама“.
Та погрешна политичка диоптрија којом Алија Изетбеговић посматра „свијет Ислама“ и „свијет не-Ислама“ као међусобно, вјечно, супротстављене и сукобљене свјетове упућује на само један закључак: болесном човјеку се чини да је читав свијет болестан – он га таквим види у личној неспособности да сагледа себе.
Од времена кад је Исламска декларација написана до данас, стање у муслиманском свијету није се промијенило набоље, конфронтације су постале веће и чешће; међусобни ратови стравичнији и погибељнији, међусобна мржња трајнија. Данас у Либану ратују умјерени муслимани сунити против Хезболлаха; у Афганистану ратују Паштуни против Талибана; у Палестини ратују Хамас и Фатах, у Ираку ратују Шити, Курди и Сунити, у Сирији и Либији тзв. Нусра фронт и Исламска држава уништавају мир и све што подсјећа на државу…
Није томе крив однос према Исламу, него однос према политици и према интересу владајуће олигархије. Одговорност тог полуписменог живља што још живи у прошлом вијеку је неспорна али има ту доста одговорности и свјетске заједнице у којој главну ријеч воде империјалне силе попут САД-а, Израела, Њемачке, Француске и В.Британије.
Будући да су муслимански народи (о којима говори ИД) вјековима били подјармљени и колонизирани, њихова свијест и способност да се носе са компликованим сукобом глобалних интереса, условљена је објективним историјским околностима и врло ограничена. Пројекат „новог духа“ и „нове исламизације“, није оно што би овај популус извукло из духовне биједе и даљег заостајања, из стања у коме је уништавање и расипање природних добара инструмент подјармљивања народног разума лагодном животу и личном стандарду.
Живот лишен одговорности може да стоји као епитаф једној унакаженој филозофији и култури.
Аутор ИД види излаз у духовној револуцији унутар муслиманског човјека. То је за њега само први корак који „хомо муслиманицус“ треба да учини на путу личног и општег напретка. А круну тог напретка аутор види у стварању јединственог исламског поретка. То и јесте задатак Исламске декларације – да укаже на циљеве и облик тог поретка као и начин на који се до њега долази.
Право на стварање исламског поретка, Алија Изетбеговић у ИД, тумачи обавезом, коју открива чепркајући по мање важним порукама појединих Кур’анских ајета, желећи увјерити читаоце ИД да је његова Исламска декларација само елаборирање хиљадугодишње тежње муслимана за јединственом државом и јединственим поретком – те да то од муслимана, не само очекује, него и захтијева Аллах који се муслиманима обратио кроз Кур’ан. Политичко трагање за оваквом визијом новог поретка, аутор наставља износећи погледе на нека општа и нимало спорна питања. На тај начин, баш у своме стилу, долази до закључка, да муслимани нису баш ни за капитализам – ни за социјализам, ни за – ни против тржишта, него онако, све нешто између, ни лијево ни десно, ни горе ни доле…
Говорећи о Исламском поретку, аутор га види као ЈЕДИНСТВО вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Наравно да некакав однос између ових јасних али опречних, дијаметрално супротних појмова мора постојати, али је илузија да се може остварити ЈЕДИНСТВО КРАЈНОСТИ.
Одређени однос између екстрема јесте могућ, али јединство – није. Између ових јалових компарација, тешко је открити прави облик тог новог поретка.
Зато је пуно јаснија слиједећа теза: “Полажући право да сам уређује свој свијет, Ислам искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на своме подручју. Нема дакле, лаичког принципа а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије“ (ИД – стр. 22, 3. пасус).
То је само још једна у низу заблуда Алије Изетбеговића: он у Исламу види идеологију и средство владања државом и свијешћу народа. Ислам није идеологија, Ислам је вјера
(„Код Бога је права вјера само Ислам“ (Кур’ан 3/19. стр. 73. Панџа–Чаушевић).
Наставља се…
