Ставови из Исламске декларације нису ни нови ни једини – они су израз мишљења да је у судару са временом, Исламска порука постала застарјела и склеротична и да је то главни разлог свеопштег муслиманског заостајања. Одговор је: вјера подржана насиљем.
СИЛА прије успостављања и СИЛА након успостављања Исламског поретка. Формула за буђење „успаваног“ муслиманског народа је јасна: “Народ који спава може се пробудити само ударцима“ (Исламска Декларација, стр. 35. трећи пасус). Историја ће дати одговор је ли РАТ требао бити тај ударац – тај начин буђења и кажњавања успаваног и залуталог народа, односно је ли и то био план, жеља или могућност?!
Теза из ИД, да су муслимани непросвијећени је тачна, али није тачно да су непросвијећени зато што су добри или лоши муслимани. Цијела Азија, Африка– цијели Балкан, живе у том добу племенске свијести, која каткад и није непросвијећеност АЛИ ЈЕ УВИЈЕК нецивилизираност. Она је чињеница и данас, као што је била и 1970.године, али њени коријени нису у нашем односу према било којој религији, чак ни у нашем односу према раду. Много је међународних околности и збивања на које не утичу муслимани, у којима не учествују и који од њих не зависе. Много је политичких игара и утицаја глобалних сила – много је планова по којима муслимани представљају само бројку, неважну за статистику свјетског интереса, модерних колонијалних сила. Има ту и пословичне инертности, вјековима старе, која муслимане спријечава да науче, како у Европи живјети и дјеловати европски а како на земаљској кугли живјети животом грађанина свијета. Дефинитивно: „ПУТ РАДА, БОРБЕ И ЖРТВЕ! „ (ИД, стр. 60 – 4. пасус) може бити пут НАПРЕТКА – једино без жртава.
Тотални Ислам – Ислам као сила и духовност – Ислам као насиље над човјеком – то је у ствари визија Исламског поретка Алије Изетбеговића. „Он треба да се оствари у земљама у којима муслимани представљају већину становништва“ (ИД, стр. 37 – 3. пасус) и то тако да се успостави „исламско друштво и исламска власт“ (ИД, стр. 19).
Трагајући за исламским препородом, исламским друштвом и исламском влашћу у земљама у којима су муслимани САМО ВЕЋИНА, и поред себе имају и друге, бројне државотворне народе који не желе тај поредак, понуђена је формула остварења те идеје, а она је слиједећа:
„Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима“ (ИД, стр. 35). Порука Алије Изетбеговића је јасна:
„МОРАМО, ДАКЛЕ, БИТИ ПРВО ПРОПОВЈЕДНИЦИ А ЗАТИМ ВОЈНИЦИ“! (ИД, стр. 4)
Визија бољег живота, новог поретка и новог духа, не може се реализовати без симбиозе нужности проповиједања и ратовања. А да би се за војничку улогу народа окривио неко други, буди се осјећај угрожености, подстичу и распаљују националне и вјерске страсти – распламсава мржња; фабрикују се којекакви памфлети и декларације, иритирају старе ране – а на крају је крив опет неко други: “Ми то нисмо хтјели – нама је то наметнуто!?“
За све идеологе таквог поретка, попут Алије Изетбеговића, највећу опасност представља критичка мисао хуманистичке интелигенције. Зато ће Алија у ИД, муслиманску интелигенцију (тзв. напредњаке) назвати „ПРАВОМ НЕСРЕЋОМ ЗА НАРОД“.
„Те, тзв. Напредњаке, западњаке, модернисте, и као се све не зову, препознат ћете по томе, што се обично поносе оним чега би требало да се стиде, а стиде се онога чиме би требало да се поносе“. (Исламска Декларација, стр. 7. први пасус)
„Сви ти силни муслимански реформатори, нанесоше само штету муслиманским народима «преузимајући од запада само штетни, загушљиви, нуспродукт једног цивилизацијског процеса“ (ИД, стр. 7 други пасус).
ИД посебно апострофира Кемал-пашу Ататурка, Хабиба Бургибу и Ахмеда Сукарна.
По Алији Изетбеговићу, Турска је класичан примјер напуштања стазе ПРАВОГ ИСЛАМА. Турска реформа, коју је спроводио Кемал-паша представља издајство самог себе – закључиће у ИД – да би послије двије деценије, као „предсједник“ квази државе настале распадом Југославије, велики дио међународне активности и политике усмјерио према Турској – шаљући свакодневно емисаре и полтроне – одлазећи и сам – да камчи војну и финансијску милостињу – садаку, не због свог народа, него због своје власти.
„Турска као исламска земља, владала је свијетом, Турска као еуропски плагијат, представља трећеразредну земљу, каквих има још стотине на свијету“. (ИД. стр. 4 први пасус).
Та несвакидашња огорченост, аутора ИД, турским реформама, највидљивија је у нападу на Кемал-пашу, „који је очито већи војсковођа него реформатор“ (Исламска Декларације, стр. 8) те је нужно „да се заслуге Кемал-паше, за Турску, сведу на праву мјеру“, нарочито због тога што једним својим декретом забрани ношење феса у Турској. То површно поимање врло значајног периода Турске историје, свједочи о непознавању улогеи Кемал-паше, и не само њега, већ и, у ИД апострофираних и анатемисаних; Ахмеда Сукарна и Хабиба Бургибе. Тврдња да упркос увођењу латинице Турци имају више од пола становништва неписмених и да је узрок НАПУШТАЊЕ АРАПСКОГ ПИСМА, као званичног писма, те да би од тога „…требали и слијепци прогледати“ (ИД, стр. 8 и 9) – занемарује чињеницу опште неписмености муслимана, нарочито у земљама гдје латиница никада није ни уведена. Промјена писма у Турској управо је била мотивисана великом неписменошћу, показало се, да је то ипак успио покушај да се она побиједи. Уз то, увођење латинице није значило укидање арапског писма – ко је хтио бити писмен, могао се описменити и по вјерском моделу, унутар вјерских институција, у којима нико никада није покушао оспорити светост арапског писма у оквиру Објаве, вјерског промишљања и дјеловања. Само злонамјерни тумачи, у свим овим хуманистичким покушајима откривања нових путева напретка и слободе, могу у томе видјети „ново добровољно поробљавање“ (ИД, стр. 10 – 2., 3. и 4. пасус).
Исламска декларација не омаловажава само муслимане другачијег моралног и политичког светоназора – она прелази границе толеранције и политичког укуса, олако процјењујући улогу цркве, која се „у свом повијесном живљењу стално клатила између Кристове науке и инквизиције“ ( ИД, стр. 53 први пасус), откривајући висок степен недостатка толеранције и осјећаја одговорности, за људе који су изабрали други пут – у другој вјери или мимо икакве вјере, једнак степену неразумијевања за другачије путеве у Исламу. Условно речено, ЗАНИМЉИВА је сукобљеност аутора ИД са самим собом, док говори о фактору поробљености муслиманског свијета. С једне стране ИД дискредитује и омаловажава НАЈВЕЋЕ МУСЛИМАНСКЕ БОРЦЕ ЗА СЛОБОДУ, са друге стране оптужује и политички запад и политички исток, због вјековног поробљавања и експлоатације муслиманских народа и земаља:
«Ми смо поробљени, у једном тренутку 1919. године није постојала ни једна независна муслиманска земља, стање које није забиљежено никада ни прије ни послије тога». (ИД, стр. 12 – трећи пасус)
Тај жал за старом Турском, као оличењем исламске моћи и ламент над општом поробљеношћу, која се доказује искључиво 1919.годином, погрешна је конструкција на којој стоји велики дио концепта ИД. Јер, занимљива је чињениц,а да је тај несретни муслимански свијет много више био поробљен прије 1919.године, само што аутор ИД ТУРСКУ ОКУПАЦИЈУ ТИХ ЗЕМАЉА доживљава као ЊИХОВО ОСЛОБАЂАЊЕ. Друго, нетачан је податак да 1919.године није било независне муслиманске земље: Заблуда свих заблуда и темељ цјелој конструкцији, не само декларације него и схватања по коме је нужно ЈЕДИНСТВО ДУХОВНОГ И ДРЖАВНОГ ПОРЕТКА НАЋИ У ИСЛАМУ, је у незнању и пропаганди, створено мишљење, по коме:
„Све што је у повијести муслиманског народа велико и вриједно спомена, створено је под знамењем Ислама!“ (ИД, стр. 3. четврти пасус).
За Алију је само оно што је створено у рату и ратом, вриједно зато пропагира силу:
„Наша средства су особни примјер, књига ријеч. КАДА ЋЕ СЕ ОВИМ СРЕДСТВИМА ПРИДРУЖИТИ И СИЛА? Избор овог тренутка увијек је конкретно питање И зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Ово разликовање је важно, јер рушење и грађење не захтјева подједнак ступањ психолошке и материјалне припремљености. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити.“ (ИД, – Исламска власт 3/2)
Кључни извор оваквом приступу и радикалној исламистичкој свијести је у животу аутора Исламске декларације, његова издвојеност ван друштва у коме живи – његово незадовољство тим друштвом, државом, својим народом и свијетом у цјелини. Зато он говори у Исламској декларацији са мржњом о комунизму и капитализму, о кршћанству и жидовству, о Турској и Тунису, о небу и земљи. Само зато, седамдесетих година он у својим чланцима објављеним у Таквиму под псеудонимом Л.С.Б. инсистира на рушењу као услову рађања и стварања нове вриједности – «Сувише је много ствари, које вапе за својим рушитељима» пише у Таквиму, па то исто и у истој форми, у Исламској декларацији. Само због тога расправа са аутором Исламске декларације и са идејама те декларације, са позиција хуманистичког Ислама, за не-муслимана је бесмислена и непотребна. «Нема хуманог Ислама» рећи ће сваки немуслиман коме је намијењена улога «кафира» и непожељног државног елемента.
„Исламски поредак– што значи ова ријеч преведена на језик којим мисли, говори и осјећа наша генерација? Најкраћа дефиниција исламског поретка дефинира га, као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Као синтеза ових компоненти исламски поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга форма исламског поретка“. (ИД – Алија Изетбеговић)
Наставља се…
