За творца Исламске декларације, исламско друштво представља организовану заједницу вјерника а основна јединица тог друштва је џемаат. У Исламској декларацији манифестована је ригидна спознаја само једног (од мноштва) друштвено-хисторијских конфликата. У визији аутора постоји вјечни и најважнији сукоб Ислама, са самим собом и са цијелим свијетом – идентификован са невјером. У настојању да докаже неопходност успоставе новог поретка аутор ИД потеже час вјерску, час политичку аргументацију. Само вјера је извор утицаја на појединачну свијест, која мора прихватити неразумно и неправедно „јер иза тога стоји божански ауторитет“. Политичка аргументација не познаје личност, она је упућена народима, и она не слиједи Објаву у лоцирању одговорности на појединца – личност, него се бави искључиво одговорношћу колективитета.
Како би изгледала та нова заједница: муслиман – џемаат – исламско друштво – исламска власт. Све заједно представља исламски поредак. Ријеч је дакле о држави, као највишем стадију морално-правног поретка. У промишљању државе европска цивилизација почиње од појединца: Појединац има право само у систему објективног морала, јер услови за стварањем различитих облика заједнице настају на нивоу објективног морала.
Први степен објективног морала је породица – мноштво породица чини грађанско друштво а највиши стадиј (баш у складу са Хегеловим учењем објективног морала и заједнице) је држава. По Хегелу, та три стадија самокретања објективног морала, обухватају све што се обично назива друштвени живот.
У поимању исламског поретка мјесто породице заузима џемаат у коме по логици ствари и нема мјеста за друге вјерске заједнице, које остају изван љествице објективног морала, осуђени на стварање изоловане заједнице без политичког значаја.
Покрет, коме властиту припадност са поносом истиче Алија Изетбеговић, основан је 1941.године. Из књиге Дервиша Сушића „Парергон“ може се видјети да је тај покрет наступио са „радикалном, фашисоидном, панисламистичком идеологијом“.
Књига истиче да „…они шире образовање, првенствено у познавању Ислама.Прихватају окупацију земље са радошћу…Међутим, усташка власт у почетку одбија да одобри правила Младих муслимана јер сматра да је и муслиманској омладини мјесто, искључиво, у усташкој младежи… У прољеће 1942.године долази до споразума…Крај рата руководство Младих муслимана дочекује прилично поцијепано. Ипак, остала је једна сложна језгра илегалне руководне групе. Назвала је саму себе „Група А“. На илегалним састанцима жустро расправљају шта све да се учини да се спријечи утицај КП и СКОЈ-а на муслиманску омладину. Године 1949. имају у Босни и Херцеговини неколико стотина чланова…У једном слагалишту већ имају и тешки митраљез, 2 аутомата, 6 пушака, динамит…ЦИЉ ОСТАЈЕ ИСТИ: ПРИКЉУЧЕЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ БУДУЋОЈ ПАНИСЛАМСКОЈ ДРЖАВИ И С Л А М И С Т А Н.“
Тако је то видио Дервиш Сушић, у вријеме када су фундаменталисти имали само један митраљез и када је то представљало стилску фигуру или метафору више, него објективну стварност. У рату је ситуација била много гора: Армија, Полиција и школе, постале су мјеста нове радикалне подуке. Из Армије БиХ су уклањани, смјењивани и кажњавани Команданти који су ношени визијом секуларне Босне и Херцеговине, којом неће управљати сусједне земље али ни хоџе и хаџије, ушли у тешку борбу за опстанак и слободу. Политичко образовање и оспособљавање, након смјене првог Команданта, (Генерала Сефера Халиловића), је у војсци идентификовано са молитвом и учењем о вјери.
„У питању односа према кршћанству, ми разликујемо Кристову науку од цркве. У првој гледамо Божју објаву, у извјесним тачкама деформирану, а у другој, организацију, која је својом неизбјежном хијерархијом, политиком, богатством и интересима, постала нешто не само неисламско, него и антикристовско…“. (ИД.)
Овакве оцјене, паушалне и пуне мржње, изазивају код немуслимана осјећај, који је познати канадски исламист W.Ц.Смитх назвао „осјећајем повијесне нелагоде“.
Пишући о теократској држави проф. Џемал Соколовић је описује као негацију Бога и божанске концепције човјека: „Држава у којој би владали људи на сасвим божански начин, теократски, апсолутно, није ништа друго него довођење у питање Бога и успостављање човјека као Бога“.
То је оно што програм успостављања новог исламског поретка и чини програмом свеопштег ропства. То ће временом постати опште мјесто у вјерској политици а након 01.03.1991.године, уводника у листу «Препород» (гласилу ИЗ БиХ), од 01.03.1991. и чешће и отвореније ће се величати идеје остварења јединственог исламског поретка:
„Муслимански свијет све више постаје свјестан да му је будућност у поновном оживљавању власти утемељене на Аллаховој ријечи а не у секуларизованим друштвено-политичким системима…“. (Лист ИВЗ БиХ, «Препород», страна 1)
Исламска декларација је постигла један резултат: успјела је Бошњаке увести у „муслимански повијесни круг“, како је то касније формулисано и у Програму Странке демократске акције; напуштена је властита традиција и начин живота а мржња усмјерена према свему што није исламско, на овај начин схваћено.
„…Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима. Зато то неће бити дани благостања него дани достојанства. Народ који спава може се пробудити само ударцима. Тко жели добро нашој заједници, не треба да је поштеђује напрезања, опасности и недаћа. Напротив, он треба учинити све да та заједница што прије употријеби своје силе, да стави на испит све своје могућности, да преузме ризик, једном ријечју – да не спава него да живи. Само будна и активна, може она наћи себе и свој пут“. (ИД, Рад и Борба, 2.3. – 13)
Многи муслимани не прихватају учење по коме је „право“ и „држава“ основни смисао исламске вјере која је таквим схватањем оријентисана и лоцирана на „овоземаљски“ свијет, утемељена као политичка идеологија, те нема дубљег смисла. Још мање је прихваћено тумачење по коме је дужност џихада важнија од цјелокупног Имана и Дина тј. цјелокупног вјеровања и свих прописаних Исламских дужности.
У суштини, ако би се изводио некакав, коначан закључак о књижици, претенциозно названој ИСЛАМСКА ДЕКЛАРАЦИЈА, онда је неоспорно, да је та писанија програм вјерске обнове и изградње Исламске државе. И више од тога: она је још један промашени покушај националне идентификације у неким општим, понеком вјерском ии многим контрадикторним стајалиштима. Без сумње и најрадикалнији покушај дефинисања националног интереса кроз програм, једне, за ове просторе нове, вјерске обнове. Наравно, овдје појам ВЈЕРЕ не значи ништа више од једног искривљеног погледа на Ислам, приказан у декларацији. С правом се може рећи, да су тих седамдесетих година муслимани Босне и Херцеговине тражили себе путујући историјским лавиринтом националног препознавања. Желећи да одреде свој статус, да дефинишу своје разлике у односу на друге јужнославенске народе, муслимански квази теоретичари, затровани блиским додиром историје пуне мржње, градили су од вјере тврђаву националне самобитности.
Рађено је то на погрешан начин, вршене су криве и неаргументоване идентификације, али све се то у том времену могло оправдати потрагом за властитим субјективитетом. И тај субјективитет, тражен је на погрешном мјесту у синтагми МУСЛИМАНСКИ НАРОД а муслимански народ не постоји никако другачије осим као вјерска творевина.
Очито је, бесмислено, искуство Исламске републике Иран, или Пакистан (на коју се ослања теорија ИД) пресликавати на другачији историјски простор и на неке друге народе. Предрасуда о постојању једне униформне Исламске културе и свијести подразумијева: ИЛИ, да се сав исламски свијет, у било којој држави, на било којој страни земаљске кугле, налази на истом степену правног, економског, политичког и културног схватања ИЛИ, да тај степен није битан и да је Ислам, тј. вјера, оно најбитније што одређује сваки народ.
Бошњаци ће наставити плаћати скупу цијену слијепог покоравања једном безобразном и бескрупулозном фанатику и његовом политичком и биолошком наслијеђу, које Бошњаке држи у чврстом вехабијском и неоосманском, вјерском и политичком, загрљају а хришћанима нуди систем примитивног ропства…
Ту су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине. Мало их је који нису подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали диктаторски режим комуниста, други, опет вјерску револуцију Алије Изетбеговића а треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела, или су чак подржавали неку герилу, само зато што њезини мотиви нису били противни исламској врхунаравној логици: попустљивост према исламским диктатурама – тврдокорност према западним демократијама.
У непрестаном кретању и развоју идеја исламске декларације критичка мисао националне судбине и историјских процеса, испрва субверзивна, окретала се против себе саме и претварала у нови конформизам овјенчан сјећањем на давну величину, који лажну храброст претвара у шаблон. Мањак савјести, престао је бити повезан с прецизним историјским околностима, и постао је друштвена догма и духовна храна.
Створена је читава, квази интелектуална, трговачка мрежа: у којој многе хоџе и лажни интелектуалци, су унајмљени да је одржавају, попут некадашњих чувара ватре који издају допуштења да се мисли и говори, одређујући при томе, начине и моделе, говора и мисли.
Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар апсолутног принципа.
На тај се начин заправо уочавају и дефинишу двије Босне: „добра пожељна Босна“ старе османске парадигме и Босна која се сакрила у мишју рупу и шути, док је полуписмени, војници једне штетне политике, тумаче и интерпретирају, одређујући њен историјски пут.
Крај
