Било је то у Голубићу, на тромеђи где Срби вековима живе. Поносно одолевајући кроз те векове свим окупаторима. Увек приморани да изњедре неког новог неумрлог Гаврила, да докаже свима да је то земља Србинова. Баш ту, на том месту, сунчаног мајског јутра пре тачно тридесет година, ћутке се постројавала чета мала, али одабрана! Док су окупани сунчевим зрацима одлучно стајали један уз другог, раме уз раме, носили су у својим душама запис:
„Не да будемо важни и славни, већ да будемо дорасли времену у коме смо и месту на коме смо.”
Патријарх Павле
Постројавали су се да овог пута распомамљеним усташама стану на пут. Није се смело дозволити да се Србима у истом веку понове Јадовно, Гаравице, Голубњача, Мратовска јама, Јасеновац… Да би у томе и успели морали су за то да се озбиљно додатно обуче и спреме. Овог пута требали су да буду бољи и спремнији од белосветских неонациста, од инструктора немачке GSG-9, од француских легионара, америчких зелених беретки, британског SAS… Свих оних “пријатеља” српских који су послали изабране да обучавају младе хрватске бојовнике.
Требало је зауставити нови великохрватски сан који је планиран да се оствари уз помоћ ЕU, NАТО и Ватикана у тренутку распада Југославије. Државе коју су комунисти већ увелико нагризли и расули, делом својим уставним реформама а делом договорима са свим антисрбима. Желеле су хрватске усташе да материјализују подршку која им је против Срба безрезервно стизала са Запада. Надали су се да ће на крилима те подршке да стигну до Дрине.
Усташе су поново сањале своје крваве снове, али те снове нису делили они малобројни постројени у Голубићу. Нико у том строју одлучних тада није знао да се управо ту пред њима изнова рађа она позната српска стварност. Реалност из које увек у страшном часу изнова искораче нови Старина Новак, војвода Вук и Воја Танкосић, Чича Дража… Они који су увек спремни без обзира на цену да бране и одбране Србе ма где били угрожени од злотвора. Спремни да својом храброшћу и својим чојством покажу, да им равних нема!
Само је неумрли Момчило, са Динаре благословио овај строј. Чету која ће изнова запевати ону стару о Милошу и Лазару, јер управо њиховим стопама крећу носећи у себи Косовски завет. Осећали су тада да морају да сперу све оне лажне премазе “братства-јединства” којим су деценијама окивани на своју штету. Неумрли Момчило је то већ преживео, зато је сада видео и даље и боље, свестан свих искушења која чекају овај строј одлучних на њиховом путу, за неке без повратка! У мислима сваког од тих див јунака одзвањале су речи великог војводе:
„Не бојте се Хрвата. То су плашљиве животиње, стрвинари. Ја сам се са њима обрачунавао у прошлом рату. Запамтите са Хрватима не сме бити никаквих разговора – са њима можемо разговарати само кроз пушчане цеви. Они су црна војска Ватикана, а и сами не знају ко су. Границе српских земаља допиру докле су наши храмови, наши домови, наши гробови. Бог је с нама, јер не отимамо ништа туђе, него тражимо своје. Нек се Хрвати испрече испред нас, па да видимо ком обојци ком опанци.”
Момчило Ђујић, српски свештеник и четнички војвода
Уз Крајишнике, у строј су храбро стали добровољци из свих српских земаља. Сви заједно одлучни и спремни да врате онај дуг који су им преци младих крајишника оставили када су ступали у редове осветника Косова. Њихови ђедови су тада газећи преко Куманова и Брегалнице, Цера и Мојковца, Кајмакчалана, до Загреба, Сплита, Бањалуке на путу славе и ослободилаца ујединили и створили државу. Управо ону државу коју сада разграђују белосветски неофашисти. Некакви наводни НАТОвски заштитници „демократије” која је предвиђена за све али не и за Србе.
Напорну и исцрпљујућу обуку курсисти су поднели под будним оком својих инструктора. Међу којима и Кепа али и наредника „Марка” који су донели искуства из модерног ратовања. Управо уносећи она знања која су недостајала и била неопходна да би се одупрли псима рата који обучавају младе усташе, поново жељне нове српске крви!
Крајем маја, у наставном центру организована је и јавна показна вежба. Становници Книна, шапатом су већ говорили да се ту у Голубићу обућава и ствара будућа српска војска. Са поносом су постајали свесни да се ту пред њима рађају нови хероји који ће стати на пут усташком србосјеку…
Срби гастарбајтери су зато помогли да се допреми маскирно платно за униформе. По кроју униформе коју им је дао омиљени лички Мајор шнајдерке из „Книњанке” су већ убрзано правиле и шиле прве једнобразне униформе. Препознатљиву крајинску „коприву”. Сада је строј био потпуно спреман да пред својим народом поносно замаршира. На понос и дику свих том приликом изведен је успешан приказ уништавања усташке терористичке групе. Само дан након тога хрватски терористи организовали су оно своје постројавање у Загребу, на Јаруну. Постројавање којим су додатно уплашили већ и онако неодлучне фотељаше из врха ЈНА. Оне који су више водили рачуна шта ће им Запад и ЕУ речи него шта се заиста догађа њиховом народу. А шта би им Запад и ЕУ друго поручивали сем – но, но, не дирајте наше драге усташе!
Док је трајало надмудривање група планера – обавештајаца, прикупила је сва сазнања о специјалној јединици MUP Hrvatske. Ти подаци су јасно указивали да су наводни затвореници на економији “Љубово” – окружног затвора Госпић заправо припадници специјалних јединица хрватског МУП-а. Убачени ту са намером да организују атентате и отмице изабраних крајишких руководилаца.
Знајучи да се даље не сме чекати и дозволити напад усташких снага, донесена је одлука о неопходности контраакције. Потпуно неочекивано за те хрватске терористе, у предвечерје топлог јунског дана започела је акција. Крајинска јединица је као гром из ведра неба извела операцију „ОСА”. Био је то прави дипломски испит јединице, који је уједно показао надмоћ бранилаца Крајине. Након тога изведена је још једна бриљантна операција деблокаде СУП-а у Глини. На тај начин заустављена је акција хрватских терориста, који су држали заробљене милиционаре и блокадом пута спречавали премештање тенковске колоне ЈНА.
Начин на који су крајински специјалци извели деблокаду зграде и обухват изненађених и затечених терориста, постаће једна од савремених наставно-показних вежби данашње српске жандармерије.
После ове акције у Глини васкрсли Лазареви витезови из Голубића понеће црвене беретке као посебну ознаку своје јединице „ВУКОВИ”. Носили су они своју беретку широм Крајине утерујући страх у кости разним усташким формацијама као што су Crne mambe, Pume, Tigrovi, Gromovi …
Са браћом из Бањалучке регије преко коридора који су заједно оружјем отворили журили су у сусрет браћи са Мајевице и Озрена. Незадрживо су хитали у сусрет сабраћи која су кренула од реке Дрине да заједно отворе „коридор живота“. Коридор неопходан да српске бебе више не умиру због недостатка кисеоника за инкубаторе. Кисеоника чије допремање онемогућавају и не одобравају тадашње „хумане“ бирократе из Брисела.
Данас и ако су минуле већ три деценије, легенда о Голубићу месту где су поново васкрсли нови српски Обилићи, Југовићи, Синђелићи живи и живеће. Знају добро мрзитељи свега светосавског да колико год да их се скупи под њихове заставе зла неће им бити довољно. Није им успело ни онда да наставе да убијају српске бебе остављајући их без кисеоника а неће ни сада. Док год се Срби рађају биће и оних спремних да поново са поносом понесу црвену беретку са вуком.
Васкрсаваће српска легенда кад год је потребна. Васкрсаваће и Србија док год је њеног чопора.
(напомена – по казивању Мајора, онога кога Крајишницима не треба посебно представљати!)
