Увод
Сам наслов овога рада указује на врло велику сложеност и вишедимензионалност питања и проблема са којима се данас сусрећу српски народ и српске земље. Ради просторне и временске ограничености, као и потребе за јасним, језгровитим и фокусираним приступом историјској димензији геополитичке стварности Срба, и њене импликације на актуелни геополитички положај српских земаља, геополитиком као науком и основним теоријским геополитичким појмовима бавићемо се у ограниченом обиму, потребном за лакше разумевање саме теме, а фокусирати се на одређене геополитичке константе које су одређивале, како кроз историју, тако и данас, судбину српског народа.
Геополитика као наука тешко се пробијала на свом путу тражећи своје место у систему наука. Међутим данас је је једна од најчешће помињаних наука, како на пољу науке, тако и на пољу сагледавања актуелних међународних односа и друштвених процеса, како на регионалном тако и на глобалном плану. На путу недвосмисленог теоријског утемељења, академске афирмације и научне емаципације, геополитика је морала да превлада инертност, конформизам и опрезност оних аутора који су по својој научној опредељености најближи ареалу геополитичких истраживања (географи, политиколози, правници, историчари, економисти, војни стручњаци и др.). Данас се често чује крилатица „геополитиком се не решава све, али без ње се не решава ништа“. Она је стара пракса, а млада наука. Убрзаном развоју геополитике допринели су процеси успона и падова великих сила на прелому 19. и 20. века, савезништава и супарништава, великих криза, настанка нових држава, поделе интересних сфера, повлачења нових граница и сл.
Појам геополитика је сложеница која је настала од грчке речи геа – земља и политика – вештина (начин) владања, управљања, градом државом, светом. Геополитику су изнедриле различите историјске околности, као и њена непосредна веза са светском политиком, проблемима власти и главним идеологијама. Она има системски карактер јер у оквирима својих проблема и предмета истраживања укључује знања герографије, историје, демографије, стратегије, етнографије, науке о религији, екологије, војне науке, социологије, политикологије итд.
Геополитика је поглед на свет. Геополитика је наука како владати. Она се може сматрати уџбеником власти, у коме се даје сажетак чиме се треба руководити приликом доношења судбоносних одлука по једну државу (склапање савеза, започињање ратова, глобално структурно престројавање и реформисање друштва и др. (Александар Дугин, Основи геополитике, књига 1. 2004. стр. 25).
Геополитика је данас вишедимензионална, модерна и динамична наука. У појмовно-категоријалном апарату геополитика обилује: географским терминима (континент, копно, море, планине, мореузи, коридори, насеља итд,); правно-политичким (суверенитет, интегритет, дипломатија, међународно признање, сецесија итд,); војном терминологијом (рат, мир, фронт, агресија, офанзива, интервенција, стратегијска дубина, војни савези итд.); економском терминологијом (БДП, потрошња, производња, увоз, извоз, профит, тржишта итд.); класичнм терминима геополитике (копнена и поморска моћ, телурократија и талосократија, велике силе, балканизација, хладни рат, гвоздена завеса, Heartland/Rimland итд.); савременим геополитичким појмовима (евроатлантизам, (нео)евроазијство, нови светски поредак, униполаризм, мултишполаризам, велика шаховска табла, тероризм итд.). (Проф. др Миломир Степић, Геополитика (идеје, теорије, концепције), Институт за политичке студије, Београд, 2016. Стр.22-23.)
Геополитички положај српских земаља – Српски геополитички идентитет
Ради лакшег разумевања садржаја теме и питања која се разматрају у овом раду нужно је дефинисати и појам српског етничког простора и српских земаља. У време експанзије српске феудалне државе, која је великим делом обухватала подручја насељена несрпским живљем, значајан део српских области био је изван граница српске државе и њене јурисдикције. И у време постојања неколико српских држава део српског етничког простора био је у саставу неких других држава.
Османлијски продор на Балкан и у Европу, а касније и разна територијална разграничења моћних империја, које су настојале да у значајним геостратегијским пограничним зонама анулирају српски православни идентитет становништва и простора, резултирали су разбијањем територијалне кохезије српске државе, физичким уништењем становништва, миграцијама и верским и националним конвертитством. (Винко Пандуревић, Рат у БиХ и стварање Војске Републике Српске, ИГАМ, Београд 2015. Стр.36).
Историјски процеси српског просторног и популационог дељења могу се сублимирати у термину српске земље (множина), а не српска земља (једнина). (Миломир Степић, У вртлогу балканизације, Београд, 2001, стр. 248.). Управо ти политичко-географски и историјски балкански процеси онемогућавали су националну и територијалну интеграцију Срба која би резултирала формирањем сопствене државе, у чијим границама би се нашле све или изразита већина српских земаља. Као код других, тако и у српском државотворном покрету под територијалном реализацијом подразумевано је формирање српске државе која ће обухватити целину српског националног корпуса, етничке и историјске територије, али и несрпске области које су егзистенцијално важне за геополитички и геостратешки положај државе. Међутим, супротстављени балкански интереси великих сила, дуготрајна турска и аустроугарска окупација српских земаља, каснији ратови и економске, политичке, идеолошке и војне поделе ометали су државну интеграцију Срба.
Под српским земљама подразумевамо: (1) области с апсолутном српском демографском већином, која је резултанта како српске етничке аутохтоности у одређеном простору, тако и њиховог досељавања у пределе ван изворног српског ареала, при чему је кључна чињеница да је то српско досељавање било ненасилно; (2) области из којих су Срби насилно протерани, било да се то десило у ратним дејствима, пројектованим верским или националним трансгресијама или као последица владавине репресивних окупационих режима и других врста притисака у мирнодопским и неокупационим временима; (3) области где је насилно обављено превођење православних Срба у друге вере, као и области у којима је геноцидним физичким уништавањем српско становништво проређено или потпуно елиминисано; (4) области које су очуваним архитектонским наслеђем и археолошким налазиштима недвосмислено обележене као српске; (5) области за које је везано српско историјско памћење и колективни етнопсихолошки склоп изразитије него код других етникума који би на такве просторе евентуално претендовали. То су територије које су суштински одредиле српску националну посебност и без које би се читава „вертикала” српског идентитета срушила или била кардинално поремећена.
Дакле, „српска држава” која би у својим границама обухватила већину српских земаља чини суштину још увек нерешеног „српског питања” на Балкану. Став моћних сила које су значајно одређивале судбину српског народа, српских земаља и српске државе у геополитичком смислу скоро са истом пажњом посматрао је геополитички положај, како српске државе тако и српског народа, који је живео у српским земљама које нису ушле у државно правни оквир српске државе. Зато су бројни националноослободилачки подухвати на поновном васпостављању српске државе која би обухватила што већи део српских земаља, почев од подухвата против окупатора – Турске и Аустроугарске, као и покушаја у каснијим фазама, зависили су од интеракције тежњи, стања националне свести и војних, економских и политичких моћи српског народа и његове елите, на једној страни, и балканских интереса великих сила и територијалних захтева њихових локалних експонената у српском суседству, на другој страни.
Српско суочавање са геополитиком било је трауматично (М. Степић, Српски геополитички образац, Београд, 2019. Стр.5). Историјски геополитички процеси утемељили су одговарајући српски геополитички образац, о коме пише М. Степић у поменутој књизи.
Геополитички положај српског народа и српске државе је у непосредној вези са српским геополитичким идентитетом, као димензијом националног идентитета. Феномен националног идентитета није карактеристичан само на историјски „недовршеном“ и етнополитички нестабилном Балкану, него својом комплексношћу заокупља и развијени, привидно глобализовани део света.
Неке нације, које су утицале и још увек утичу на геополитички положај српске државе и српског народа су се давно конституисале, просторно и државно консолидовале, и империјално шириле и успоставиле сопствени геополитички идентитет, као израз самосвести о континуитету постојања у времену и простору, остварајући доминатну светску позицију. За друге, мале нације геополитички идентитет остао је непознаница, у заметку или табу-тема.
Српски национални идентитет одређен је примордијалистичким тумачењем (национални идентитет првенствено одређују језик, порекло, лоза, религија, митови, архетипови, заједничка судбина и историја). (Јасна Милошевић Ђорђевић, „Схватање националног идентитета у Србији“, Национални интерес год.I vol.1, бр.1/2005, Институт за политичке студије, Београд 2005. Стр.173, 181). Геополитичка инфантилност, која је присутна дуго времена односила се и на српски народ и повезана је са историјским наслеђем, тј. са дуготрајним окупацијама, ратним страдањима и дисконтинуитетима државе, демографским губицима, принудним миграцијама, сиромаштву, честом десетковању националних елита, изнуђеним етно-културним конвертитством. (М. Степић, Српски геополитички образац, Београдм 2019. Стр.8).
Анализа геополитичког положаја српског народа је у непосредној вези са утврђивањем српског геополитичког идентитета. Геополитичка генеза српског народа показује историјску димензију формирања геополитичке самосвести и геополитичког континуитета у времену и простору. У том смислу неопходно је, како тврди М. Степић у поменутој књизи (Српски геополитички образац) наћи одговоре на питања из прошлости: Одакле смо?, Ко смо били?; одговоре на питања из садашњости: Где смо?, Ко смо? и на питања из будућности: Где ћемо да будемо? и Шта ћемо да будемо? Суштина геополитичког идентитета временом се обликује из етно-просторне или државно-територијалне целине, укорењене на физичко-географским својствима простора, на бази историјских, антрополошких, демографских, религијских, културно-цивилизацијских, идеолошких, политичких, економских и других друштвених чинилаца.
Говорити о геополитичком положају Србије данас, не значи говорити само о физичко-географским и друштвено-географским факторима, у границама државе Србије. Геополитички положај Србије, дакле не можемо сводити само на државу Србију у садашњим њеним границама, него морамо узети у обзир геополитички значај и важност српских етничких простора на којима живи велики број Срба било као конститутивни народ (суверен) у БиХ, или као грађани-носиоци суверенитета у Црној Гори, или пак Српски народ као национална мањина у Хрватској и Македонији.
Да би се анализирао геополитички положај Србије неопходно је сагледати низ специфичних друштвених и природних фактора који непосредно условљавају историјски и геополитички развој Србије. Геополитички положај наше државе је сложен, јер је одређен спојем различитих географских, културно-историјских и геополитичких фактора.
На историјски и културни развој Србије непосредан утицај имало је њено географско, културно-религијско и историјско-геополитичко окружење. Елементи структуре геополитичког окружења Србије: – географски – Панонски басен, Подунавље, Балкан, Динариди; – културно-религијски – средњоевропски, малоазијски и медитерански утицај, као и православље, ислам и католичанство; – историјско-геополитички – Mitteleuropa (Drang nach Osten), Евроазија (Русија), атлантизам (САД, Велика Британија, Француска) и национални пројекти (Велика Албанија и друго) и – савремено геополитичко окружење – НАТО, Партнерство за мир, Европска унија, бивша СФРЈ (дезинтеграција) и Европске институције и организације. (Проф. др ДрагољубСекуловић, Др Љубомир Гиговић, Европска компонента геополитичког положаја Србије, Војно дело 3/2008. Стр.13).
Са аспекта политичке географије, Србија спада у ред земаља са највишим бројем суседа (осам). Велики број држава са којима се Србија граничи, даје јој на значају у геополитичком смислу. Велики број држава са којима се Србија граничи, где не ретко државне границе деле српски народ и српски етнички простор, остављајући велики број Срба изван државе Србије, резултирао је сложеним међуетничким и међудржавним односима на Балкану, који су доводили до бурног развоја историјских догађаја у последња два века, као и испољеним различитим интересима великих сила заинтересованих за Балкан.
Скоро константна заинтересованост глобалних и регионалних геополитичких играча за балкански простор који насељава српски народ и стално сукобљавање њихових геополитичких интереса, показују да Србија има много већи геополитички значај, него што би се могло закључити на основу само физичко-географских карактеристика територије Србије. Када се наведеном дода и то да територија Србије и простор српских земаља представља контактно-цивилизацијску зону у којој се укрштају три религије (православна, католичка и ислам), онда геополитичка мапа Србије још више добија на значају.
Посматрано у историјском контексту промовисање различитих цивилизацијских вредности на Балкану од стране заинтересованих регионалних и глобалних сила, као туђих геополитичких концепција, довело је до инволвирања различитих фактора на српском етничком простору. Геополитички интереси исламских земаља оличени, пре свега у интересима Турске на Балкану, подразумевају подршку Албанцима на КиМ и Бошњацима у БиХ и у Србији, чији су интересе до сада као по правилу били супротни српским интересима.
Посебан интерес и осетљивост према православним народима на Балкану показује Русија, и то не само према Србима, него и према Бугарима и Грцима. Заинтересованост Ватикана за простор Балкана остаје и даље значајна. У последњих две деценије цивилизацијски фактори, при чему се за основу једне цивилизације узима религијска посебност, добијају све више на значају, па се, уместо ранијих теоријских поставки о додиривању или сусретању цивилизација, све чешће помиње сукоб цивилизација.
Геополитички значај Балкана увећавају и дугорочни стратешки планови у области енергетске безбедности САД, Русије и европских земаља. Посебан значај Србије и Балкана у геоекономском смислу постаје изражен све већим и значајнијим присуством Кине у финансијском и економском смислу.
Уколико се може закључити да је Балкан, као саобраћајни коридор између Западне Европе и Блиског истока имао немерљив значај за копнени транспорт роба у 19. веку, због чега је питање изградње железничке пруге од Запада ка Цариграду тада имало прворезредни геополитички значај, данас се може рећи да прворазредни геополитички значај имају руте цевовода који су планирани да буду изграђени преко територија балканских држава. (srbin.info, Душан Пророковић: Геополитика Србије (1) – о геополитичком значају Србије). Саботирање гасовода, „Јужни ток“, од стране САД и ЕУ, који је планиран као важна руска инвестиција на Балкану и у Србију, путем кога би балканске и неке средњоевропске земље биле сндбеване руским гасом, пoказује и геоекономски значај Балкан и надметање великих сила. Као замена за „Јужни ток“, уз великие напоре и тешка „усаглашавања“, изграђен је нови гасовод „Турски ток“ који је довео руски гас у Србију из Турске преко Бугарске и даље за Европу.
У историјском континуитету, за српски етнички простор на Балкану заинтересоване су четири велике силе и то: САД, (односно пре тога Велика Британија као предводник атлантизма), царска Русија и СССР у једном периоду, Немачка, у одређеном периоду кроз политику Аустроугарсе а касније директно, и Турска.
За антлантисте (САД, Велика Британија) простор Балкана је био простор који задире у у унутрашњост приобаља, па се контролом Балкана чува доминација на мору. Балкан је за атлантисте, такође и простор са кога се протезала „геополитичка анаконда“ којом је требало окружити централне територије Heartlanda, пре свега Русију. Водеће западне земље, ради контроле Евроазије и снажења „геополитичке анаконде“ на источним и јужним границама Русије, увек су настојале контролисати Балкан, са посебном пажњом на Србију. Србија је скоро увек била у фокусу Велике Британије, због њеног страха од продора Русије на Балкан и на топла мора и то преко Срба, као цивилизацијски блиског народа.
Интерес Немачке за Балкан прво се тицао копненог пута ка Блиском истоку, што је у једном периоду, после Берлинског конгреса, постало посебно занимљиво Немачкој због могућности добављања сирове нафте железничком пругом. Други циљ је изражен у континуираној тежњи Немачке да контролише ток Дунава, од изворишта које се налази у овој земљи, до ушћа у Црно море. На овај начин Немачка би контролисала транспортни коридор који би се протезао од Црног мора на истоку, до Атлантика на западу, чиме би се њен положај у односу на Велику Британију и Француску значајно побољшао. Немачка као што видимо, има одређене геополитичке интересе на Балкану и, гледајући са чисто геополитичког, теоријског аспекта, у циљу остварења тих циљева, Немачка би могла и да сарађује са Србијом. Међутим, до немачко-српске сарадње ће тешко доћи. За Немачку, Срби су реметилачки фактор и, како то констатује историчар Милорад Екмечић – „географски непријатељ“. Пропагандно-политички рат који се са немачке стране води против српског фактора је дугачак и темељан, он траје још од почетка 20. века и у доброј мери је обликовао ставове неколико генерација Немаца према „српском питању“.
Што се Турске тиче, коначним одбацивањем Ататуркове кемалистичке спољнополитичке доктрине и установљавањем исламског фактора као интегралног степеница неоосманистичког геополитичког концепта, Турска је од 1990-тих све активнија и агресивнија у наступу на Балкану. Стратешки интерес неоосманизма, у том смислу, представља повезивање свих делова Балканског полуострва које већински насељава муслиманско становништво (Зелена трансверзала), што би географски одвојило Србију и Црну Гору и спречило интересно повезивање Србије и Грчке и тако погоршало геополитички положај Србије.
Русија је после целе деценије унутрашњих нестабилности у периоду између 1991-1999. године почела да стабилизује сопствену позицију после 2001. године и тражи ново место у светском политичком систему. Овај процес унутрашње стабилизације и спољнополитичког позиционирања значио је да се Русија најпре мора позабавити сопственим геополитичким интересима на постсовјетском простору, што је представљало приоритет. Балкан је био у „другом кругу“ руског интересовања, па се због тога и отворило питање у српској политичкој јавности о томе: шта су руски геополитички интереси на Балкану? Актуелна сарадња између Србије и Русије на енергетском пољу и области војно-техничке сарадње показују значајно присуство Русије на Балкану и све њену већу заинтересованост за Балкан, посебно у БиХ (РС).
Поред спољних фактора који утичу на геополитички положај Србије, а чији се интереси на почетку 21. века врло неповољно одражавају на укупан геополитички положај Србије, постоји и читав низ унутрашњих фактора који такође неповољно утичу на геополитички положај Србије. То су: политички, економски, популациони и безбедносни фактори. О њима сада нећемо говорити.
(Крај првог дела)
