Да би се успешно наметнуло политички опортуно тумачење једног исфабрикованог догађаја, неопходне су две ствари: контрола наратива, што се успоставља у најкраћем року захваљујући доминацији медијским средствима, и селективно приказивање доказног материјала, уз прикривање или уништавање података који се не уклапају у шему. То је тачан опис начина како је, на пример, било приказано обарање малезијског путничког авиона 17. јула 2014.године (види „Реприза Сребренице у Украјини,“ „Печат“ бр. 328). То уједно описује и важећу праксу пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију (МКТБЈ) у вези са форензичком обрадом и приказивањем доказног материјала Тужилаштва. Резултати таквог поступка огледају се у изрицању десетина дугогодишњих временских казни и правним закључцима изведеним пред тим судом о почињењу тешких кривичних дела, укључујући геноцид.
Питање ваљаности форензичких доказа који се користе пред МКТБЈ поприма додатну актуелност у светлу извештаја „Вашингтом поста“ (29. јул 2014.) о интерном истраживању које је спровело министарство правде САД, где се потврђује да су форензичке лабораторије Федералног истражног бироа, FBI, донедавно сматране међу најбољима на свету, у великом броју предмета судским органима достављале – погрешне налазе. Као последица таквих доказа, многа оптужена лица су одлежала дугогодишње казне, а у неким случајевима била је изречена, и извршена, смртна казна.
„У скоро сваком кривичном предмету који су FBI и Министарство правде преиспитали у оквиру опсежне истраге, која се води од 2012. године, у вези са проблемима који су откривени у лабораторији FBI, форензички подаци које је та агенција достављала били су мањкави,“ „Вашингтон Пост“ наводи речи једног државног званичника.
Истрагом је обухваћено 2,600 правоснажних пресуда и 45 смртних казни изречених током две последње деценије двадесетог века. Генерални инспектор је установио да је током петогодишње истраге смртна казна извршена над три лица на основу доказа за које се сада сматра да су непоуздани. Паралелна истрага коју је провео „Вашингтон пост“ дошла је до закључка да је Министарство правде годинама знало за мањкавости форензичког поступка и ниске професионалне стандарде у лабораторијама FBI, као и о томе да су ти недостаци вероватно довели до осуђујућих пресуда против невиних лица у низу предмета широм САД. Примерице, Сантеј Трибл је одлежао 28 година у затвору за убиство, углавном захваљујући ДНК анализи длаке пронађене на месту убиства таксисте 1978. године. Савеснијим ДНК тестирањем накнадно је утврђено да ни једна од длака коришћених у кривичном поступку против њега не показује карактеристике Трибловог генетског профила. Са огромним закашњењем, судија је поништио осуђујућу пресуду и Трибл је ослобођен.
Форензичка лабораторија FBI од двадесетих година прошлога века ужива репутацију иконичне установе у чију се професионалност имплицитно верује и чији резултати, све донедавно, нису подлегали сумњи. Афера на највишем нивоу која је потресла америчко правосуђе поново у први план ставља елементарно питање права оптужене особе да благовремено оствари независну проверу доказног материјала који се против ње користи.
На суђењима Радовану Караџићу и генералу Ратку Младићу једно од кључних питања односи се управо на могућност независне провере ДНК података у вези са Сребреницом, које суду доставља лабораторија Међународне комисије за нестале особе (ICMP) из Тузле. Мада широм Европе постоје бројне лабораторије које су квалификоване да провере форензичке налазе ICMP, судска већа Хашког трибунала упорно су одбила све захтеве одбране да им се то омогући. Та пракса Хашког трибунала не само да грубо нарушава процесна права оптужених већ доводи у питање и кредибилитет доказног материјала у целини, поготово у светлу озбиљних пропуста водеће лабораторије из ове области у САД.
Када се узме у обзир политичка позадина сребреничког питања, већ сам процес формирања ICMP изазива недоумице. Ова организација је наменски настала 1997, на иницијативу бившег председника Била Клинтона, са специфичним задатком утврђивања форензичких чињеница везано за нестала лица током рата у БиХ деведесетих година. Од тада, ICMP је симболички проширио своју делатност на идентификовање и жртава неких природних катастрофа у свету али те активности су занемарљивог обима у поређењу са оном главном, лије се средиште налази у БиХ. Податке из лабораторије ICMP у Тузли, од процеса генералу Крстићу па све до недавно, тужилаштво Хашког трибунала користи као главни форензички доказ на свим сребреничким суђењима. Пошто су резултати ексхумација једини постојећи материјални доказ везано за Сребреницу, значај ових доказа, на чију обраду ICMP буквално ужива монопол, тешко је преценити.
Узгред, подозрење да се у бити професионалне делатности ICMP налази неизлечиви сукоб интереса сигурно не отклања чињеница да од 1997. године сваког од њених председника увек поставља – Стејт департман САД.
Стање по овом питању у Хагу је алармантно и било би сасвим неприхватљиво – да се поштује начело законитости. Слично лабораторији FBI која се у САД тренутно налази под лупом, главна лабораторија ICMP у Тузли, где се врше ДНК упаривања и форензички обрађују докази са терена везано за Сребреницу, налази се под великим професионалним знаком питања. Све до 2007. године (након што је већ наводно било идентификовано око 5,000 „жртава Сребренице“) ICMP је радио без лиценце ГЕДНАП-а, међународног тела које региструје и одобрава рад лабораторијама овакве врсте. Истрагом „Историјског пројекта Сребреница,“ у директном контакту са ГЕДНАП-ом, установљено је да тајанствени лабораторијски објекат у Тузли, где се обавља највећи део форензичког посла за рачун тужилаштва Хашког трибунала, инспекторима ГЕДНАП-а никада није било допуштено да посете да би оценили употребљивост опреме и компетентност особља. Али и лиценца коју је ICMP најзад добио, и инспекција којом је то омогућено, односи се само на административно седиште у Сарајеву и помоћну лабораторију мањег обима која се налази у Бања Луци. Најважнији део посла ICMP, који се обавља у Тузли, ради се и даље „на црно,“ без неопходног сертификата и на ивици легалности. Међутим, та чињеница не спречава тужилаштво Хашког трибунала да се позива на доказе произведене у таквом непрофесионалном амбијенту и не изазива колебање код судских већа да на основу таквих доказа састављају пресуде и изричу дуготрајне временске казне.
При томе, не треба заборавити једну важну чињеницу. Сви недостаци у раду водеће америчке форензичке лабораторије односе се на обраду рутинских премета, без икакве политичке конотације. Особљу лабораторије FBI потпуно је свеједно како ће суд третирати њихове налазе. Ако су докази мањкави, то је последица људске грешке, не намерне манипулације.
Када су у питању сребренички докази, ситуација је дијаметрално супротна. Утицајни светски фактори су страствено заинтересовани да материјални докази поткрепе одређену верзију догађаја. Лабораторија ICMP је основана, и додељен јој је монопол на форензичку обраду података прикупљених на терену, управо због тога. Поред увек присутне могућности људске грешке, постоји и разумна вероватноћа да ће у одсуству адекватних механизама контроле у случају ICMP неизбежно доћи и до манипулације.
Један од таквих механизама, који предвиђа кривична пракса свих цивилизованих земаља, је пружање могућности вештацима одбране да провере ваљаност доказа које предлаже тужилаштво. То процесно право је уграђено у кодексе појединих држава и међународне споразуме који регулишу кривични поступак, и у принципу уопште није спорно. Спорно је једино пред Хашким трибуналом. Потпуно разуман и оправдан захтев одбране Радована Караџића да јој се доставе биолошки узорци свих 6,500 наводних упаривања сродника и жртава Сребренице, ради провере у независној лабораторији коју ће изабрати одбрана, расправно веће је одбило уз лаконску мотивацију судије Квона да „ICMP нема никакав разлог да кривотвори резултате.“ На крају, веће је одбрани одобрило само 300 „насумице одабраних“ узорака, што је недовољно за компетентну процену ваљаности идентификација двадесетоструко већег броја наводних „жртава.“
Потенцијал за монтирање доказног материјала који суду доставља херметички затворена установа ICMP појачава чињеница да постоји могућност да се уверљиво фалсификују не само ДНК резултати, него и ДНК узорци на којима се ти резултати базирају. Др. Дан Фрумкин, оснивач биолошке лабораторије Nucleix из Тел Авива, која је патентирала научно поуздан метод за разликовање правог од лажног ДНК, изјавио је да је подметањем лажне ДНК материје која изгледа сасвим аутентично „могуће исконструисати место злочина“ и додаје да је тако лако извести ту варку „да би сваки студент биологије знао како да то уради.“ („Њујорк Тајмс“, 18. август 2009.)
И Сребреница и обарање малезијског авиона 2014. године показују карактеристична својства операција изведених под лажном заставом, са циљем политички мотивисаног фиксирања одговорности. У обе операције присутни су карактеристични елементи: остваривање контроле наратива и подметање лажних и уништавање незгодних правих доказа. Од тренутка отварања истраге 1996. године, сва налазишта сребреничких посмртних остатака на терену ригорозно контролишу органи тужилаштва Хашког трибунала и подједнако заинтересована „међународна“ организација ICMP. У Украјини, снаге кијевске хунте одмах су предузеле бесомучне нападе са циљем преузимања контроле над местом пада обореног авиона и доказа који се тамо налазе. Матрица је исувише очигледна да би био потребан додатни коментар.
Инхерентна непоузданост непроверљивих форензичких доказа које користи тужилаштво Хашког трибунала, а који потичу из нетранспарентне лабораторије ICMP, основане искључиво да би фабриковала доказе којима ће се пресудама обезбедити привид научне утемељености, доводи у питање све пресуде које су из такве доказне грађе проистекле. У светлу професионалних нерегуларности откривених у раду политички неутралне водеће криминалистичке лабораторије у САД, све раније пресуде несумњиво пристрасног Хашког трибунала, донете под процесно нередовним условима, у жалбеним поступцима Караџићу и Младићу морају се хитно преиспитати. Више од тога, одбране Радована Караџића и Ратка Младића треба унапред да у својим предметима радикално проблематизују ту недозвољиву праксу, пре него што жалбена већа не потврде још две пресуде базиране на непровереним и потенцијално фалсификованим материјалним доказима.
Прилог: Неубедљивост ДНК “идентификација” које се наводно односе на Сребреницу може се ценити по “Записницима за утврђивање идентитета” које издаје PIP, или Подриње идентификацијски пројекат, оперативни центар ICMP за упаривање ДНК узорака. Као што се из приложених неколико записника види, наведени степен упаривања се креће између невероватних 99,989% и апсурдних 99,99999%. „Историјски пројекат Сребреница“ располаже са још неколико стотина сличних записника који су били коришћени пред судом. Такви резултати се добијају само за идентичне близнаце, док већ за братске близнаце опадају на између 50 и 75% сличности. При упаривању са особама удаљенијег степена сродства, једним од родитеља, братом, сестром или потомком, проценат подударности опада још више. То значи да су цифре од преко 99,9%, које се наводе у свим ДНК записницима ICMP/PIP-a,практично немогуће. Претерана ревност “стручњака” који се за рачун хашког Тужилаштва баве ДНК упаривањем види се и по томе што се у записницима за Дурић Ибрахима, Харбаш Хасана и Ибрахимовић Раму као један од давалаца ДНК узорака наводи и – супруга. Брачни друг по дефиницији не може бити ни у каквом биолошком сродству са покојником. Толико о професионалној озбиљности PIP-a и његовог покровитеља, ICMP.
