Коме треба оваква Босна и Херцеговина (1)

1366
слика: http://standard.rs/

Харизматични Предсједник Републике Српске Милорад Додик ступио је на дужност; члана Предсједништва БиХ из реда Српског народа и долазећи у Сарајеву, најавио неопходну али готово немогућу мисију успостављања нових партнерских односа између Срба и Бошњака, који би овај пут били засновани на међусобном повјерењу и сарадњи.

Као да је желио поручити шта чека Додика у Сарајеву – Бакир Изетбеговић је поручио, на двадесет и шестој годишњици Седме муслиманске бригаде у Зеници 17.11.2018. „Босна и Херцеговина мора да се наоружава…“, стојећи поред ратног команданта те јединице пуковника Амира Кубуре иначе осуђеног правоснажном пресудом у Хашком трибуналу, у заједничком предмету са Начелником генералштаба генералом Енвером Хаџихасановићем због ратних злочина почињених према Хрватима и Србима у Зеници.

Са друге стране одговор Милорада Додика био је: МОРАМО РАДИТИ, правити фабрике, путеве болнице, школе и факултете…али… да бисте радили морате увјерити „сарајевску политичку чаршију“ да им се политика коју су формулисали Млади муслимани и која своје извориште има у Исламској декларацији Алије Изетбеговића, просто речено, више не исплати.

И да треба радити и радити… да би БиХ постала макар мало боље мјесто за живот него што је била под управом полу-вехабијске и полу-османске „династије Изетбеговић“.

“Ни један частан цовек не може остати ненаоружан,” недавно је Изетбеговић рекао у Горажду као да језиком силе одговара на апел да се ради.. Разлог за ову милитаризацију јесте да обезбједи да “једног дана, читава Босна буде ослобођена”…
АЛИ И ДА РЕПУБЛИКА СРПСКА, ПРИЈЕ СВЕГА И ПОСЛИЈЕ СВЕГА, БУДЕ ПРЕИМЕНОВАНА, ОБЕСМИШЉЕНА И ПОТПУНО УКИНУТА. ШТА ЈЕ НОВО ОВИМ ПРИСТУПИМА БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА И ШТА ПРЕДСТАВЉА ИЗНЕНАЂЕЊЕ?

Ништа ново, осим осим што се управо на том мјесту уочава прави проблем: јавност и све институције у Сарајеву, просто су отровани младо-муслиманском идеологијом и праксом, која дефинише непрекидни рат до остварења свих политичких и вјерских циљева. 

Тачније: штеточине под именом „Младих муслимана“, гурнули су Бошњаке у крвави рат против сродних народа и затровали их вјерском мржњом. У раним почецима њиховог политичког дјеловања, а посебно у послијератној владавини, нису успјели пуно учинити, изостао је минималан али важан напор, у културолошком и одгојном прочишћењу народа. У многим случајевима, њихова квази исламска мисао је погријешила или није успјела процијенити шта су приоритети; не успјевајући осигурати ни оно што је неопходно. На крају је то морало имати најгоре посљедице које ће исцрпљивати снагу друштва, искривљивати његова гледања а у насљедство му оставити мржњу, екстремизам, расцјепканост, смутње и девијације у организационом устројству..

То је довело до слабљења идеолошке и мисаоне снаге заједнице, до губљења идејног програмског оквира који би муслиманима Босне и Херцеговине потврдио особеност и специфичност те давао способност обнове и корекције правца кретања друштва и државе градећи претпоставке за макар минимална организациона побољшања.

Жалосно је да ренесансу муслиманске заједнице у БиХ, сво вријеме, отежава то што већина сарајевских владајућих кругова и оних који имају утицаја, своје идеје и погледе на заједницу, његов идентитет и историју, црпи из виђења колонизаторског Запада, Вехабијске Саудијске Арабије, Османске Турске: њихове науке и литературе.

Само зато, Босна и Херцеговина је још увијек, нестабилна и конфликтом бременита друштвена и политичка заједница; средина у којој народи или грађани, по мишљењу странаца, нису досегли довољну зрелост, да би могли самостално рјешавати своје кључне проблеме. У таквом контексту, прва идеја која се непосредно јавља јесте идеја о октроисаном, вањском посреднику; управитељу, који би ствари требао држати под контролом. Идеја о „четвртој“, неемотивној и непристраној страни довољно мудрој донијети компромисне одлуке и довољно снажној да те одлуке по потреби наметне. Из овог угла формулисана је и развило се као посљедица одсуство договора међу политичким субјектима који представљају народе и грађане…

У бити Босна и Херцеговина није држава него протекторат чију привидну кохезију и константне сукобе контролише и продукује тзв. међународна заједница, тачније неколико моћних западних земаља а прије свега; Велика Британија и Сједињене америчке државе. Та квази држава егзистира пуно више у паралелним центрима моћи, организованом криминалу и тероризму, него кроз властито уставно уређење и институције.

Центар за немилосрдно управљање земљом је још увијек у Сарајеву, које је већ више од двије деценије једнонационално, шовинистичко и привидно бошњачко а у стварности исламистичко и Бакирово. У њему су угрожени углавном Бошњаци јер Срби и Хрвати су давно, или побијени или протјерани. Њихова имовина је углавном опљачкана.

Бошњаци у Сарајеву нису нити могу бити, свјесна национална и вјерска заједница јер нису слободни. Они јесу и могу да наставе бити уплашени пред мртвим вођом кога су сами створили у крви своје дјеце и богатству својих предака; могу бити лојални и послушни његовом сину. Да буду стадо то је њихов избор који, већ неко вријеме, не прихватају ни у Мостару, Тузли, Бихаћу, Зеници, Травнику, а поготово то не желе у Бањалуци. Сарајлије знају да није могуће бити муслиман ако ниси слободан – да муслимани не могу живјети као покорени и уплашени примитивци или као „вјерско робље“ глумити гротескну жртву пред свјетом, водити измишљене ратове и борити се за „правду“ и „слободу“ а кукавички испуњавати све налоге из неколико амбасада и из луде главе свога Бакира.

Гомила полтрона, ситних лопова и квази интелектуалаца, лажних опозиционара са црвеном бандом на челу, хорски, тачније као стадо, одало се блејању у ритму Бакирове приче покушавајући блејањем прикрити срамни положај и одсуство властитих стремљења и идеја.

У Сарајеву то називају патриотизмом и подижу на пиједестал жртвовања за државу. А држава је час „СДА“, час Бегова џамија“ или сећија у Конаку на којој сједи син највећег злочинца бошњачког народа, творца идеје исламске власти и исламског друштва на Западном Балкану. Шта политичко, оно исламистичко и квази комунистичко Сарајево уопште зна о држави?! Некад је за њих Партија била исто што и држава данас је држава Бакир, син суверена, првог предсједника и неосуђеног ратног злочинца који је читав бошњачки народ угурао у радикалну композицију којом управља Муслиманско братство и која ће, прије или касније, одвести муслимане у обећану Европу. Иако иде обилазним путем преко: Авганистана, Ирака, Сирије можда стигне већ сутра. Наравно: мало сутра.

 

Наставак следи…

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.