Идеја Велике Албаније је стара прича. Историјски покушаји албанског народа да се изборе за одговарајућу аутономију у оквирима Отоманског царства, касније борба, или боље речено тражење савезника, да се створи Албанија као независна држава, представљају предходне процесе који би довели до националног обједињавања албанског народа, чија би финализација уследила формирањем „Велике Албаније“.
Као и код многих балканских народа тако и код албанског народ, који има своју националну државу Албанију, остао је велики број њихових сународника, изван граница те државе, који живе у другим суседним државама. Највећи број Албанаца изван Албаније, живи у Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Романтичарске идеје о националној држави у којој би живели сви, или највећи број Албанаца, и данас су активне у свести многих албанских политичара. Обједињавање албанског народа у једну државу за суседне земље представља стварање „Велике Албаније“, коју сами Албанци тако не доживљавају. Они то сматрају „природном Албанијом“.
Идеја о „Великој Албанији“ актуелизована је након самопроглашене косовске независности, која не добија коначне обрисе самосталне и независне државе, јер је реч о противправној сецесији дела територије Србије, који је војно окупиран од стране НАТО савеза, и као окупирана територија предата на управу привременим приштинским институцијама на КиМ.
Косовски политичари, пре свих они који су ратну униформу заменили цивилним оделима, који покушавају да „ратни ореол“ замене „ореолом успешних, државника и политичара“, свакао желе да Косово буде самостална држава, којом ће они апсолутно владати и коју доживљавају као своје чедо и властити посед којим ће да управљају. Очекивања да ће процес осамостаљивања Косова и стицање потпуне независности и добијања столице у УН ићи брзо и да ће подршка западних савезника, пре свих САД, Велике Британије и највећег броја земаља ЕУ, бити довољна да се тај процес заврши, показала су се неоправданим и нереалним. Међународно право које је на страни Србије, Резолуција 1244 СБ УН и подршка интегритету Србије од стране две сталне чланице СБ (Русије и Кине), су фактори који су зацементирали даљи процес косовске независности.
Дијалог који се води између привремених институција у Приштини и органа државе Србије, до сада није дао скоро никакве резултате у погледу приближавања коначном решењу. То коначно решење је главни камен спотицањам у преговорима. За косовске политичаре коначно решење гласи: „Косово је самостална и независна држава, која треба и мора да добије коначан и потпун међународни легитимитет, да буде призната од стране Србије и да постане чланица УН“. Коначно решење за државне органе Србије, како се обично истиче, да је реч о „компромисном решењу“, гласи: Поштовање Резолуције 1244 УН, тј. очување територијалног интегритета Србије, заштита националних права српског народа на КиМ, са тенденцијом да то коначно-компромисно решење еволуира у решење по коме би обе стране добиле по нешто и по нешто изгубиле, без јасних назнака шта би то у истину било.
Пошто је процес признавања Косова као независне државе и његово све веће удаљавање од столице у УН, запао у кризу, албански политичари прете са припајањем Косова Албанији, што за Србе значи стварање Велике Албаније. С друге стране Србија, иако је суочена са тврдокорним ставом косовских Албанаца, који упорно избегавју дијалог и примену до сада договореног, као и са све већим притиском земаља – покровитеља косовске независности, пре свих САД, Немачке и Велике Британије, оштро реагује на идеју присаједињења Косова Албанији.
Стиче се утисак, да на само помињање присаједињења Косова Албанији, Срби реагују сваки пут снажније него на саму самопроглашену независност Косова. Прво се упозорава, да је реч о опасној провокацији, да је реч о нечему што угрожава мир и што може изазвати рат у региону. Чињеница јесте да би припајање КиМ Албанији, знатно отежало позицију Србије и да би борба за интегритет и поштовање Резолуције 1244 СБ УН, били много тежи. Самопроглашена независност Косова за Србе је само наизглед био гром из ведра неба, нешто (не)очекивано, нешто на што смо се временом навикнули и прихватили као „реалност“ са којом се морамо борити. Самопроглашена независност Косова, која је на почетку била јединствено осуђена и одбачена од стране свих релевантних државних и политичких чинилаца у Србији, временом је изазвала политичке поделе и расцеп, како на политичкој сцени, тако и у друштву. „Унутрашњи дијалог“ о КиМ, који је вођен у организацији председника Србије, а у коме су учествовали скоро сви битни фактори друштва (државни органи, институти, универзитети и факултети, невладин сектор, интелектуалци, културни радници и др.), показао је сву разноликост и разједињеност ставова када је реч о косовско-метохијском проблему. Како време пролази, поједини „реалисти“, који косовску независност прихватају као реалност са којом се морамо суочити, а не одбацити, све гласније и отвореније износе ставове који су потпуно противуствани и усмерени против националних интереса српског народа и државних интереса државе Србије. На такве ставове се све више навикавамо, о њима благо полемишемо (част изузецима), док громогласно осуђујемо иступе Харадинаја, када позива на уједињење Косова и Албаније.
Шта од Харадинаја друго очекивати. Косово је за њега држава, која има право на удруживање и уједињавање са другим државама. Неће ваљада Харадинај рећи “враћамо се за преговарачки сто да видимо како да КиМ добије највиши степен аутономије у границама Србије”. То никада и ни од једног Албанца са КиМ нећемо чути. Да су се питали само Албанци Косово би било независно у пуном капацитету, било би суверено и на унтрашњем и на спољном плану. Дакле кључ решења лежи у српским рукама. Пошто је то тако, онда се све чешће и гласније од стране неких српских политичара, интелектуалаца и из високих научних институција (Академија наука и уметности, њен председник Владимир Костић) чују „гласови разума“, као платформа за даље преговоре са привременим институцијама у Приштини, на основу које би се питање КиМ решило тако да „штета буде најмања“ и да се неупитно омогуће даљне евроатлантске перспективе Србије. Та „најмања штета“ значила би губитак дела територије, и то не било које, остваљање својих сународника у још једној новој држави, како би смо повећали број Срба у региону изван Србије, а за узврат би добили „нешто“, попут мира, стабилности, залог за будуће генерације, добросуседске односе итд.
Зато сматрам да се озбиљнија полемика мора водити са домаћим „заговарачима косовске независности“ него са самим косовским Албанцима. Албански ставови и њихова платформа су нам добро познати (независно Косово уједињено са Албанијом). Са ставовима академика Костића до сада је најозбиљније полемисао генерал у пензији професор др Митар Ковач. Ту полемику смо читали на нашем сајту „Српски став“. Морам рећи да се са ставовима Митра Ковача слажем, па не бих овде поново о њима говорио.
Питање је, да ли су држава Албанија и већина албанског становништва вољни да се уједине са Косовом, које би у том случају био „развијени север“ Албаније, или је то само политички маркетинг албанског премијера Е. Раме. С друге стране, ни међу косовским политичарима и косовским Албанцима највероватније не постоји јединствен или већински став у вези присаједињења Косова Албанији. Историјска искуства говоре да младе новонастале државе настоје да „иживе“ своју самосталност пре него што приступе у неке нове државне или друге интеграције.
Уколико би покровитељи косовске независности били сагласни са припајањем Косова Албанији, то би се и десило, а да не би изавало никакве крупне регионалне последице. Велике силе би припремиле терен за то, слично неким историјским одлукама такве врсте. Србија као победница у Првом Балканском рату морала је под притиском великих сила да се повуче са обала Јадрана и са севера Албаније, иако јој је морска обала била животно важна.
Велике силе би и данас створиле такве регионалне и геополитичке околности да се уједињење Албаније и Косова, или боље речено присаједињење Косова Албанији, не би могло користити као пример у неким другим, сличним случајевима (напр. осамостаљење Републике Српске и њено припајање Србији). НАТО је спреман да по хитном поступку прими Косово у свој састав, чиме се његов (Косова) политички положај значајно мења и јача његова позиција у односима са Србијом. Велико је питање какве реперкусије у односу на суседне земље (Грчка, Македонија, Црна Гора) би имало припајање Косова Албанији. Иако би Велика Албанија или „Природна Албанија“ подразумевала уједињење свих албанских етничких простора који се налазе у границама Грчке, Македоније, Србије и Црне Горе, сигурно је да у случају припајања Косова Албанији, остали албански етнички простори из набројаних држава не би били припојени Албанији. Све земље које се овде помињу изузев Србије су чланице НАТО пакта, што није без значаја, јер НАТО не ће дозволити било какву промену граница својих чланица супротно својим интересима.
Неки помињу Трећи Балански рат, што није извесно. Ако би до њега дошло онда би то требао бити неки „Нови Балкански савез“ (Грчка, Србија, Македонија, Црна Гора) против Албаније и Косова.
Ради расплитања косовско-метохијског чвора неопходно је да Србија на унутрашњем плану добије битку у погледу политичког и националног јединства, да се избори са „Харадинајима у властитим редовима“ и да у даљим прговорима иступи са јасним и чврстим стваом, базираном на Уставу Србије, Резолуцији 1244 СБ УН, уз уважавање међународног положаја Србије и геополитичких прилика у свету, Европи и на Балкану.
Генерал-потпуковник у пензији
Др Винко Пандуревић
