На Косову се свачији траг брзо препозна. Кажите ми шта мислите о Косову и ја ћу вам рећи ко сте. Јер, тада сведочите о себи – о свом моралу, вери, разуму и образовању. Рећи ћете да, притиснути дневним бригама, о Косову и не размишљате? Покушајте онда да одговорите на неколико питања.
Хоћете ли да, у име „будућности наше деце“, преко 120.000 сународника (више од 70.000, ако прихватите „корекцију граница“) препустите Великој Албанији? За колико ЕУ сребрњака (кредита које ће, уосталом, враћати ваша деца и унуци) и за која то бриселска обећања ћете их продати људима осумњиченим за ратне злочине и трговину органима? Јесте ли чули за српску децу која расту у гетима Ораховца или Гораждевца? Шта мислите, има ли деце у Новом Брду, Шилову, Ранилугу, северној Косовској Митровици? Знате ли да је Грачаница општина са највећим природним прираштајем у Србији?
Хоћете ли да Пећку патријаршију предате Великој Албанији? Можете ли да замислите Високе Дечане, Богородицу Љевишку, Грачаницу, Бањску, Девич, Драганац у саставу албанске државе? Шта мислите, шта тамо чека наше светиње? Да ли сте били у Албанији? Јесте ли тамо пронашли неки траг вековног српског присуства, који није обрисан или уништен?
Знате ли шта су Светосавски завет и Косовски завет? Шта је опредељење за Царство Небеско, за истину уместо лажи, за подвиг уместо страха? Да ли сте знали да је то опредељење, пуних осам стотина година, главна тема српске историје? Зашто је Косовски завет вековима жив, иако мења своје облике, у српској средњовековној књижевности, епским песмама, српском бароку, класицизму, романтизму, реализму, модернизму… Разумете ли да смо, слично Јеврејима, када смо све изгубили, скоро пет стотина година чекали и дочекали ослобођење Косова, своје Свете Земље? Да смо то поновили у епопеји од 1915 до 1918? Хоћемо ли њену стогодишњицу да обележимо тако што ћемо свега да се одрекнемо, да објавимо да је све било узалуд, да се „разграничимо“ са Косовом, са собом и својом историјом?
Јесу ли ово само митови, бескорисни у свету практичне политике, где се одлуке доносе на основу математички прорачунатих чињеница? Државнике и нације покрећу емоције и предрасуде; тек у спровођењу замисли у дело идеали се прилагођавају опипљивим чињеницама. Одузмите Американцима и Јеврејима њихове завете, митове о изабраности, сећање на изгубљене битке и те нације изгубиће мотив за постојање и трајање. Јеврејима оспорите рушење Другог храма и Масаду, Грцима Термопиле, Јерменима Аварајр, Квебечанима Аврамову пољану, Американцима Аламо, Аустралијанцима Галипоље…
Славимо поразе и страдања? Заборавимо, онда, и на Стари и на Нови завет. Зашто бисмо Косовски завет мењали за Холивудски мит или за Мит о Западу, као извору и утоци сваке моралности, праведности и модерности?
Неко ће рећи да државе, у суровом свету реалполитике, не смеју да брину о заветима и моралу. Тако су, истина, мислили Тукидид, Макијавели и Ришеље. Запитајмо се, зато, шта чека државу која се двадесет година после рата, у миру, одриче сопствене територије? Верујете ли да ће непријатељи, када им наша држава покаже своју слабост, ту да се зауставе? Читате ли историју, проучавате ли међународне односе? Шта је следеће: Санџак, Ниш, Војводина? Република Српска? Питање је само хоћемо ли своју земљу и децу да бранимо на Косову и Метохији, или у Новом Пазару, Нишу, Новом Саду, Бањој Луци? Је ли у питању само опстанак наше државе, или стабилност целог региона? Шта ће Велика Албанија да донесе Македонији, Црној Гори и Грчкој? Мир и економски просперитет?
Ко може да оспори чињеницу да се већина човечанства противи независности „Косова“? Зар Русија и Кина, највеће и најмногољудније земље света, велике силе у успону, сталне чланице Савета безбедности УН, упорно не инсистирају на Резолуцији 1244? Нису ли САД и ЕУ, упркос својој реалној моћи, све оптерећеније унутрашњим проблемима и међусобним сукобима?
Чему журба у условима у којима би свако разуман сачекао?
Да ли се земља може водити тако што се газе закони, сопствени Устав и Резолуција 1244 УН? Је ли то владавина права? Када ћемо јасно и гласно да поставимо питање опстанка Срба, Горанаца и Рома на Косову и Метохији, повратка протераних и имовинских права наше државе, Цркве и грађана? Зар то нису основна људска права? Хоћемо ли признањем злочиначке „реалности“, „разраничењима“ и „корекцијама граница“ да усвојимо основно начело америчке историје, уништавање целих људских популација, или ћемо да обнављамо вековне традиције заједничког живота балканских народа?
Зар не знате да су Албанци (на Косову и у Албанији) у демографској стагнацији и опадању? Хоћемо ли да и даље градимо просјачку економију „страних инвестиција“ и да пристајемо на отимачину онога што је наше, рудних богатстава Косова?
Хоћемо ли да се одрекнемо Косова и Метохије и да тако коначно постанемо најгоре и најглупље поколење у историји српског народа?
ПОЛИТИКА
