Петар I је оставио неодређеност у питању наслеђивања престола, услед чега су се током целог столећа, од 1725. до 1825. године, дешавали државни удари, чија је главна покретачка снага била војска, али уз непосредно учешће петровске гарде. Кулминација је била принуда на абдикацију Николаја II током Првог светског рата у фебруару 1917. године, коју су извршили завереници из генералитета на челу са начелником Генералштаба М.В. Алексејевим, што је коначно сахранило Руску империју.
Ништа мање судбоносан значај имао је државни удар који је извршио Хрушчов, који је успео да привуче војску на челу са генералитетом, предвођеним Жуковом, што је омогућило преобликовање државног уређења на слепи пут развоја земље. Притом су снаге државне безбедности биле блокиране од стране војске.
У свим случајевима војска је била стварна сила која је омогућавала брзо и ефикасно спровођење насилног преузимања власти. Криза брежњевског руководства, која је наступила у последњој деценији његовог постојања, била је изазвана неспособношћу да се унапреди државна управа због затворености совјетске елите.
Та елита није дозволила скретање са хрушчовског пута и није намеравала да уступи власт. Брежњевска епоха завршила се природним напуштањем положаја од стране остарелих државних руководилаца. Земља је чекала обнову, али није претпостављала да је до тог времена већ била припремљена структура, спремна за кардиналне промене у земљи.
За извршење овог задатка није била погодна војска, где су били очишћени последњи представници „бонапартизма совјетске епохе“ – Тухачевски и Жуков. Стога је у измењеним условима било немогуће користити оружане снаге у своје сврхе. Био је неопходан префињен вишеслојни приступ, где се војска већ посматрала као непријатељски елемент који је захтевао неутрализацију.
За то је изабрана силова структура – Комитет државне безбедности СССР-а са својим софистицираним методама вођења специјалних операција. Био је неопходан енергичан руководилац и време за испуњење постављеног циља.
Пронађени су и руководилац, и време за темељну припрему истомишљеника у органима државне власти.
18. маја 1967. године Л.И. Брежњев доноси судбоносну одлуку за нашу земљу, именујући Јурија Владимировича Андропова на дужност председника КГБ-а при Савету министара СССР-а.
Користећи пуну подршку Леонида Иљича, нови руководилац КГБ-а успоставља контролу над целом земљом. За то он обнавља територијалне одељења КГБ-а и одељења државне безбедности у великим предузећима и на високим образовним установама, као и органе Комитета у железничком, поморском и ваздушном саобраћају.
Упутства чекиста постала су обавезна за све установе и ресоре у земљи. Притом су у сваком министарству, ресору, научној или образовној установи седели званични сарадници Комитета или официри активне резерве.
Служба у КГБ-у постаје престижна. Његови сарадници су имали своје поликлинике и болнице, домове за одмор и санаторијуме. Добијали су добру плату, станове. Сарадници Прве главне управе (политичка обавештајна служба) путовали су на дуге службене путеве у иностранство.
Јуриј Владимирович постиже да се додаци за војне чинове добијају не само за “особисте” (официре специјалних служби), већ и за све официре државне безбедности. У систему војне контраобавештајне службе све позиције начелника одељења претвара у генералске. Тога није било чак ни у ратним годинама. Сам Андропов је имао четири заменика који су постали генерали армије. Тај чин је војсковођски, и чак ни заслужни војсковође нису га добили током рата.
За 15 година руковођења КГБ-ом, Андропов је успео да постигне да структуре КГБ-а обухвате све гране економије и друштвеног живота земље[1].
За такву свеобухватну контролу био је неопходан велики број сарадника КГБ-а. О његовој величини може се судити по изјави последњег председника КГБ-а СССР-а В. Бакатина, да је до почетка 1991. године радило 480 хиљада сарадника[2].
Створена је цела империја са колосалним могућностима утицаја на политички живот земље.
Чиме се руководио Јуриј Владимирович приликом обављања својих дужности? Заслужују пажњу његове следеће изјаве: „Када се бавимо законом, морамо га најстроже поштовати и по духу и по форми. Овде не може бити никаквих одступања. Органи државне безбедности морају да дају пример доследног поштовања законитости, да буду законопослушни. Бити законопослушан – значи не само строго поштовати права и слободе совјетских грађана. То такође значи одлучно и чврсто предузимати мере, одређене совјетским законима, према оним лицима која ступају на пут антисовјетских непријатељских деловања.“ Али одлучно – не значи безрасудно: „Нашим деловањима, као никада пре, потребна је промишљеност, прецизност. Треба научити сваки пут погодити тачно, без промашаја или претеривања, или, како се каже, у центар.“
Говорећи о растућем значају јавног мњења у животу земље, Андропов је наглашавао неопходност „узимања у обзир реакције радника на деловање органа државне безбедности. Управо зато, наше акције, наши кораци морају бити разумљиви масама. Морамо постићи да радници разумеју сваку нашу акцију, да схвате њену неопходност, да нам пруже неопходну подршку. То се само по себи не дешава. Потребан је озбиљан разјашњавајући рад. Треба га спроводити још активније него што смо то чинили до сада… Треба размишљати о томе како ће овај или онај корак бити прихваћен од стране совјетских људи. Треба размишљати и предузимати све мере како би наше акције добиле подршку маса.“[3]
За разумевање онога што се дешавало, искористићемо сећања дипломате, сарадника међународног одељења ЦК КПСС В.Н. Матузова, о сусрету са чланом уредништва листа „Правда“ Евгенијем Примаковим, који је у разговору изразио мишљење да је „Социјалистички систем себе исцрпео. Треба се од њега одмакнути и почети живети као на Западу.“
Када је Матузов покушао да брани социјалистички систем, уследила је неочекивана реакција: „Евгениј Македонович ме је погледао као звер.“ А домаћину, заменику шефа међународног одељења ЦК КПСС, успело је да упозори опонента члана уредништва: „Хајде, прекини! Знаш ли с ким си се закачио? Ућути одмах.“
Са данашње тачке гледишта, ништа не би било посебно у овом догађају, да није било времена сусрета – 1974. године. Врхунац Брежњевљеве владавине, коју многи становници земље са носталгијом памте као најблаготворније време за живот.
На једној страни су се нашли дипломати – од којих је један заузимао значајан положај и био упућен у негласне догађаје, а на другој страни – члан уредништва листа „Правда“ – органа Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, који је васпитавао раднике у духу комунизма, животворног совјетског патриотизма и пролетерског интернационализма.
И то није било приватно мишљење Примакова, које је он изражавао сасвим отворено, показујући спремност да „згази“ неистомишљенике. Он је савршено схватао свој значај и, што је најважније, подршку у врху.
Док је Брежњев благостао и уживао у животу, под руком бившег политичког радника припремани су кадрови чији је циљ био ликвидација социјалистичког система. Они су били инфилтрирани у најважније органе власти: у средства масовног информисања и специјалне службе.
Да ли је Леонид Иљич знао за то?
Морао је знати, али ништа није учинио да спречи противправне активности. На челу државе се нашао човек неспособан да руководи земљом. Само случајни сплет околности. Зато је разумљиво зашто је друга половина Брежњевљеве владавине била деградација државне управе, када су се заговорници промена учврстили у њеним најважнијим органима.
Године 1975., када је Матузов дошао код Примакова, овај му је рекао: „Слава, зови ме сада Евгениј Максимович.“
Промена патронима, то је јединствена ствар у његовој биографији. Личност Примакова је до крајњих граница конспиративна и дан-данас. Ја (Матузов) сматрам да је он био главна делујућа фигура која је довршила Андроповљев план за преуређење Совјетског Савеза. Једноставније речено, Примаков је био надзорник процеса – свих тих година. Касније је постало јасно да су наш начелник Пономарјов и Андропов били у истом тиму.
За извршење постављеног циља била је укључена и најмоћнија структура – руска академија наука, када су: „промене (перестројка) спровођене не на бази КГБ-а, већ уз помоћ КГБ-а. То су биле паралелне структуре које су дуплирале КГБ. Споља су радиле у вези са партијским апаратом. Али у стварности, ови институти су били толико моћни, под покровитељством Андропова, да је утицај руководећих одељења ЦК на њих био раван нули. Ове структуре Академије наука СССР-а биле су: Институт САД и Канаде под руководством Георгија Арбатова, Институт светске економије и међународних односа (ИМЕМО), којим је руководио Евгениј Примаков након одласка Јаковљева. Ови институти су развијали концепције, теорију и методе будуће конвергенције, а у Бечу, преко Међународног института за примењену системску анализу, већ су се дуго пре распада СССР-а обучавали будући реформатори – Чубајс, Авен, Уљукајев и други.“
Ја тада нисам ни сумњао у то. Допало ми се да паднем у немилост код Примакова управо због незнања. Када је Примаков 1977. године стао на чело Института за оријенталистику, одмах му је додељен статус члана ЦК, односно недодирљивост[4].
Посебну пажњу заслужује следеће Матузовљево сећање: „Од 1968. до 1988. године радио сам у Међународном одељењу ЦК КПСС, које се бавило надзором и везама са комунистичким партијама капиталистичких и земаља у развоју. Паралелно је постојао Одсек за интеракцију са социјалистичким државама, створен након мађарских догађаја, на чијем челу је био бивши амбасадор у Мађарској Јуриј Андропов, а његов помоћник је постао Владимир Крјучков. Управо у овим структурама формирале су се идеје које су годинама касније довеле до трансформације социјалистичког поретка у Совјетском Савезу. Процес сам видео изнутра: овде се ‘кувала’ главна ‘каша’ будућих реформи. У одељењу су радили будући саветници Михаила Горбачова – Анатолиј Черњајев, Георгиј Шахназаров, Карен Брутенц и други, који су прошли школу часописа ‘Проблеми мира и социјализма’, праве ковачнице кадрова за будућу перестројку.“[5]
У овим сећањима централне фигуре перестројке су – актуелни председник КГБ-а Андропов и будући Крјучков.
А где су у овом систему општепознати руководиоци Горбачов и Јељцин? Јасан одговор дипломате: „Сматрам да су Борис Јељцин и Горбачов били људи другоразредног значаја. То је била спољна слика, а стварни механизам, који је контролисао цео процес пре перестројке, перестројку и после перестројке, када су се формирали разни аустријски институти, био је везан за Примакова и друге наследнике Андроповљевог плана.“[6]
Све је било припремљено за кардиналне промене и успешно је примењен принцип прецизности и погађања у центар за уклањање непожељних кандидата за руководиоце земље.
Све је било припремљено за кардиналне промене и успешно је примењен принцип прецизности и погађања у центар за уклањање непожељних кандидата за руководиоце земље.
Један од примера је смена Григорија Романова – првог секретара Лењинградског обласног комитета КПСС – не само са свих претензија, већ и са даљег рада у органима власти. Он је био убеђени комуниста и заговорник активног реформисања совјетске економије на социјалистичким принципима. У јавном мњењу је сматран заговорником „тврде линије“. Савременици су истицали његову независност, принципијелност, личну поштење и феноменално памћење.
Намерно је проширена гласина о коришћењу царског сервиса из Ермитажа током венчања Романовљеве ћерке, уз разбијање посуђа. И чак, до данас, разоткривање лажи од стране директора Ермитажа Михаила Пиотровског није помогло да се она (гласина) уклони из медија.
А он је изјавио следеће: „Апсолутна глупост. Прво, немамо ниједан тако велики сервис, јер су се царски сервиси после револуције распродавали или су се њима исплаћивале плате. Друго, Романов никада ништа није тражио, нити је био у Ермитажу. Треће, венчање је било у Тавричком дворцу, тамо се налазила партијска школа, а поред ње – трпезарија, где се и одржало венчање. Сматрам да то није само гласина, већ конкретан пример моћне дезинформације, јер је то био период када је Романов имао могућност да доспе до самог врха партијске хијерархије.“
Одлично обављен посао дискредитације једног од главних претендената, поткрепљен писмима Политбироу од „разгневних радника“ са захтевом да се ситуација испита.
Ако је са прецизношћу код Андропова све било у реду, онда је рад са масама изазивао колебање и сумњу, које је покушавао да реши путем практичне примене различитих идеја.
Истовремено је стечено колосално искуство хрушчовско-брежњевских иновација у раду са масама. Оне су послужиле као темељ, уз даље усавршавање, за неутрализацију протестних расположења становништва приликом промене друштвено-економског система земље.
[1] dzen.ru›a/Yuehc__uAEpuaYmP.
[2] livelib.ru: https://www.livelib.ru/quote/46291234-andropov-roj-medvedev
[3] hrono.ru›libris/lib_a/androp01.html.
[4] https://eadaily.com/ru/news/2019/03/11/ vyacheslav-matuzov-mihail-gorbachev-peshka-v-plane-po-razvalu-sssr.
[5] eadaily.com›Вячеслав Матузов: Михаил Горбачев — пешка в плане по развалу…
[6] https://eadaily.com/ru/news/2019/03/11/vyacheslav-matuzov-mihail-gorbachev-peshka-v-plane-po-razvalu-sssr
