Авај, Србија је била, и даље, под влашћу пресвучених комуниста, који нису дозвољавали да битијно утемељени људи прегну на подвиг државотворне обнове. Иако се у то време причало о националном помирењу, Павловић је указивао да га не може бити, јер се комунисти не кају за своја недела. Он је истицао:“Без обзира са колико се марљивости трудили да пронађемо довољно широку основу која би допуштала да се комунистичка секта обухвати духовним оквирима Српства, таква основа једноставно не постоји“.
А некима се привиђа, и даље, мирење са непокајивима.
МОНАРХИЈА ДА, АЛИ КАКВА?
Година 1991. била је значајна и по снажном оживљавању занимања за монархију и повратак престолонаследника Александра у Београд. Иако је монархија установа која би помогла Србима да успоставе покидане везе са својом светлом прошлошћу, Павловић сматра да је неопходан и опрез:“Начелно, не постоји ништа што би искључило монархистичко решење, али само под једним условом. Једино што мора да остане апсолутно искључено јесте играње политиком и државом, олако баратање самим темељима националне егзистенције и безбедности“.
Олакост нам је остала. Пукост влада. Утварност тријумфује. Са чим пред Милоша?
АМЕРИКА УЗ КАРДЕЉА
Америка је све више стајала на страну српских непријатеља. Државни секретар Џејмс Бејкер је, 26. септембра 1991, упозорио Владу Србије и ЈНА да ће сносити највећу одговорност за „црну будућност“ народа Југославије ако се крвопролиће не заустави. У свом запису „Дипломатско заоштравање кризе“, Павловић је подсетио:“Кад се размотри формулација америчке реакције на све ове догађаје, чињеница која одмах пада у очи је да она изричито почива на философским поставкама Кардељевог устава из 1974. године“. Слаба Србија – јака Југославија…Срби су, још од конгреса Коминтерне у Дрездену 1928, криви као „хегемонисти“; њих треба по глави, па ће све бити у реду.
НОВА ЈУГОСЛАВИЈА?
А онда је Павловић написао текст „Спрема ли се Србији нова југословенска клопка?“, у којој је цитирао „Тајмов“ чланака од 30. септембра 1991, који је подсећао Американце на „балканско буре барута“ и Први светски рат, уз оштро упозорење:“Ако би јакој Србији било дозвољено да као ваљком преко Хрватске пређе, то би на другим местима у Источној Европи могло да делује као подстицај на агресију“. План Запада би, у таквим околностима, могао бити двострук, сматра Павловић: прво покушај да Југославија, као лабава конфедерација са слабом Србијом, опстане; али, ако не убеде Хрвате да остану у „реконструисаној“ Југославији, онда ће план бити „мала Југославија“, у којој Срби опет не могу бити своји на своме, јер би то било на штету западних интереса, а и комунисте би отерало с власти. Павловић истиче:“Није чудно што многи српски војници постављају питање: За кога и за шта се од српских дечака очекује да ризикују своје животе? За Слободана Милошевића? За крипто – комунизам? За сужену Југославију где би наставила да влада иста стара банда? Којешта“.
И остаде криптокомунизам.
КАКО СМО ОПКОЉЕНИ
У тексту „Србија у процепу“, објављеном децембра 1991, Павловић јасно слика светску ситуацију: руше се национално и економски независне државе ради успостављања западног моноцентричног поретка – све мора бити атомизовано с циљем коначног тријумфа Империје (разарање Совјетског Савеза и Југославије су „показна вежба“ за будућност); рушење се не тиче само државе и привреде – оно, пре свега, мора бити разградња духовних основа самосвесних нација, па је зато главна препрека „национализам“ (мањи и слабији, попут украјинског и хрватског народа, хушкају се на национално утемељеније, попут Руса и Срба – а треба исцрпсти и једну и другу страну у сукобу, да би обе пале пред крвави жртвеник „бога мамона“); урушава се свака сувереност, а унутрашња питања држава на удару Империје постају међународна, чиме се успоставља преседански систем као основа за будуће „међународне интервенције“. Ту правде нема – битни су модели покоравања, истиче Петар Павловић. Међународни протекторат у Камбоџи није дозволио обрачун са злочинцима званим Црвени Кмери. Напротив, они су постали равноправан партнер „у дијалогу“ под покровитељством Уједињених нација.
Србија ће, најављује Павловић, бити гушена сверазорним санкцијама, а већ јој нуде ултиматум из 1914: не сме да ратује са другим народима Југославије, мора да поштује границе по Уставу из 1974, мора да одржи слободне вишестраначке изборе, нипошто не сме да систематски крши људска права, треба да се економски реформише у правцу „тржишне привреде“, и да обнови добре односе са САД. Зато Милошевић и његови послушници у помоћ призивају снаге УН, верујући у њихову добронамерну неутралност, при чему Павловић подсећа да „све дубља интернационализација једног питања може да користи само оној страни која ужива подршку на међународном плану, где је Србија потпуно изолована“.
Суштинска изолација је, и данас, кад се маскира у „евроинтеграције“, последица одлучности Империје у складу с којом „српски вирус треба уништити“, како је, средином деведесетих година 20. века, говорио Дејвид Гомперт из РАНД корпорације.
ПОВРАТАК У ПРОШЛОСТ: СТАРЧЕВИЋ
Док бесни рат у авнојевској Хрватској, Павловић читаоце „Погледа“ подсећа на Ану Старчевића, без кога се Хрвати као „политички народ“ не могу разумети, и на кога су се позивали сви – и Стјепан Радић, и Анте Павелић, па чак и Мирослав Крлежа који га је, као и свог друга Тита, звао „Стари“. Градови у Хрватској се поносе улицом Анте Старчевића, свако својом, јер је баш он тај који се назива „оцем домовине“.
Старчевић Србе није признавао за народ, тврдећи да су их створили Беч и Пешта ради борбе против Хрвата, при чему су Срби пука мешавина Цинцара, Влаха, Мартолога, Цигана, Арнаута и Грка:“Они су сужањска пасмина, скот гнуснији од икојега другога“. Што се тиче Немањића, укључујући и Душана Силног, они су, вели „отац домовине“, „лијепе њихове“, били – Хрвати. Усташки идеолог Јулије Маканец је Старчевића с поносом сматрао претечом нацистичког расизма, јер је Србе тумачио у расном кључу, па их је звао и „накотом за сјекиру“.
Павловић даје синтезу његових погледа која је постала темељ усташког геноцида:“У Старчевићевим списима налазимо широко разрађену геноцидну антисрпску идеологију која почива на следећа три постулата:1. Срби су расно инфериорна пасмина, која загађује хрватски животни простор;2. Хрвати су славан и велик народ, чији напредак онемогућавају Срби; 3. Хрвати имају право и дужност да своју „свету земљу“ очисте од српског баласта, силом ако треба, пошто су Срби „накот зрио за сјекиру““.
Павловић подсећа да Старчевићева идеологија „прожима хрватско друштво, културу и психу, бар колико се то на Србе односи, иако можда не одређује апсолутно понашање сваког Хрвата у свакој ситуацији.“
И то вреди упамтити.
МИЛОШЕВИЋЕВА ИДЕОЛОШКА ТВРДОКОРНОСТ
У тексту „Стратешка агонија Србије“, Павловић развија свој увид у криптокомунистичку природу Милошевићевог режима. Указујући на чињеницу да је комунистички режим кадар да опстане уз козметичке измене, Павловић је поново читао Милошевићеву књигу „Године расплета“, у којој је, наводно посттитоистички, вођа Србије истицао да је Брозово дело „трајна инспирација“ свих револуционара. И 10. децембра 1991, обраћајући се официрима на Топчидеру, Милошевић је нагласио своју верност социјализму. У тренуцима када је чак и Албанија схватила да се свет мења, Милошевић је оклевао да међу Србе врати парламентарну демократију, и тиме губио драгоцено време за заузимање добре стартне позиције у новој међународној утакмици. Један од узрока свему може бити и ослонац на СССР, за који се надао да се неће одрећи комунизма, а нарочито да се неће распасти. Милошевић је веровао да се Југославија, као „прогресивна тековина“, не може растворити у будућем геополитичком хаосу, као и да вишенационална ЈНА распад Југославије може и мора спречити, делујући као везивно ткиво државе у одумирању. Он се надао да је „међународна заједница“ на страни интегралне Југославије, и да ће помоћи њен опстанак, ослањајући се на оне снаге којој су јој одане. Али, „забетонирани мозгови“ (израз Петра Павловића) са Осме седнице нису схватили да је време западне подршке трајало кратко, и да је било условно:“Почетна условна подршка за војну интервенцију у Словенији у року од 48 часова претворила се у позив за обуставу ватре од онога тренутка када је постало јасно да сила (бар у облику национално разривене ЈНА) неће моћи да поврати status quo ante. Данас, западна коалиција за коју је Југославија до јуче била светиња већ мирно разматра могућност њеног нестанка или радикалног преуређења“.
Почео је пут у Недођију, што је Југославија, без обзира на привиде, од почетка и била. Са западним „бефелом“, путовало се, дуго, у ноћ којој се освит није назирао.
ЕВРОПСКА УНИЈА КАО ЈЕДИНСТВЕН КЛУБ
Павловић је уочио да се Милошевић са својима надао да ће у западној коалицији доћи до расцепа због подозривости према уједињеној Немачкој и њеним претензијама на ширење ка Истоку, пре свега према Балкану. Ипак, Павловић је сматрао (с пуним правом) да је реч о кратковидости србијанског режима, јер процес уједињавања Европе, у коме Немачка има битну улогу, није спонтан и стихијски, него је вишедеценијски припреман, па „поред тога што припадају различитим националним скупинама и политичким струјама, сви кључни фактори данашње Европе имају заједничко то што припадају истом „клубу“, или бар из истог клуба добијају упутства“.
Нико озбиљан, сведочио је Павловић, не сматра да ће САД, Велика Британија и Француска доћи у сукоб са Немачком, ка којој гравитирају Словенија и Хрватска, ради неколико „балканских округа“.
Ни Милошевићев покушај да укаже на бујање фашизма у Туђмановој Хрватској не наилази ни на какав одјек у свету, а ћутање моћног јеврејског лобија на ту тему постаје, сматра Павловић, „знаковито“.
Ствари су, изгледа, већ унапред биле одлучене.
Наставак следи
