Како, за потребе невладиних организација, тече процес ретуширања српске историје у којој крвник претендује на статус жртве?
Пројекти НВО Иницијатива младих за људска права најмање су базирани на безазленим писанијама организације чији је циљ правдање добијених средстава. Чак ни организација геј параде и скаредног фестивала за ширење шиптарске пропаганде „Мирдита, добар дан“ није највећи а ни најопаснији домет пројекта који је спонзорисало Министарство иностраних послова Немачке. Далеко озбиљније је оно на чему најмање јавно инсиситирају а то је стварање услова за велико прекрајање историје.
ЛОГОРИ И „ЛОГОРИ“
На сајту НВО Иницијативе младих за људска права публиковани су пројекти, истраживања, публикације па и књиге, махом албанских аутора, посвећене „бројним злочинима злих Срба над недужним албанским становништвом на Косову и Метохији“. Колико су „аргументи“ одрживи сведочи увид у званичне бројке које говоре да су шиптарски терористи етнички очистили на десетине српских села и градова широм наше јужне покрајине, побили на хиљаде недужних људи, одузели или спалили српску имовину. Обашка, подаци о броју несталих „станара жуте куће“ које су служиле за масовна убиства Срба и трговину њиховим органима.
О размерама дрскости ових професионалних бораца против сопствене државе говори пројекат под називом „Рат у Србији“, сајт чији је изворник портал Иницијативе младих за људска права. Истраживања које нуди овај пројекат најмање одговарају историјским чињеницама. Тако су прихватни центри за избеглице научно упитном методологијом проглашени логорима за Хрвате и муслимане, у тајним ( где ли су лоциране?) масовним гробницама сахрањени су муслимани, Хрвати и Албанци са Косова и Метохије, а српска влада за време Слободана Милошевића вршила је разне облике злочина над припадницима мањина у Рашкој области, северној Србији и у тзв Прешевској долини.
СТРАДАЊЕ ПО МЕРИ ЗАПАДНИХ ИНТЕРЕСА
Истина је да су током ратова 1990-их година на простору бивше Југославије, Срби претрпели највеће губитке. Осим огромних жртава које су поднели, етничког чишћења из Хрватске, Српске Крајине и Босне и Херцеговине, велики број Срба прошао је и кроз логоре које су контролисали муслимани и Хрвати.
Према званичним доступним подацима, (www.zlocininadsrbima.com)у Босни и Херцеговини је постојало чак 536 логора за Србе, док су у Хрватској регистрована 222 таква објекта. Логори су били места тешких злочина, мучења, силовања и убистава српског становништва. Поштеђене нису биле жене, деца и труднице. Сведочења преживелих логораша су болна и тешка.
ИСТОРИЧАРИ НА ЗАДАТКУ
Поступци за ратне злочине почињене у логорима Лора (Сплит, Хрватска), Керестинац (Загреб, Хрватска), Пакрачка Пољана (Пакрац, Хрватска), Дретељ (Чапљина, БиХ), Силос (Тарчин, БиХ), Челебићи (Коњиц, БиХ), Виктор Бубањ (Сараајево, БиХ), Липа (Бањалука, БиХ), Брадина (Коњиц, БиХ) и Мусала (Коњиц, БиХ) још су у току иако потврда о њиховом постојању долази и од међународне заједнице. Сведочења преживелих и признање учестника у мучењу и убиствима, нису довољни да покажу величину српске жртве. Али, Србија по мери страних интереса изгледа знатно другачије. У таквој Србији кроји се алтернативна историја у којој назови историчари из цивилног сектора „само раде свој посао“. Над њима бди и њихове активности координише НВО Иницијатива младих за људска права која уместо као НВО са седиштем у Србији да истражује злочине над српским народом и пише о пописаних седамасто логора кроз које је прошло на десетине хиљада Срба, она измишља логоре који су наводно постојали на територији Србије током ратова деведесетих.
ХРВАТЕ МУЧИЛИ, МЕЂУНАРОДНА ЈАВНОСТ ЋУТАЛА. УВЕРЉИВО?
У пројекту „Рат у Србији“ који је финансирало Министарство спољних послова Немачке, налазе се два недоказива „истраживачка“ чланка, базирана искључиво на спекулацијама, без сведока, без жртава, са пристрасним и нетачним тезама, о дословно измишљеним логорима на територији Србије где су „мучили Хрвате и муслимане“.
“Логори за Хрвате у Србији” – (https://ratusrbiji.rs/logori-za-hrvate-u-srbiji/)
У чланку под називом „Логори за Хрвате у Србији“ наводи како су се локације за „мучење и злостављање Хрвата“ налазиле у Бегејцима, Стајићеву Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици и Нишу. Оптужбе нису поткрепљене ни једним материјалним доказом већ се базирају на препоставкама и спекулацијама. Не постоје званични извештаји, сведочења жртава која би потврдила тврдње о масовном мучењу или убиствима, нити су ове локације икада признате као „логори“ у правном смислу.
Напротив, локације и објекти који се помињу у тексту били су регистровани као прихватни центри за ратне заробљенике. Оно што је посебно важно истаћи јесте да су сви до једног функционисали у складу са Женевском конвенцијом и под надзором Међународног комитета Црвеног крста. Будући да су све очи у том тренутку биле уперене у Србију, против које су се увелико фабриковали докази, није било могуће чинити злочине какви се помињу у пројекту Иницијативе младих за људска права. Сви затвореници су имали право на храну, медицинску негу и приступ међународним институцијама, и сви су касније размењени у складу са споразумима зараћених страна. Ове чињенице никако не одговарају дефиницији „логора“ у оном смислу у ком се они представљају у овом пропагандном чланку.
Да су постојале и најмање неправилности или злостављања, страни извештачи и представници међународних организација несумњиво би одмах објавили такве налазе, што се, као што знамо, није догодило.
У СКЛАДУ СА КОНВЕНЦИЈАМА
Други текст на порталу „Рат у Србији“, у којем се такође износе тврдње да су у Србији постојали логори, овај пут за муслимане, следи идентичан шаблон манипулације. Чињеницама изнете у чланку преузете су са других сајтова НВО као што су Жене у Црном, Хелсиншки одбор за људска права, Фонд за хуманитарно право, чији је циљ истоветан НВО Иницијатива младих за људска права. У истраживању које врви од нетачности, прихватни центри за избеглице и ратне заробљенике преименовани су у логоре.
Шљивовица у Западној Србији и Митрово поље код Александровца у општини Рашка званично су биле институције које су вршиле прихват и уточиште многим избеглицама током рата деведесетих. Један део ратних заробљеника јесте био смештен у ове установе али у складу са међународним правом и под надзором Међународне заједнице.
У чланку (https://ratusrbiji.rs/logori-za-bosnjake-u-srbiji/) је описано како је једна група муслимана, њих 800 стотина, наравно све цивила, а нигде ниједне жене или малог детета, решила да пређе Дрину и преда се. Српска војска их је прихватила на територији Бајине Баште и камионом превезла до села Јагоштица. На овом путу који једва да траје 45 минута тендециозно је описана наводна тортура и гушење појединаца.
НЕДОКУМЕНТОВАНО МУЧЕЊЕ
Даље се наводи да је један део пошто није било довољно места у прихватном центру за избеглице у Шљивовици, пребачен у Митрово поље, код Александровца. Мучење се документује чињеницама да нису имали савремене услове, довољно ћебади и кревета, услован тоалет у просторијама, док су их наводно српски стражари терали да се крсте и певају четничке песме.
Избеглице, које ова НВО назива логорашима, признају да су имали медицинску помоћ, али су доктори према њима често били непријатни. Затим се наводи да је било чак и сексуалног злостављања и то у смислу да су чувари терали логораше да се међусобно додирују и ејакулирају једни другима у уста о чему наравно нема никаквих доказа осим тврди аутора текста, који каже:“ Иако је о сексуалном насиљу у патријахалним срединама тешко говорити..сигурно је било много више.“
Прва посета делегације Међународног Црвеног крста била је свега петнаест дана након што су избеглице смештене у ове центре, након чега су добијена и средства за бољи смештај- ћебад, јастуци и храна, коју иначе Србија осиромашена и ратом и санкцијама није сама могла да обезбеди. Постојање ових центара било је до априла 1996, а трајање боравка избеглица у овим центрима било је свега девет месеци.
ФЕНОМЕН ДИНКО
Србија је била земља која је током рата примила на десетине хиљада избеглица из Босне и Херцеговине и Хрватске, без обзира на њихову националну и верску припадност, обезбедила им уточиште, а већини који су остали, посао и дом. За то време Хрватска и Босна и Херцеговина етнички су очистили села и градове од Срба.
Пример Динка Грухоњића је савршен показатељ како Србија третира избеглице. Једном од најгласнијих заговорника србомржње, Србија је пружила све – од школовања до запослења. Динко није усамљен случај. Овде су уточиште нашли и многи други који су, уместо да покажу елементарну захвалност, одлучили да заузму завидна места акцији подривања земље.
Ревизија историје усмерена против Србије није новина, ово је само наставак агенде из деведесетих коју су прво опослиле Жене у црном и Фонд за хуманитарно право. Из њихових канцеларија у свет је одлазила слика Србије са терористом на челу државе. На таквим извештајима, правдана је свака акцију коју је Запад чинио против нас, између осталог и НАТО агресија.
Данас је та стратегија је усавршена. Уместо физичких протеста и перформанса, методологија се ослања на медијску манипулацију, измишљене извештаје и, што је најопасније, покушај да се такве лажне оптужбе уграде у званичне историјске наративе.
Наставиће се…
