КО ВЛАДА СВЕТОМ: БОГ ИЛИ ЂАВО?
Кад гледамо како нас корона тровање коси, питамо се: да ли је ђаво завладао светом или Бог још све држи под контролом?
Ако је ђаво завладао светом, онда можемо пасти у очај. А ако Бог влада, зашто је ово допустио?
Зато што су хришћани – Црква Божја, а не секте и сектице – изгубили своју везу са Христом. Јер, Христос се на Тајној вечери није молио за свет, који у злу лежи, него за Своје следбенике, који су Црква, онако како каже Свети Јустин Ћелијски:“О томе благовести Спас: „Не молим те да их узмеш са овета, него да их сачуваш од зла. Од света нису, као ни ја што нисам од света“, Богочовек је дошао у свет, да све што је богочежњиво у њему спасе од зла дајући му живот вечни. Јединствена је Он личност баш по томе: што је себе проширио, преобразио, претворио у Цркву, тј. у огроман скуп људских бића, духовно сједињеих богочовечанским светим силама, који сачињавају једно Тело, један организам. Он није основао неку ,школу“, нити неко „друштво“, нити „удружење“, већ је оставио Себе цела у своме Телу – Цркви, у вечно-живом организму, и Његови следбеници су само они који постају сутелесници његови, живи чланови живог Богочовечанског Тела Његовог, живе, вечио живе, ћелијице у вечноживом организму Цркве. И зато што је Он увек ту у свету, са свим својим божанским савршенствима и силама, Он увек може и спасавати свакога који жели од греха, смрти и ђавола. Стога Он непрестано наглашава да следбеници Његови нису од овога света „као“ ни Он што није, да треба да буду једно „као“ што је Он један са Оцем; речју: да у свему буду „као“ Он.“
А ми смо престали да будемо Христови.
Ми никако и нимало не личимо на Христа.
СПОЉАШЊА ВЕРА БЕЗ ДЕЛА
Па, ако смо Црква (не само ми, Срби, него и Грци, Руси, Бугари, Грузини, и остали који су Нови Израиљ), како онда дођосмо до овог стања? Како нас корона тровање победи? Како пропадосмо као молитвеници? Зашто се све око нас руши? Зашто се не окупљамо на литијама и молебанима? Зашто не звоне звона на нашим храмовима да нас призову да се прекрстимо?
Зато што смо никакви хришћани. По речи апостола, имамо само спољашње обличје побожности, а силе вере немамо.
Свети Теофан Затворник тумачи апостолске речи о томе да ће хришћани потоњих времена имати обличје побожности, али без силе његове: „Без обзира на то што су такви по склоностима и осећањима срца, они се споља уздржавају да се показују као такви, него, напротив, настоје да се држе свог спољашњег поретка благочестивог хришћанског живота, у коме више не могу да одступају од њега а да не покажу упадљиво своју безбожност. Зато је претварање [лицемерје] неизбежна последица страсти које су овладале људима, који се, при свему томе, налазе међу љубитељима побожности и друже са њима. Али у свом кругу они обично не поступају лицемерно, него отворено хуле на све што је Божанско и ругају се свему светом. Наши тумачи, разумевајући под побожношћу веру, пишу овако о томе. Екуменије: „Ако је судити о њима по ономе што говоре, они су побожни, а ако је судити по ономе што чине, они се показују и разобличавају речима супротним њиховим.“ Теофилакт; „Они само узимају изглед побожности и претварају се, а делима је одбацују. Запази да је сила побожности, или као да су њени нерви, – у делима. Зато је праведно речено да је она без дела мртва“. Свети Златоусти: „Речју: изглед [обличје], Апостол овде изражава нешто бездушно и мртво, спољашњост, привид, лицемерје. Вера без дела је само спољашњи изглед без силе. Као што је тело, лепо и у процвату, али без снаге, слично насликаном лику, таква је и права вера без дела. Замислимо да неки среброљубац, издајник или напрасит човек држи праву веру; каква је корист од тога ако се он не одликује ничим што приличи Хришћанину, ако не чини ништа од оног што је својствено побожности, него превазилази незнабошце својом безбожношћу и служи као зараза за своје ближње и повод за хулу на Бога, – ако срамоти учење својим делима?“ Цео овај одељак о злоћудности која ће се открити, блажени Теодорит закључује овако: „Садашњост је, мислим, време предсказано од Апостола, јер наш живот је испуњен овим злим стварима, и заодевајући се у спољашњи изглед побожности, делима приготовљујемо из себе кумир [идол] лукавства: уместо богољубивих постали смо среброљубиви и омиле нам ропство страстима; једном речју, у нама се може наћи и све остало што је предсказао Божански Апостол.“ Не може се порицати да је овакав навод за наше време још умеснији.“
Зовемо се хришћани, а нисмо хришћани.
А онда мислимо о апокалипси као аутоматском процесу, који ћемо зауставити ако пратимо информације о апокалиптичним догађајима, уместо да се истински кајемо. Проводимо време на Интернету, уместо у молитви.
НИЈЕ НАМ ДАТО ДА ЗНАМО ВРЕМЕНА И РОКОВЕ
Као што је говорио руски владика Венијамин (Федченков): „Нехотице ми падају на памет два случаја из древне прошлости: св. Антоније Велики је једном приликом размишљао о „дубинама домостроја Божијег и судовима Божијим, помолио се и казао: Господе! Због чега неки од људи достижу старост и стање немоћи, а други умиру у детињем узрасту и мало живе? Због чега су једни сиромашни, а други богати? Због чега тирани и злотвори уживају у благостању и обилују у свим земаљским добрима, а праведне угњетавају напасти и несреће?“
Дуго је он био обузет тим мислима, када му је одједном дошао глас:„АНТОНИЈЕ! СЕБЕ ГЛЕДАЈ И НЕ ПОДВРГАВАЈ СВОМ ИСТРАЖИВАЊУ СУДОВЕ БОЖИЈЕ; ЗАТО ШТО ТО ДУШИ ШКОДИ“ (Отачник св. Игњатија Брјанчанинова).
Други случај, из живота св. Пимена Великог, врло познат. Дође код њега учени „богослов“ из Александрије, Евагрије. Али св. Пимен не хтеде да га прими. Овај се расрди и хтеде да оде, али је ипак прво рекао послушнику св. Пимена:
– Реци Авви да ја дођох не ради чега другог, до да разговарам о богословљу.
Овај пренесе то св. Пимену. Св. Пимен опет одби да га прими. Раздражени Евагрије већ бејаше пошао натраг. Ипак, одлазећи рече:
– Пођи, питај га: зашто не хтеде са мном да разговара?
Св. Пимен му је преко послушника одговорио:
– Реци му: ти си од виших, а ја – од нижих; ти мудрујеш о небеском, а ја сам научио само да се у земаљском сналазим; ти хоћеш да разговараш о Богу, а ја познадох само своје страсти. Е, да си ме питао како истерати плотску или неку другу страст, ја бих ти одговорио!
Евагрије се смирио; после тога, они су дуго разговарали о страстима…“ (Древни Патерик). Ето, тако чињаху оци!
А ми још нисмо почели ни да се кајемо како ваља; јер, кад човек почне да се каје, њему тада заиста тешко бива да „богословствује“. Св. Јован Лествичник управо тако и говори: „Који се каје не треба да богословствује“. А шта онда рећи о ономе који још није почео ни да се каје?.. Авај: јао нама!“
Јао нама…То је све што можемо рећи.
НЕМАМО ВИШЕ ЉУБАВИ
Господ је говорио да ће сви познати Његове ученике по узајамној љубави. А ми? Време проводимо у мржњи и осуђивању. Свети Јован Златоусти је о греху осуђивања ближњих говорио: „Каква је корист ако се уздржавамо да не једемо птице и рибе, а своју браћу угризамо и мучимо? Клеветник мучи братовљево тело и злоставља ближњега. Зато и Павле са укором каже: „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал. 5, 15). Ти ниси зарио зубе у тело ближњега, него си зарио у његову душу злу реч, ранио си је клеветама, учинио си хиљаду зала и себи и њему и многима другима, јер, осуђујући ближњега, ти си и онога који те слуша учинио неваљалим и злим. Ако је тај који те слуша грешник, постаће безбрижан, пошто је пронашао себи саучесника у греху; а ако те слуша праведник – пашће у гордост и надимаће се ради туђег греха, имајући повод да високо мисли о себи. Уз то, нанео си штету и целој Цркви, јер они који чују твоје речи неће осуђивати грешника, него ће поразно клеветати сав хришћански род. Није се чуло да су неверници говорили ко је блудник или развратник; али уместо кривца, они ће осуђивати све хришћане. Затим, ти си дао повода унижавању Божије славе, зато што се име Божије слави када ми живимо добро, а када грешимо, на њега се хули и оно се каља. Као чегврто, ти си посрамио онога о коме проносиш лош глас, стварајући од њега још бестиднијега, а чинећи и себи непријатеља и противника. Пето: себе самог си удостојио ружења и кажњавања заузевши се за таква дела која ти никако не служе на част. Нико не каже: „Ја бих клеветао онда ако бих говорио неистину; али, ако говорим истину, то већ није оговарање.“ Ако би у твојој клевети и била истина, опет је она преступна. Фарисеј, оговарајући цариника, истину је рекао, али он од тога није имао користи. Реци ми, зар није цариник у ствари био и грешник? Свако види и зна ко је цариник, али поред свега тога је фарисеј због осуде све изгубио. Желиш ли да исправиш брата? Заплачи, помоли се Богу, посаветуј га, замоли, дај му поуку насамо. Тако је и Павле радио: „Да ме опет кад дођем не понизи Бог мој код вас, те не заплачем за многима који су прије згрешили и нису се покајали за нечистоту и блуд и разврат што починише“ (II Кор. 12, 21). Покажи љубав према грешнику; увери га да му о учињеном греху напомињеш из усрдности и бриге за њега, а не из разлога што желиш да га осудиш; поклони му се до земље и целивај у чело, ако толико искрено желиш да му помогнеш. Тако често поступају и лекари: тврдоглаве болеснике они запиткују и тако их приморавају да приме спаситељно лечење. Тако и ти поступи: покажи свештенику рану и то ће бити доказ да ниси равнодушан и да се стараш и трудиш за ближњега. Но, саветујем ти да се не клониш само опадача него и оних који њих слушају и да подражаваш пророку који каже: „Ко тајно опада ближњега својега, тога изгоним“ (Пс. 101, 5). Реци ближњем: уколико желиш било кога да похвалиш – спреман сам да чујем. Ако, иак, желиш да оклеветаш, заграђујем пролаз твојим речима, зато што не могу да прихватим нечистоту и пометњу. Каква ми је корист ако сазнам колико је неко зао човек? Напротив, отуда долази највећа штета и губитак. Позабавимо се својим личним гресима и бригама о томе, како ћемо одговорити за своје грехе и ту радозналост обратимо на свој живот. Какво извинење или опроштај треба да очекујемо када о своме и не размишљамо а о туђем се толико интересујемо? Колико је недолично и срамно у пролазу завиривати у туђу кућу и гледати шта је у њој, толико је неблагодарно бити радознао о туђем животу.“
Први корак у нашем покајању мора бити измирење са свима са којима смо у завади. Простимо људима да Бог нама прости – сви смо ми на земљи привремени гости, певао је Свети владика Николај.
ЖИВЕ И МРТВЕ ДУШЕ
Руски књижевник Николај Гогољ о љубави према ближњима је рекао: „Благодарим вам много, пријатељи моји ви сте у многоме умногоме украсили мој живот. Сматрам својим дугом да вам сада кажем опроштајно слово: немојте да вас збуњују никакви догађаји који се одигравају око вас. Нека свако ради свој посао молећи се у тишини. Друштво ће се само поправити тада, када се сваки частан човек буде бавио собом и буде живео као хришћанин, служећи Богу оним оружјима која су му дата и трудећи се да има добар утицај на невелики круг људи који га окружују. Тада ће све доћи у ред, тада ће се сами по себи успоставити такви односи међу људима, дефинисаће се законске границе свему. И човечанство ће се кретати напред. Будите живе, а не мртве душе. Нема других двери осим указаних Исусом Христом, и свако који улази другачије, лопов је и разбојник.“
Једини начин да будемо живе душе је љубав према Богу и ближњима.
БЛАГОДАРЕЊЕ КАО СУШТИНА ЖИВОТА
Треба наћи Бога у ближњима. А ко нађе Бога, тај Му благодари, као што је, такође, говорио Гогољ: „Ко је добио много способности и снага, тај треба много, много да благодари Богу, читав живот тога човека треба да се претвори у једну благодарну Химну, а осећања да се излију у једну предивну песму непрекидне захвалности. Непрекидно благодарење предивно узвисује душу. Оно у њу уноси мир, гипкост и тишину, а срце се неприметно раствара у свепраштајућој, свеобухватној љубави чак и према својим непријатељима. Ко је добио много способности и много снага, тај мора много и да се стара о привођењу свега што има у себи у стање хармоније. Боље му је не показивати своје предности све док све у њему не дође у пуну међусобну сагласност и док свака сила не стане на своје законито место. У супротном, он ће открити само неравнине свога карактера. Он сам ће постати познат по дрској самоуверености, привући ће на себе мржњу уместо љубави и са своје стране ће се такође озлоједити на људе./…/
О Боже! Како је тешко борити се са собом, са непокорним, незадрживим нашим тежњама, како је слаба наша воља док није стекла чврстину! Овде се можемо сетити да наш живот треба да буде непрекидна песма непрекидног благодарења Богу. Благодарити, благодарити, губити се у благодарности – то је нужно направити својом храном, пићем, постојањем, животом. Непрекидно благодарење високо узвисује душу, а срце раствара у свепраштајућој љубави према свима. Оно нам даје вишу силу над нашим силама и производи то што нам постаје лака битка и победа над страстима и постаје могућно стицање анђеоске љубави према људима.“
Постали смо непобожни, неблагодарни, туђи благодати. Постали смо лажни хришћани, и зато лишени силе Господње.
И Бог је допустио корона тровање, које погађа и нас, православне. А једина нада нам је да се вратимо Господу као истински Његови служитељи.
Без покајања, свет ће нестати у мору зала која су се надвила над крхкост нашег постојања.
