ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
ЧУДО У БЕОГРАДУ
У Београд, град који је Свети Стефан Високи посветиo Мајци Божјој, пред Спасовдан, славу града, стигао је из Ватопеда Појас Богородичнин, који је својевремено Свети кнез Лазар подарио Ватопеду. Ово је велико и дивно чудо, које нас призива на молитву и покајање.
Чудо није нешто споредно, изузетно или супротно стварности, већ знак сталног Божијег дејства у свету. Чуда су дела Бога и Његових светих која се не могу свести на људску логику. Бог непрестано дела, промишља, одржава и чува творевину својим нетварним енергијама. Зато је човеков живот већ смештен у чудо – живимо у непрекидном чуду. То значи да оно што људи обично називају природним поретком није затворен механизам одвојен од Бога, него стално испољавање Божије промислитељске енергије у створеном свету.
О СЛАВИ БОГОМАЈЧИНОЈ
Чудо није спољашња интервенција Господња, него је чудо последица дејства Божије благодати у творевини. Само Бог, по својој природи, има моћ да чини чуда; светитељи чудотворе благодаћу коју примају од Њега. Исто важи и за Пресвету Богородицу: она не делује као самостални извор моћи, него као она кроз коју се људима дарују духовни дарови. Њој у Божанском поретку света припада место „часније од Херувима и неупоредиво славније од Серафима“.
Зашто је Мајка Божја толико узвишена? Богородица је, како каже Свети Никодим Агиорит, „позајмила“ тело Сину Божијем, јер је Логос узео људску природу од њене пречисте плоти и крви. Због тога је Син на известан начин у вечном дугу према својој Мајци: Он је и прославља и прима њене молитве. Сва њена чуда и утехе су плод Богородичиног материнског заступништва пред Богом.
МАНАСТИРСКИ ЗАПИСИ
Многобројна чуда Богомајчиног појаса, која је објавио манастир Ватопед ( а код нас превело Верско добротворно старатељство Митрополије београдско – карловачке ) јесу сведочанства људи који су писали ватопедском манастиру након што су примили помоћ. Манастир је чувао писма са именима, адресама, а понекад и телефонима сведока. Чудо није важно само зато што неко оздрави, него зато што открива Бога. Највећа ствар у чуду није само физичко исцељење, него јављање славе Божије.
Чудо није крајњи циљ, него почетак покајања. Многи који су примили помоћ нису били дубоко повезани са Црквом. После доживљеног доброчинства, они су схватали своје духовно сиромаштво, плакали и враћали се животу покајања. Свети Појас је средство кроз које човек бива враћен Богу. Зато код свих православних постоји најдубље осећање Богородице као Мајке сирочади, ожалошћених, болесних, грешника и свих који носе крст страдања.
УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О СВЕТИМ ПРЕДМЕТИМА
Какво је учење Цркве о светим моштима и свештеним предметима? Црква поштује остатке тела светих, али и предмете који су им припадали, јер у њима наставља да делује благодат Светога Духа. Часни Појас Пресвете Богородице је јединствена сачувана реликвија из њеног земаљског живота и највећа светиња Ватопедског манастира. Да би се објаснило зашто материјални предмет може бити носилац благодати, треба се сетити више библијских примера: то су, између осталих, Мојсијев жезал, Илијин плашт, додир Христове хаљине, сенка апостола Петра, убруси и појасеви апостола Павла.
Посебно је важан пример жене која је боловала од крвоточења и која се исцелила додирнувши Христову одећу. Тај пример служи као новозаветни образац за разумевање светих предмета: благодат не делује зато што је материја сама по себи магијска, него зато што је освештана присуством Бога или Божијих светих. Исто се односи на апостолске предмете, вериге апостола Петра, одећу мученика и ковчеге са моштима.
ПРЕДУСЛОВИ ЧУДА
Из те логике произлази посебно место Светог Појаса. Он је опасивао утробу Богородице док је носила Христа, па је стекао благодат исцељења. Манастир Ватопед има древну праксу да поклоницима даје мале појасеве благословене на Светом Појасу. Од њега су две најчешће врсте чуда: помоћ бездетним супружницима и исцељења од тешких болести, укључујући рак и друге неизлечиве болести. Али за чудо нису довољни спољашњи додир или формална употреба светиње. Потребни су покајање, чиста исповест, врлински живот и жива вера.
Зато треба рећи реч о предусловима чуда. Први предуслов је духовна чистота, јер се Божија благодат не задржава у души испуњеној страстима и пороцима. Ако постоји духовно бреме, човек треба да се очисти покајањем и исповешћу. Други предуслов је вера, али не вера само на речима, него вера која се види у животу. Треба памтити мисао Светог Јована Дамаскина да онај који долази са вером много прима, док онај који сумња не прима ништа. Вера мора бити потпуна, постојана и без двоумљења. Тек када се таква вера сусретне са Божијом благодаћу, пропламса искра чуда.
СВЕТО ПРЕДАЊЕ
Према предању, Појас је сама Богородица начинила од камиље длаке и, после свог Успења, при Вазнесењу на небо, предала апостолу Томи. Чување Појаса преузеле су две побожне жене из Јерусалима, а затим је из поколења у поколење предаван девојци из исте породице. У време цара Аркадија Појас је пренет у Константинопољ и положен у свечани ковчег, да штити престоницу и њене житеље од непријатеља, несрећа и демонских напада.
Кроз византијску историју Појас се више пута преносио, чувао и прослављао. Царица Пулхерија подигла је храм у који је положен Појас. Касније је светиња била у Зили у Кападокији, па поново у Константинопољу у доба Јустинијана. У Константинопољу је Појас, према књизи, учинио многа чуда, међу којима се посебно наводи исцељење Зоје, супруге цара Лава VI Мудрог, која је била мучена нечистим духом. Када је патријарх положио Свети Појас на њу, она се одмах ослободила мучења. У знак захвалности, украсила је Појас златном нити.
Ту је и судбина Појаса после латинског освајања Константинопоља 1204. године. Део светиње је однет на Запад, али није све изгубљено. Један део је остао у Константинопољу и, после поновног ослобођења града 1261. године, чуван је у Влахернској цркви. Највећи део који је сачуван до данас налази се у Ватопеду. Ту је и пут преко царског крста Константина Великог, у којем се налазио и делић Часног Дрвета и делић Појаса. Тај крст је, после војних сукоба, прешао из византијских у бугарске, потом у српске руке. Кнез Лазар га је даровао Ватопеду, са натписом на српском који помиње „непорочни Појас Пречисте Деве“.
ЧУДА У ПРОШЛОСТИ
Било је много чуда од Појаса Мајке Божје и у прошлости.
У Еносу је жена свештеника тајно одсекла делић Појаса, после чега брод са монасима није могао да крене иако је море било мирно; тек када се покајала и вратила честицу, брод је отпловио. У време устанка 1821. Појас је ношен на Крит због куге, потом је доспео на Санторин, где је откупљен и враћен Ватопеду. Године 1864, када је у Константинопољу харала колера, болест је престала чим је брод са Појасом стигао у луку, а у Галати је, по полагању Појаса на мртвог младића, било његово васкрсење. У Мадиту је 1894. најезда скакаваца престала када су облаци скакаваца, силом Појаса Мајке Божје, почели да падају у море. Ту су и исцељења оца Данила Катунакијског од нефритиса, старца Филотеја Зервакоса од јаких главобоља, престанак заразе у Галацу, Еносу и Дидимотики, избављење села Неохори од скакаваца и киша која је спасла Тасос од суше.
ПИСМА СВЕДОЧЕ
У манастиру Ватопеду се чувају писма конкретних људи, са датумима, местима, породичним приликама, невољама и личним исповедањем благодарности. Основни мотив јесте да Свети Појас Пресвете Богородице, или појасић освештан на њему, у животе верника улази у тренутку када су исцрпљене људске могућности: лекари су дали неповољне прогнозе, брачни парови су прошли дуга лечења од неплодности, болесници су већ изгубили снагу, а породице су се нашле у стању тескобе и очајања.
Ту је, рецимо, сведочанство Атанасије из Патре, која пише да су она и супруг осам година покушавали да добију дете, да је прошла лечења и два покушаја вештачке оплодње, али без успеха. После савета духовника да потражи појасић освештан на Часном Појасу Богородице, успела је да га добије и ставила га је 23. децембра 1995. Према њеном писму, зачела је 19. јануара 1996. и у тренутку писања била је у трећем месецу трудноће.
Затим долази писмо Георгија Стафаса из Атине о рођењу другог детета. Он најпре помиње прво дете, које је током трудноће било у неправилном положају, али је, како каже, захваљујући непрестаним молитвама Пресветој ипак рођено природним путем. Када су он и супруга пожелели друго дете, дошло је до спонтаног побачаја у првом месецу. После тог ударца одлучили су да помоћ затраже од Богородице. Стафас је отишао у Ватопед, молио се, донео појасић, а супруга га је ставила. Већ наредног месеца је затруднела – трудноћа је протицала нормално, а после девет месеци родила је здравог дечака. У писму се нарочито истиче унутрашњи мир који је отац осетио после молитве у Ватопеду, као уверење да ће се чудо догодити.
У Лимасолу на Кипру, Антонис и Георгија кратко јављају да им је милост Богородице помогла да добију дете које су назвали Павле.
БОЛ У КРСТИМА
Следи сведочанство Димитриса Панајотидиса из Јанице, које није везано за неплодност, него за болове у крстима. Он описује да годину дана није могао нормално да се исправи, да је ишао код лекара, ишао на молебан у храму, а затим приликом посете Ватопеду 24. фебруара 1996. сазнао за појасић освештан на Светом Појасу Богородице. Два месеца касније, како сведочи, стање му се поправило, могао је да подиже мање терете без ранијих јаких болова и своју наду је положио на Богородицу.
СПАСЕН ОД МЕТКА
Ту је и драматичан случај полицајца Христоса Петропулоса, који је у интервјуу новинама „Адесмевтос Типос“ говорио о пуцњави током гоњења румунског преступника. Петропулос је био рањен, али је, пипајући себе, схватио да се метак спљоштио о његов новчаник. Према његовим речима, у новчанику је чувао делић појасића од Часног Појаса и више се од њега није одвајао.
ОСТВАРЕНИ САН
У писму Константина и Елевтерије, под насловом „Сан је постао стварност“, они пишу о покушајима да добију потомство, а затим о деветомесечној борби током које је жена седам месеци провела у постељи. На крају, 26. децембра 1997, родила им се девојчица. Захвалност упућују и манастиру и Богородици, наглашавајући да су им из Ватопеда били послати икона, уље из кандила и појасић.
ДВА ЧУДА ИЗ РУМУНИЈЕ
Потом следи опширније сведочанство Христине Сулигетеан из Румуније. Она и супруг Лукијан седам година нису могли да добију дете. Лечења, различите терапије и одласци на термалне изворе нису донели резултат. Према њеном писму, породични лекар им је саветовао да се обрате Богу, јер људима није све могуће. Исти лекар јој је донео појасић из Ватопеда. Она га је ставила са вером, молила се и, по лекарској процени, затруднела у првим данима након што га је ставила. Родила је дечака, Христијана-Ивана, а лекар је потписом и печатом потврдио њено сведочење.
Следи сведочанство Никулине Глодаренко из Констанце у Румунији, која описује мождани удар свога супруга Виктора. После удара дошло је и до бубрежне слабости; пребачен је на реанимацију, а лекари су, према њеном казивању, процењивали да су му остали само часови живота. У том тренутку један човек јој је донео икону Богородице, појасић од Светог Појаса, гранчицу маслине и уље са Атоса, молећи је да то стави под супругов јастук. Она сведочи да је супруг почео да се враћа свести, да су анализе постепено постале нормалне, да је тромб нестао, и да је за мање од тридесет дана после можданог удара изашао из реанимације на својим ногама. Она каже да јој је тај догађај променио поглед на свет и учврстио веру у Бога.
БОЛОВИ У ЛЕЂИМА
Марија Николаиду, шеснаестогодишња ученица из Солуна, пише о јаким боловима у леђима. Лежала је непокретна у постељи, хитна помоћ ју је одвезла, добила је две инјекције, али без побољшања. Њен брат је посетио Ватопед и донео појасић. Када га је ставила и помазала се уљем са Атоса, према њеном сведочењу, оздравила је. Потом моли монахе да јој пошаљу још појасева, између осталог за оца који такође дуго страда од болова у крстима. Тако бива: онај ко је примио помоћ жели да исти благослов пренесе и другима.
ЈАВЉАЊЕ ИЗ ЛОНДОНА
Неди из Лондона пише да има три ћерке и да су све имале тешкоће са рађањем. Две су изгубиле прво дете на почетку трудноће, а трећој је лекар рекао да ће тешко добити дете. Према њеном сведочењу, све три су носиле појасиће и родиле дечаке. Она затим додаје да је један појасић дала девојци која није имала деце и која је добила сина после седам неуспелих покушаја. Потом помиње жену са Кипра која је имала рак дојке и, после две операције, оздравила уз помоћ Светог Појаса, као и извесну Андрулу, која је после двадесет пет година брака затруднела у четрдесет четвртој години, али су јој током трудноће откривене четири израслине које су сметале развоју плода. Неди каже да су се оне повукле и да се дете родило. Неди каже да се пре стављања појасића треба се исповедити, као знак смирења и духовне припремљености.
ДАРОВАЊЕ ДЕЦЕ
Руски брачни пар, Иван и Наташа, после шест година покушаја, добијају сина Михаила уз помоћ појасића који им је донео један јеромонах.
Георгије и Лена Хаџивангели из Като Лехоније сведоче да су изгубили једно дете у седмом, а друго у трећем месецу трудноће, али да им је Богородица потом даровала девојчицу.
Кириаки Скафида из Атине пише да је после пет година без деце, једне изгубљене трудноће и хормонске терапије, неочекивано добила појасић од исповедника своје мајке. Затруднела је, родила дечака, а потом јавља да је поново трудна, овога пута без лечења и лекова, осећајући, како каже, снагу и сигурност.
Писма из Сиднеја, Илиноиса, Петруполија и Никозије шире географски распон сведочанстава. Ана из Сиднеја описује да је после операције на мозгу још од детињства живела под лекарском контролом и да је знала да не може лако затруднети; после више неуспелих покушаја лечења, ставила је појасић Мајке Божје и остала у благословеном стању. Мила из Илиноиса описује три побачаја и медицинско објашњење да њен организам трудноћу доживљава као инфекцију – појасак је носила пре зачећа, током трудноће и на порођају, после чега је родила Андреја-Петра. Василики из Петруполија јавља да после осам година брака очекује близанце, а Елена Јалуру из Никозије пише да је, носећи појасић, затруднела и родила тројке.
ДРАГОЦЕНА СВЕДОЧЕЊА
Из Лимасола долази још једно писмо о брачном пару који је трошио много новца на лекаре, али без резултата – појасић је најпре заборављен у фиоци, а када га је жена ипак ставила и почела да се моли, убрзо је сазнала да је трудна.
Из Београда, из богословског училишта Српске Православне Цркве, стиже молба за један српски брачни пар лекара који има тешкоће са зачећем – писац писма додаје да је и сам примио тај благослов, јер му се после ношења појаска родио син на празник Успења Пресвете Богородице.
Николај Михас сведочи да су он и супруга после осамнаест месеци лечења били упућени на вештачке методе, али је он отишао на Атос, добио појас, молио се и стављао га на супругин стомак док је спавала. После петнаест дана сазнали су да је трудна; лекар није веровао, а касније су добили девојчицу и потом дечака. Лука Гултас пише да је његова жена сањала како се поклања Светом Појасу, ујутру ставила појасић и истог дана сазнала да је трудна. Слично јавља и Димитрије Капопулос: супруга је затруднела чим је ставила појасић, а он тражи још један за пријатељски брачни пар.
У случају Екатерине Коцели, појас који је добила из Ватопеда није задржала за себе, већ га је дала блиској пријатељици која је годинама покушавала да зачне. Она је, према писму, већ у време сведочења била у шестом месецу трудноће и непрестано је прослављала Богородицу.
Одмах затим долази случај Ахилеаса и Јоане, који за четири године брака нису добили дете; Јоана је имала два спонтана побачаја, а после ношења појаса, поста, покајања и супружничког уздржања, затруднела је.
ИЗЛЕЧЕЊА
У једном писму се помиње снаха која после осам година брака остаје трудна, али и две жене из једног села које су, како се казује, оздравиле од леукемије.
У Канади се бележи сведочанство Теофила о човеку који је после операције рака мозга био у афазији и коми, док су лекари очекивали смрт. Појасић је стављен под његов јастук, а следећег дана се, према писму, пробудио, проговорио и почео да се подиже.
ВИШЕ СЛУЧАЈЕВА МИЛОСТИ МАЈКЕ БОЖЈЕ
Посебно опширно писмо Јаниса Хаџопулоса сабира више различитих случајева. Он најпре говори о попадији Нектарији, кћери његовог духовника, која дуго није могла да добије дете. Она и супруг су четрдесет дана постили, читали молебан и акатист, исповедили се и причестили, а потом је она затруднела и родила сина. Затим се наводи Димитрије, командант морнарице, који је са супругом четири године био без деце; после исповести, поста, молитве и ношења добили су двоје деце. Трећи пример у истом писму односи се на жену кардиолога која је имала три побачаја, али је после ношења појасића затруднела и родила девојчицу. Четврти пример говори о Георгију и Панајоти, наставницима из Халкиде, који су после седам година брака и бездетности добили трудноћу са тројкама. Лекар је предлагао уклањање једног плода, али су родитељи то одбили, јер су децу доживели као дар Божији. Једно дете је умрло, а двоје се родило здраво.
У истом писму јављају се и исцељења која нису везана за рађање. Један човек лежао је у болници у лошем стању, са непрекидним штуцањем које му није дозвољавало да једе ни говори; припремали су га за операцију. Када му је у уста стављено уље са иконе Богородице, а око врата отисак Часног Појаса, после петнаестак минута осетио се боље, а сутрадан је отпуштен из болнице. Затим се помиње Евфросинија Цимби, којој је раније замењен срчани залистак и која се спремала за нову операцију; након што је добила појасић, анализе су биле добре и вратила се кући без операције. Старица Константина Кацули, која је због остеопорозе и артритиса месецима користила инвалидска колица, после појасића и уља почела је да се креће уз ходалицу. На крају се спомиње трудница Екатерина Лоду, којој је отицала плодова вода и дететов живот био угрожен; након појасића и молебана, истицање се смањило и престало.
САМО ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА
Аргирула Харисули из Ларисе захваљује Богородици што јој је пре двадесет шест месеци подарила здраву девојчицу, након што је из манастира добила појасић.
Антоније Лоизидис из Ларнаке пише да је његова кћер Марија рођена само захваљујући чуду: он и супруга су четири године покушавали да зачну, прошли анализе и операције, а један лекар им је рекао да им само чудо може помоћи. Када им је пријатељ донео појасић, супруга је после месец и по затруднела. Лекар који је искључивао природну трудноћу, према писму, признао је да је Богородица учинила чудо.
ЛЕЧЕЊЕ ОД РАКА
Потом се појављује случај Ники Папандреу, која је две године боловала од ретког облика рака. Током посебно тешке зиме била је прикована за постељу, са јаким боловима. Када је Часни Појас донет у Касторију, њена кћерка јој је донела иконицу и појасић. Иако је била у боловима, устала је и целивала икону, осећајући као да је сама Богородица ушла у њену собу. Лекар јој је саветовао ортопедски појас и лежање, али је она рекла да ће носити појас Богородице. После двадесет дана, према писму, болови су прошли и она је почела да се опоравља.
НОВИ ЖИВОТИ
Павлос Павлу из Ларнаке пише о Стелиосу и Васо, који су десет година били без деце. После појасића, исповести, поста и причешћа, Васо је затруднела.
Затим једна жена сведочи да је после три године безуспешних покушаја, операција и болних процедура, неочекивано затруднела без медицинске помоћи, пошто је ставила траку Часног Појаса коју је њен муж донео са Свете Горе. Обећала је да ће кћер назвати Марија у знак благодарности Богородици.
Отац Димитрије Зузјас из храма Светог Николаја шаље извештај о четири жене које су добиле децу помоћу појаса. Јоана Василојанопулу родила је сина и кћер, иако су лекари искључивали могућност зачећа. Димитра Цилигири зачела је природним путем после више неуспелих вештачких оплодњи. Константина Денези родила је кћер у зрелијим годинама. Евангелија Хусала, у четрдесетој години, после бројних неуспелих покушаја вештачке оплодње, била је, захваљујући Мајци Божјој, у шестом месецу трудноће са близанцима.
ЛЕКАРКА ДУША И ТЕЛА
У писму Панајотиса Франгелакиса помиње се његова рођака Христина, која је имала тешку злоћудну израслину и за коју лекари нису давали наду. После заступништва Богородице, Светог Појаса који је носила и молитви ватопедских монаха, тумор се, према писму, смањио на минималне размере. Лекар Христос Николау, са друге стране, шаље поздраве свог колеге, чије је дете претходне године било чудесно исцељено након што је детиња одећа била принета Часном Појасу у манастиру.
МИЛОСТ ПРЕЧИСТЕ БОГОМАЈКЕ
Следе сведочанства Николете Таврили и Панајоте Луке из Лемесоса. Николета пише да пет година није могла да зачне, али да је са мужем молила Богородицу. Једна верница дала јој је појасић – после покајања, молитве и причешћа, на Благовести је сазнала да је трудна. Она и супруг посвећују дете Пресветој Богородици.
Панајота Лука јавља да је појасић који је добила из манастира дала пријатељици, која је затруднела, а затим моли да и њој буде послат један, уз обећање да ће се молити, исповедати и постити.
Димитра Пандели из Солуна сведочи да је после првог сина имала пет спонтаних побачаја, али је наставила да се моли. Када је добила појасић, затруднела је и родила здраво дете.
Марија Гека из Мелитија у Флорини пише да је четири године била у браку без трудноће. Три године је, како каже, усрдно молила Мајку Божју, ишла на молебане, постила и причешћивала се, али без резултата. Када јој је рођак са Свете Горе донео појасић, ставила га је и после три месеца затруднела. Родила је здраву девојчицу Христину и сада, како пише, прославља Богородицу као „нашу заједничку мајку“. Николаос Сакалакис из Волоса пише о сестричини Марији Каподистрији, која пет година није могла да зачне, али је, пошто јој је дао појасић, одмах затруднела и родила сина.
СА ФЛОРИДЕ
Једно сведочанство, које преноси Панајотис Калас са Флориде, уводи два тешка случаја из Америке. У првом, трудница је имала рак. Лекари су хтели да уклоне тумор, али би тиме изгубила дете; ако би чекала девети месец, могла је сама да умре. Њен отац добио је појасић, уље од ватопедских чудотворних икона и ватопедску икону Богородице Свецарице, која лечи од рака. Она је ставила траку око руке, помазала стомак уљем и носила икону. Дете се родило здраво, а тумор је нестао без операције. У другом случају, човек са раком јетре био је без наде, са начетим унутрашњим органима – када је у болницу стигла честица појасића, његово стање се поправило, а касније се вратио кући.
Отац Епифаније Хаџијагу из Флорине бележи догађај у болници када је тамо донет Часни Појас. Сократ Окуцидис, болестан од рака у последњој фази, био је потпуно прикован за постељу. Када је Појас унет у његову собу, он је сам устао, отишао до тоалета и вратио се, пред зачуђеним медицинским сестрама. Истовремено помиње да је Часни Појас у болници посебно благоухао, а једна жена је сведочила да су јој престали болови када му се поклонила.
„ТО ШТО НОСИШ, СПАСЛО ТЕ ЈЕ“
Костас Какопситос пише о рођаку који је имао ретку, неизлечиву болест због које је све што би појео одмах избацивао и био слаб и у боловима; после појаса, како каже, оздравио је и сада једе све.
Ставрула Илијаду, која је затруднела после поклоњења Часном Појасу, описује тежак порођај и опасне компликације после рођења сина. У болници је професор, према њеном сведочењу, рекао: „То што носиш, спасло те је.“ Она је после опоравка отишла на поклоничко путовање да заблагодари Богородици.
Теофан и Ирина Сурвину сведоче да је њихов син, рођен после три побачаја, дар Престве Мајке Божје. Већ су започели поступак усвајања, али им је старац Пајсије Светогорац преко баке поручио да не настављају, јер ће добити своје дете. Они су користили појасић и добили сина, али кажу да је највећи дар био прелазак од безбожја ка Богу. Терентија из Никозије пише да је после дугих безуспешних покушаја, без медицинске помоћи у том тренутку, затруднела одмах након што је добила траку Богородичиног Појаса. Никос и Лена Гурару јављају да је Лена трудна, а писмо описује како је мајка свих девет месеци носила траку Часног Појаса и молила се до самог порођаја.
ПОКРОВ ОД ЗАЧЕЋА
Поред уобичајених писама супружника и сродника, јављају се и сведочанства писана у необичној, готово породично-интимној форми. Такво је писмо написано као да се обраћа новорођено дете, старо свега двадесет дана. Родитељи у његово име захваљују Богородици што је, како кажу, слушала њихове молитве „од самог тренутка зачећа“, током свих девет месеци трудноће и у часу рођења. Мајка је све време носила лентицу Часног Појаса око крста, а у последњим месецима трудноће молила се на бројаницу коју је отац добио као благослов на Светој Гори. Посебно се наглашава да се молитва наставила и у породилишту, ујутру 9. децембра 2003. године.
Следеће сведочанство, које преноси Киријакос Рогокос, показује како се благослов преноси преко других људи. По повратку са Свете Горе, његова супруга дала је појасић једној жени која га је ставила, постила четрдесет дана и причестила се. Већ следећег дана лекар јој је саопштио да је трудна четрдесет дана. Писац закључује да се не може описати срећа коју је Богородица подарила том брачном пару. Одмах затим следи сведочанство Валерија Кирлија из гагауског села у Молдавији: жена која двадесет пет година брака није могла да зачне, након што је добила појасак освештан на Часном Појасу, затруднела је и у четрдесет другој години родила дете.
СА РАЗНИХ СТРАНА
У сведочанству Стефана Маридакиса наглашава се одговорност онога ко добије појасић: њему је отац Пајсије дао појас са упутством да га преда ономе коме је заиста потребан. Он га је по повратку у Стилиду дао бездетном брачном пару који је пет или шест година био у браку. После тога је Елена затруднела и родила здравог дечака.
Убрзо затим следи кратко писмо Константина Дзураманиса из Патре. Он пише да је неколико месеци раније посетио Ватопед и да је преко појаса који је добио у манастиру Богородица учинила чудо: његова рођака, која дуго није имала деце, затруднела је.
Потом долази сведочанство из Грузије, које шаље Каха Твилдијани. Он и супруга Шушаники били су у браку две године; тај период није био дуг, али их је дубоко жалостило што немају деце. Раб Божији Вахтанг донео им је појас из манастира, Шушаники га није скидала, и после четрдесет дана је затруднела. Писмо каже да супружници благодаре Господу, Богородици и монасима за „благослов небеса“.
СА КИПРА И КРИТА
Са Кипра стиже писмо Андреја Матфеуа, који је у јуну замолио монахе да се помоле да он и супруга добију децу. Истог месеца добили су тракицу Часног Појаса, а већ кроз неколико дана сазнали су радосну вест: супруга је била трудна и носила близанце.
Затим следи писмо Мирто Лидаки са Крита, које је посебно занимљиво јер се у њему чудо догађа пре него што појасић физички стигне. Она и супруг Христо били су три и по године у браку и јако су желели дете. Мајка јој је у једном манастиру чула за Часни Појас, па је Мирто затражила да јој се пошаље. Месец дана касније лекар јој је рекао да је трудна. Када се вратила кући и благодарила Богородици, стигло је и писмо са појасом.
ДУГИ ПУТ КА БЛАГОСЛОВУ
Једно од најдраматичнијих породичних сведочанстава јесте писмо Георгија Маљетакиса и Калиопи Дакумедзаки из Ираклиона. Они описују дуг пут кроз лечење, операције, анализе, лекове, трошкове, наду, бол, горчину, сузе, тугу, гнев, али и упорност и стрпљење. После десет година брака, преко једне локалне чудотворне иконе Богородице, добили су прво дете, сина. Годинама касније поново су желели дете, а њихов син је непрестано говорио да чека „братића“. Пријатељ из Солуна послао им је појасић освећен на Часном Појасу у Ватопеду. Лекар је, према писму, рекао: „Од сада па надаље само Бог.“ Они сведоче да се чудо догодило и то као „двострука радост“: после седам година добили су две девојчице близнакиње.
Следи сведочанство Партенопи и Саве из Лемесоса. Она пише да је пре рођења деце имала два спонтана побачаја. Током прве трудноће носила је појас из манастира Успења Пресвете Богородице, Панагије Малеви, и родила прво дете. У следеће две трудноће носила је појас освештан на световатопедском Појасу Богородице, који јој је донео брат. Иако су постојале компликације, родила је још двоје деце.
СИМПТОМИ СУ ПРОШЛИ
Писмо Елизавете из Кавале помера пажњу са бездетности на здравствену тегобу. Она је два или три месеца имала проблеме и добила различите медицинске савете и терапије. Због бројних могућих нежељених дејстава лекова била је збуњена и узнемирена. После службе Акатиста Богородици одлучила је да неколико дана не узима лекове, него да око врата стави благословени појас из Ватопеда. Помолила се, целивала га и везала на врат. У суботу су, како сведочи, симптоми прошли, а у недељу је била потпуно здрава. Када ју је снаха питала да ли је пила лекове, одговорила је да није узела ништа.
Марија Маљару из Евбеје пише да је њен супруг имао рану на грудима која је претила да постане рак, али да се после ношћења појасића осетио веома добро. Фомаји Галатиду моли да јој се пошаље још један појас за бездетан брачни пар, јер је она сама носила појас и Богородица ју је благословила здравим дечаком који ће ускоро напунити три године.
НЕМА НАДЕ? ИМА НАДЕ!
Ту је и сведочанство припада Николају Јанопулосу из Патре. Он је као двадесеттрогодишњак преживео тешку саобраћајну несрећу: имао је перитонитис, прелом вилице и потколенице, као и парализу нерва леве ноге. Лекари су говорили да нема наде да ће поново ходати. После две године без побољшања, у сну је видео Часни Појас како се спушта са неба и обавија његову парализовану ногу. Због тог сна је замолио лекара да ипак изврши операцију. После операције, приликом замене гипса, лекар је додирнуо стопало и Николај је осетио да може да га покрене. Лекари су, према писму, занемели, а он је устао из постеље и проходао после годину и по парализе. Лекар му је рекао: „Вера твоја спасла те је.“
Следећи запис, Василија Гуласа, говори о боловима у кичми. Он је имао дискус херније на три пршљена и напрслину на диску; једина понуђена могућност била је операција, са ризиком да остане прикован за постељу. Због сталних болова није смео да се сагиње, трчи нити подиже терет. Колега му је из Ватопеда донео тракицу освештану на Часном Појасу, и од када га је носио, како пише, више га ништа није мучило. Због тога је дошао у Ватопед да се поклони Појасу и заблагодари Богородици.
Симеон Слатинис из Едесе сведочи о артериовенској малформацији каротидне артерије, због које му је десна страна лица била изобличена тумором. Када је Часни Појас донет у Едесу, дотакао га је болним местом и замолио Богородицу: „Ако хоћеш, учини чудо“. После тога је осетио грчење и олакшање, око му се отворило, оток се смањио, а он каже да се није променила само болест, него и он као човек. Архимандрит Пантелејмон Каралазос затим бележи да је током боравка Појаса у Едеси више од 40.000 људи дошло на поклоњење. Доротеја Арменаки, скоро годину дана прикована за постељу због проблема са крстима, устала је и проходала, а девојчица Марија, која од најранијег детињства није могла мирно да спава, после осењивања Светим Појасом почела је да заспива сама и да спава мирно целе ноћи.
БЛАГОСЛОВЕНА ДЕЦА
Супружници Јован Пападопулос и Николета Кириу пишу да им је пријатељ, официр обалске страже Јоанис Мандас, после посете Светој Гори донео појасић од Светог Појаса Пресвете Богородице. Они су претходно прошли пет покушаја вештачке оплодње, али без успеха. На празник Светог архангела Михаила, према њиховом писму, „савршило се чудо“: преглед је показао позитиван резултат.
Одмах потом следи сведочанство Софије и Јоаниса Кампури. Софија је желела друго дете, а када је чула да ће у њихову цркву бити донет Свети Појас, отишла је, ставила појасић и изговорила молбу: „Нека се и са мном догоди чудо, Пресвета Богородице моја.“ После извесног времена затруднела је. Трудноћа је била тешка, дете је рођено после шест месеци и два месеца је било у инкубатору, али су родитељи на крају писали да сада у наручју држе малог Георгија и са надом гледају у будућност.
Пела и Давид Јоселијани из грузијског главног града Тбилисија пишу да су две трудноће завршиле прекидом, јер је плод већ у првом месецу био мртав. У трећој трудноћи неко им је донео ватопедски појас – Пела га је носила све време, трудноћа је прошла мирно и на Вазнесење им се родио син Константин.
НЕМА РАЗЛОГА ЗА БРИГУ
Запис под насловом „Мене је умало оставила храброст“, припада жени из Хање на Криту. Она описује да је, после смрти мужа, почела њена „Голгота“: јавио се бол и тумор на грудима, морала је хитно да се оперише, а затим да пролази кроз лечење, зрачење и хемиотерапију. Лечење је трајало осам месеци и било је, како пише, тешко и телесно и душевно. Када је добила појас Светог Појаса од оца Гедеона, ставила га је, осетила да јој се храброст враћа и да болови попуштају. Када је завршила лечење, лекар јој је рекао да нема разлога за бригу. У истом сведочанству помиње Ангелику Гаспари, болесницу којој лекари нису давали наду, али која се, носећи појас, осећала добро.
Књига одмах затим доноси сведочанство Јоане Зурди са Родоса, која је имала рак материце. Она је појас носила пре и после операције; операција је прошла успешно, опоравак је био добар и није било потребно даље лечење зрачењем или хемиотерапијом. Потом је исти појас дала пријатељици која дуго није имала деце, а она је родила.
Димитрије Јовас пише о породичном чуду које се догодило његовом тасту, Георгију Папастојанудису. Лекари су му поставили дијагнозу агресивног рака бубрега и давали му највише осам месеци живота. Димитрије му је дао појас Пресвете Богородице, а у тренутку писања сведочи да „од болести није остало ни трага“. Таст је имао седамдесет шест година и, како писмо наводи, радио је дванаест сати дневно. Лекар је рекао: „Он има светог покровитеља.“
БЛАГОДАРИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
Потом следи писмо Георгија Гикаса из Кифисије, који је тражио благослов за кћер Василики и зета Георгија. Лекари су им говорили да постоји само мала медицинска могућност да добију дете, јер Василики није могла природно да затрудни. Манастир им је послао памучни појас са упутствима, а после молитве и поста, њихова кћер родила је близанце, дечака и девојчицу.
Писмо Хриси Пападимитриу са Кипра је још једно сведочење. Она је у цркви срела непознату жену која је плакала јер њена кћи није могла да роди, иако је ишла многим лекарима. Хриси јој је дала честицу Појаса и рекла да се њена кћи са вером помоли. Када су се после неколико месеци поново среле, жена јој је захваљивала, јер је њена кћи била у шестом месецу трудноће. Хриси јој је одговорила: „Пресветој Богородици благодари, а не мени.“
ЧУДА ИЗ КОЛУМБИЈЕ
Посебно место заузима сведочанство оца Серафима из Колумбије, свештеника храма Светог Димитрија у Кукути. Он описује два чуда. Прво се догодило брачном пару Јефрему и Марији у Боготи. Марија дуго није могла да затрудни, а лекар је искључивао ту могућност. Отац Серафим их је три пута питао да ли верују у чуда; када су три пута одговорили потврдно, дао је Марији појас и рекао јој да га стави око стомака. После два месеца је затруднела и касније родила девојчицу Сару. Друго чудо односи се на Адријану Веласкес, жену из Кукуте, што се спремала да се крсти, а која је дошла у цркву плачући, јер јој је речено да има рак јајника и да мора на операцију. Отац Серафим јој је, после истог троструког питања о вери, дао појас. После петнаест дана имала је крварење са угрушцима; лекар је потом установио да рака више нема.
ДАРОВИ КИПРАНИМА
Христос Касианидис пише да се после венчања 2002. са супругом преселио на Кипар. Месеци су пролазили, али супруга није остајала трудна; у очајању су, како каже, пролили много суза. Један пријатељ им је дао тракицу освештану од Часног Појаса Богородице и супруга је одмах затруднела. Ноћ пре него што су сазнали за трудноћу, његов отац је у сну видео Дјеву Марију како му показује девојчицу – касније су сазнали да очекују девојчицу.
После тога долази писмо Егли Макри из Никозије. Она је после операције рака дојке чекала резултате анализа из Енглеске. Када јој је свастика донела појас, везала га је око себе. Те вечери је у сну видела жену са белом марамом која јој је рекла: „Дошла сам к теби, не бој се, оздравићеш.“ Она је схватила да је то била Богородица. Када је отишла онкологу, речено јој је да нема метастаза и да не треба да се плаши.
ПОСЛЕ ШЕСНАЕСТ ГОДИНА
У сведочанству Михаила и Евфимије Папастаму описан је брак дуг шеснаест година. У почетку је супруга три пута остајала трудна, али је сваки пут дошло до спонтаног побачаја. Потом, током десет година, ни савремене медицинске методе нису помогле. Михаил је у августу дошао у Ватопед као поклоник, целивао Свети Појас, над њим је прочитана молитва, а затим је добио појасић за супругу. У истом месецу, према писму, догодило се дуго очекивано зачеће. У каснијем писму јавили су манастиру да се 25. марта 2006. родила Марија-Ана.
ЧУДА У РУМУНИЈИ
Многа су чуда била и у Румунији. У Александрији, дванаестогодишњи Андреј, који је четири године патио од страха од демона, после ношења појаса могао је да остане сам код куће. У Букурешту, Јулијани Михалеа пише да она и мајка стављају честицу појаса на чело пре изласка из куће; мајка је пала низ степенице са четвртог на трећи спрат, али није имала ни угануће, а Јулијанине израслине на лицу су нестале. Добра Војку сведочи да је непокретни супруг, коме је ставила појасић око врата, први пут мирно спавао целу ноћ, без вике. Ливија Тоадер ставила је појасак на главу психички болесне мајке, која је имала нападе, и она се осетила боље. Елена Ифрим пише да је њену кћер, која је носила појас, ударио ауто, али је чудесно преживела.
Румунска сведочанства настављају се низом различитих исцељења и избављења. Лилијана Јонеску помиње болеснике са мултиплом склерозом, леукемијом и раком који су доживели чудо. Маргарита Висинеску носила је појас током операције бубрега и цисте јајника, а лекари су се чудили брзом опоравку. Параскева Арделеан ставила је појас парализованом супругу, који је почео боље да говори. Маринела Бекеш пише да су јој се смањили здравствени проблеми, али и да је стекла мир у души и боље односе на послу. Павлина Дзиосу сведочи да је њена кћи Виолета после два месеца коме дошла себи и почела да се креће. Марија Ободзеану пише да је мали комад појаса спасао њеног мужа после можданог удара, а Марија Дубрава да су јој уље, иконице и појас помогли у лечењу и уклањању тумора мозга.
Посебно су снажна румунска сведочанства о трудницама и оболелима од рака. Једна мајка пише да је њена кћи Илијана, у тридесетој години, имала тешку трудноћу са токсикозом, а лекари су тражили прекид трудноће. Када је добила појас и носила га, стање се поправило, почела је да једе, причестила се и родила здраву девојчицу. Јулијана Корнилија Арделеану пише да је, када је добила коверту са иконама и тракицом освештаном на ватопедској светињи, одмах ставила појас и сутрадан јој је прошла болест од које је патила четири године. Ана Гарколак, која је осамнаест година боловала од рака, имала три операције, хемиотерапију и предстојеће уклањање прста, није успела да види Свети Појас када је донет у њен град, али је молила да макар прође улицом којом ће бити пронет. Када је отишла на операцију, више није имала ни рак ни болове. Варвара Герман пише да је тетки Наркиси, оболелој од рака и крварења, ставила тракицу од Светог Појаса; после четрдесет дана резултати биопсије били су негативни.
ЧУДО У МЕКСИКУ
Сведочанство стиже и преко оца Атинагоре, архимандрита пореклом из Колумбије, који служи у Митрополији Мексика. Он прича о жени српског порекла која живи у Мексику и има осамнаестогодишњег сина. После несреће, син је био парализован и није могао да говори. Лекари су сматрали да је потребна операција, али је постојала опасност да се стање погорша. Мајка је отишла у грчки православни храм, где су јој свештеници дали појасић освештан на Светом Појасу. Када га је ставила на болесно дете, стање се најпре погоршало и дечак је пребачен у болницу. Следећег дана је проговорио и рекао: „Мама, хоћу да једем.“ Дан касније покренуо је прсте на ногама; за мање од недељу дана ходао је уз штап, а за месец дана самостално. После тога се крстио као православац.
ЈОШ ЧУДА
У једном писму се јавља да је унука старице Софије Лиаку родила девојчицу после добијања појаска.
Зоја Фридерикаки из Халкидикија пише да је после операције јајника носила појасак четрдесет дана и затруднела.
Марија са Родоса сведочи да је осам година имала проблеме са цревима и крварења, а да су крварења престала од тренутка када је ставила појасак после поклоњења Светом Појасу на Родосу.
Манастир Кастрица код Јањине јавља о више жена које су, после ношења појасића, затруднеле након година бездетности и побачаја.
У сведочанству Спаноса Софианоса, кћи је имала проблем на порођају јер дете није било правилно постављено; појасић је добијен неочекивано у храму Светог Нектарија, лекар се прекрстио и рекао: „Не бојте се, све ће бити у реду“, а она је родила здравог дечака.
Икарос Петридис, поклоник из Кипра, описује исцељење од јаке бубрежне тегобе после поклоњења Часном Појасу; када су каснији снимци показали да камена нема, лекар је рекао да је „највероватније дошло до грешке“.
Из Кардице долази сведочанство о брачном пару који је, после појаска, поста, молитве и вере, добио сина Атанасија.
Евангелос Кициос описује да је његовој супрузи Николети, после психичког шока, циклус био прекинут осамнаест месеци; након појаса, поста, молитве, исповести и причешћа, менструација се вратила у нормалу.
Калиопи Петралики из Солуна пише да је после две године брака и бројних покушаја затруднела благодарећи ленти Светог Појаса.
Димитрије Пуциакас из Ларисе сведочи да његова супруга Томаида није могла да задржи плод, али је после исповести, причешћа и појаска затруднела и родила кћер Марију. Марија Хаџисава из Лимасола пише да је њена сестричина десет година чекала чудо, а затим, уз помоћ појаса Пресвете Богородице, затруднела и родила здравог дечака.
ЧУДО У ЛАРИСИ
Ту је и сведочанство које говори о Николају Фолиотису из Ларисе. Његова супруга је током шест година имала озбиљне проблеме са трудноћама: шест трудноћа завршило се побачајем у самом почетку. После Николајевог поклоњења Часном Појасу у Ватопеду и након што је супруга почела да носи појас који је он добио као благослов, она је затруднела. Иако је у почетку било проблема, родила се здрава девојчица Ангелики. Када је Николај касније поново боравио у манастиру, испуњавајући завет Богородици, по повратку је сазнао да је супруга поново трудна, а трудноћа је текла нормално, што он, с обзиром на претходне спонтане побачаје, описује као медицински „немогуће“.
ЧУДО У НИКОЗИЈИ
Следи кратко сведочанство Марине из Никозије. Она и супруг годину дана нису могли да добију дете. После молитава атонских стараца, ношења Појаса Богородице, свакодневног помазивања светим уљем, молитве и исповести, она је после две недеље сазнала да је трудна.
СПАСЕНА ОД ПАРАЛИЗЕ
Одмах затим долази сведочанство Елене Франгије из Атине, која је боловала од укљештења дискова и сколиозе кичме. Лекари су јој, према њеном писму, говорили да јој прети парализа, али она сведочи да, откако је ставила појасак Светог Појаса, скоро годину дана није користила ни лекове против болова, ни масти за крста. Њена формулација је јасна: благодат Бога и Пресвете Деве „држи ме на ногама“.
ПОМОЋ ИНОСЛАВНИМА: ЧАРЛИ ИЗ КАНАДЕ
Свети, после уснућа, улазе у Божију славу и својом љубављу обухватају све људе, нарочито страдалнике. Иако је обожење могуће само у крилу Православне Цркве, тело неправославног човека може бити исцељено. Као пример се наводи Канађанин Чарли, римокатолик и члан посаде грчке јахте „Рио Рита“. Он је у Ватопеду сазнао за чуда Часног Појаса и рекао монаху да он и супруга Николета десет година нису могли да добију дете. Монах је мало оклевао да му да појас, али га је ипак поверио Богородичиној материнској бризи. Наредне године Чарли се вратио у манастир и јавио да им се родила кћер Фрида.
ОПЕТ КИПАР
Георгије Георгиу са Кипра јавља да је његова сестра Христијана Петру, помоћу молитава и благодати Часног Појаса, на Благовести родила здраву девојчицу, названу Марија.
ПИСМО ИЗ МОСКВЕ
Следи писмо из Москве, од матушке Елене и јереја Јована Кудрјавцева. Пет година нису могли да имају дете; медицинска испитивања и лечење нису помогли, а лекари су им рекли: „све остало зависи од Бога“. Протојереј Аркадије Шатов донео је из Ватопеда лентицу Часног Појаса, коју је Елена носила у Великом посту 2001. Истовремено су читали акатист светим Јоакиму и Ани, а затим су се поклањали у руским светињама. У септембру је затруднела, а 22. априла 2002. родила је Серафима.
ПОШТОВАЛИ САВЕТ, И ДОБЛИ ДЕТЕ
Потом се појављује сведочанство Софије Љаку, пренето преко Марије Капсали, у којем се захваљује Богородици јер је њена унука родила девојчицу. Сличну линију наставља писмо Димитрија и Евстатије Костарелу. Они су се венчали 1999. и нису могли да добију дете, мада су медицински налази показивали да су обоје здрави. Прва трудноћа завршила се губитком плода, затим се исто догодило и са другом. После исповести и савета духовника надали су се чуду. Када је у њихову сеоску цркву донета икона Панагије Миртидиотисе, свештеник је жени дао појасак и рекао: „Прочитаћеш све што тамо пише и све ћеш испунити.“ Она и супруг су постили, носила је појасак, и после месец дана затруднела; 18. јануара 2004. родила је девојчицу, којој су дали име Марија.
ПРЕ И ПОСЛЕ ПОЈАСА
Андреј Константас са Кипра пише да је 1996. из Ватопеда донео појасак и да га је дао снаји своје сестре. Она је родила девојчицу Христину, а после три године и дечака Стефана. Алекос и Марија Михтопулу сведоче да је њихова кћер рођена благодарећи Часном Појасу, а у писму се излива осећање да је дар Божији толико велик да га срце не може изразити. У једном дужем писму са Пелопонеза, брачни пар описује како су после две и по године брака и болних прегледа одбили вештачку оплодњу. Када су добили честицу појаса, жена ју је завезала око крста и исте недеље затруднела. Писац сведочи да је тај догађај био прекретница не само породично, него и духовно: живот су почели да деле на време „пре“ и „после“ тог благослова.
Параскеви и Јоанис Куза јављају да су после бројних безуспешних покушаја да зачну добили појасак из манастира; жена га је ставила, помолила се, и после десет месеци затруднела.
ТРУДНИЦА СА СРЧАНОМ МАНОМ
У сведочанству Марије Евморфијаду-Папапанајоту, трудница од детињства има срчану ману, па су лекари сматрали трудноћу опасном по живот. Она је током целе трудноће носила појас и читала Акатист Богородици. Пред порођај је добила аритмију и морао је бити урађен царски рез, али је остала мирна и пуна наде; дете се родило здраво.
ДАЈТЕ ЈОЈ ИМЕ МАРИЈА
Пасхалија Дерматопулу, удата за Панајотиса Цолакиса, такође говори о молитви, посту и појасу. Почела је да пости у Успенском посту и носи тракицу Часног Појаса, молећи Богородицу Свецарицу за дете. Њена мајка је потом сањала глас Богородице који говори да је Пасхалија трудна, да ће родити девојчицу и да јој име треба бити Марија. После девет месеци родила је здраву девојчицу.
ИЗЛЕЧЕЊЕ РУКЕ
Један човек из Палеа Фалира сведочи да су му 1999. руке биле парализоване и да није могао да стисне шаке; лекари и инјекције нису помагали. Када је у Ватопеду изнет Часни Појас, он се усрдно помолио Богородици и, како пише, одмах оздравио: сада му се руке „стежу као клешта“.
ЛЕК ОД КОЛИТИСА
Екатерина Марниеру-Андрони описује необично виђење у којем јој је Госпођа у црном, док је лежала са тегобама од колитиса, пажљиво опасала груди, стомак и бедра широким појасом. После тога су тегобе нестале и три године се нису враћале.
ЧУДА МНОГОЛИКА
У сведочанству Аристидиса Свецуриса нестају неподношљиви болови у руци након што му је Марија Маљару дала појас. Афанасије Платицас бележи чудо на мору: када је Часни Појас требало да буде донет у манастир Ксенофонт, дувао је јак јужни ветар и трајект није могао да пристане. Чим је војни брод који је носио Појас пришао, бура се смирила. Елена Хариаду из Лондона пише да је тражила папирну икону Богородице Утешитељке, али је добила два појасића. Годину дана касније оболела је од леукемије. Одбила је операцију, примала терапију, ставила појас и после другог месеца осетила побољшање, а после трећег су симптоми нестали. Други појас дала је болеснику од рака, који је после тога, иако под хемиотерапијом, почео да одлази на посао.
ЛЕЧЕЊЕ ОД РАКА ПАНКРЕАСА
следи сведочанство Јована Сурвинуа, коме су лекари после биопсије дијагностиковали рак панкреаса и давали два месеца живота. Он је у Ватопеду целивао икону Богородице Свецарице и Часни Појас; на поновном прегледу тумор није нађен. У постскриптуму се додаје да је преминуо тек после три и по године, мирно, након исповести и причешћа.
МНОГА ЧУДА МНОГИМА
Софија из Ларисе затруднела је мање од двадесет дана након што је добила појас; Ирина Цираки из Сиднеја, после две операције рака дојке, пише да су лекари рекли да рака више нема; Диаманто Сајтари сведочи да су јој после добијања Часног Појаса нестали дугогодишњи болови у желуцу; Василики Карајани сања непознатог монаха који јој даје Појас, а ујутру добија тракицу од мајке једног ватопедског монаха и бол у руци одмах пролази. Кириаки Феодору из Лондона пише да је преживела опасан рак дојке, носећи тракицу Светог Појаса и благодарећи Богородици и светом Партенију.
Један отац из Јањине јавља да је његова кћи, после дугих година брака, затруднела и родила дечака уз помоћ појаса из Ватопеда. Епископ Атанасије Јевтић у ватопедској трпезарији прича о дечаку Теодору са тешким срчаним обољењем: лекар Харалампије је у операционој сали приложио нит Часног Појаса на његово срце; операциона сала се испунила благоуханијем, а када је грудни кош отворен, „срце је почело да се обнавља“, тако да је даља интервенција постала непотребна. Затим Анастасије Псилос сведочи да је његова супруга Елефтерија, коју је микроб спречавао да изнесе трудноћу, носила појас и родила сина Ставро-Евстратија. Измини Колонија из Ламије описује да јој је тумор у грлу нестао после пет дана ношења појаса, а лекар је касније рекао: „Све је чисто.“ На крају, Алексије и Варвара из Москве сведоче да им се после десет година брака, када је супруга ставила освећену тракицу Појаса, родио син Сава. Марија Хаџисава са Кипра описује сестричину Сотирулу која се после десет година брака и неуспешних лечења вратила трудна након ношења појаска; а отац Мелине Тимсон-Кације пише да је његова кћи, упркос хормонским проблемима и лекарском мишљењу да је трудноћа готово немогућа, затруднела.
Спиридон Гранас прича о својој кћери Евфросинији, која је имала четири спонтана побачаја и већ размишљала о усвајању. У ноћи уочи Успења, на Паросу, сањала је старију жену у белом, окружену светлошћу, која јој предаје дете и говори да се не боји. Годину дана касније родила је здраву девојчицу и понављала: „Ово дете ми је дала Богородица“. Игуманија Макрина из манастира Панагије Елеусе у Патрама шаље списак људи којима је, преко честица Светог Појаса, помогнуто у рађању деце или у болести, наглашавајући да се многа чуда збивају управо онда када је наука немоћна.
МЕДИЦИНА ОД БОГА
Последња велика медицинска сведочанства односе се на свештеника Георгија Деспотидиса и дечака Георгија Папистаса. У првом случају, после операција рака дебелог црева, прва биопсија је указивала на метастазе на три животно важна органа. Син је затражио молитве Ватопеда и приложио појас; после два дана лекар је саопштио да рак није пронађен, а каснија биопсија је то потврдила. У другом, седмогодишњем Георгију је најпре погрешно сумњано на перитонитис, затим установљен тешки облик дијабетеса првог типа са оштећењем панкреаса. После молитве старца Јефрема и одласка у Ватопед на празник Часног Појаса, налази су се нормализовали, панкреас је био нормалне величине и лучење инсулина чак изнад норме. Породица пише да је доживела „велико чудо“.
Марика из Лондона пише да су јој лекари говорили да ће имати тешкоће са зачећем, али је уз помоћ Часног Појаса добила сина Јаниса и сада носи појасак за друго дете. Илмана Фулкер из Њујорка пише да је скоро годину дана раније молила манастир за молитве да добије бар једно дете; добила је појас, носила га, молила се Богородици и у марту 2007. сазнала да је трудна. Упркос упозорењима лекара због година, родила је здравог сина Теодора-Данила, који је на дан писања писма примио крштење, миропомазање и Причешће. Њена радост, каже, биће потпуна када и супруг постане православан.
Ставрос Пирунис сведочи да су он и супруга Елизавета после четири спонтана побачаја и великих трошкова код лекара били у очајању. У Ватопеду му је старац Јефрем дао тракицу Светог Појаса и уверио га да ће добити децу. После месец дана супруга је затруднела, а касније су добили четворо деце: Марију, Леонида, Ану и Деспину. Михаил Јоану сведочи да су он и супруга Николета после првог детета дуго безуспешно желели друго. У Ватопеду је добио појас и речи утехе: „Не брини, ако просиш са вером — биће ти дато.“ По повратку га је дао супрузи, а после седам дана сазнали су да је трудна.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Часни Појас Богородице се у сведочанствима појављује као светиња која прати људе у тренуцима крајње телесне, породичне и духовне немоћи. Чудо је знамење Божије славе и Богородичиног материнског заступништва. Најчешћи проблеми су бездетност, опасна трудноћа, рак, болести срца, парализа, леукемија, болови, страх, очајање и духовно удаљавање од Цркве. Али завршни смисао није само телесно оздрављење или добијање детета. У многим сведочанствима људи после чуда почињу да се исповедају, причешћују, посте, моле се Богу, крштавају децу, одлазе у Ватопед, благодаре Богородици и траже молитве за друге. Часни Појас је светиња кроз коју се човеков бол претвара у молитву, молитва у благодарност, а благодарност у повратак Богу.
Извор: https://iskra.co/region/pojas-majke-bozje-u-beogradu-velika-tajna-ljubavi-i-milosrdja/
