На позив факултета за међународне односе универзитета Tecnologico de Monterey у Мексику, председник Историјског пројекта Сребреница, Стефан Каргановић, одржао је предавања на тему „Хашки трибунал и Сребреница“ на кампусима у градовима Квернабака и Пуебла. Текст његовог излагања следи.
Међутим, када се извор правде загади, од тога можемо умрети а последице трпе сви. Правда би требало да буде објективна и непристрасна, и треба да се дели једнако свима. Она је зато приказана са повезима на очима, што симболички представља непристрасност, а вага коју држи у рукама представља праведно одмеравање доказа. Ако та начела пренебрегнемо, то чинимо на сопствени ризик.
После дотада незабележене медијске кампање сатанизације српског народа, Сједињене Државе и друге земље припаднице западне коалиције у Савету безбедности УН предложили су успостављање Међународног кривичног суда за бившу Југославију – МКТБЈ. За то су искористили по њихову замисао повољан геополитички тренутак. Русија је била на коленима и Јељцинова влада је баш у том периоду 1993. године очекивала велики зајам од ММФ, банкарске експозитуре Запада. Кини није било у интересу да има несугласице са водећим силама Запада у вези са ратом на Балкану. Образложење за оснивање међународног ад хок суда, наводно да би се казнили починиоци тешких ратних злочина на територији бивше Југославије, почивало је на тези да државни суверенитет пружа покриће диктаторима и обичним криминалцима који имају неспутану моћ, па је стога неопходно формирати наднационално тело са овлашћењима да уђе на територију неке државе, преузме контролу и поврати ред. Овакав аргумент може деловати заводљиво, али он се у стварности своди само на пренос неограничене моћи – са локалних актера на органе „међународне заједнице.“
Али у том случају поставља се питање, ко ће ограничавати потенцијалну самовољу глобалне силе попут УН, и њених органа? Дакле, враћамо се на полазну тачку. Новоосновани ад хок суд за бившу Југославију чак се није уклапао ни у поглавље VII Повеље УН, на које су се његови оснивачи позивали. За ту сврху било је потребно смислити фикцију да сукоб у бившој Југославији није унутрашњи већ претња светском миру, да би се поглавље VII могло активирати како би нови трибунал са седиштем у Хагу добио привид легитимитета. У суштини, хашки Трибунал није црпео свој легалитет и овлашћења из неке више норме међународног права; он је овластио самога себе.
Тиме су се догодиле две ствари. Прво, згажено је начело држава које су суверене унутар својих граница, садржано у Повељи УН. Право на кривично гоњење један је од кључних атрибута државног суверенитета. Наднационално наметање „правде“ уништава везу између суверене власти и народа који под том влашћу живи. Истовремено, укидају се и везе засноване на историји, традицији, језику и култури.
Судије трибунала за ратне злочине у Нирнбергу 1945. године брижљиво су истакле да је њихово право да суде нацистима текло искључиво из безусловне предаје немачке државе, што је значило да у том тренутку у Немачкој дословно више није било немачке владе нити њених органа. Чим је 1949. године немачка држава поново успостављена, суђење осумњиченим ратним злочинцима преузели су њени правосудни органи. Ситуација која је могла да оправда оснивање специјалног трибунала у Нирнбергу никада се није појавила у Југославији, држави са непрекинутим правним континуитетом која је и даље функционисала као суверена сила.
Друга ствар која се догодила у тесној је вези са првом. Формални изговор за оснивање хашког Трибунала били су ратни злочини и потреба за њиховим кажњавањем. Али најдубљи мотив за овако драстично реструктурирање до тада важећих норми међународног права било је нешто друго. Деведесетих година наступио је краткотрајни „униполарни тренутак“ и протагонисти новог светског поретка започели су фронтални напад на све основе државне суверености и начела једнакости међу сувереним државама без обзира на њихову величину или моћ, од САД и Русије све до Лихтенштајна. Те основе су утемељене Вестфалским миром закљученим 1648. године, после окончања Тридесетогодишњег рата у Европи. Неолиберални, корпоративни поредак који је западна врхушка желела да наметне неспојив је са начелом једнакости суверених држава које је 350 година преовлађивало у Европи и свету. У том контексту, хашки Трибунал се може посматрати као показна вежба и преседан за даље подривање вестфалског система, који представља озбиљну препреку глобализму и важну гаранцију безбедности и суверенитета првенствено мањих држава и слободе њихових народа.
Да сумаризујемо. По својој Повељи, УН нема и никада није имао надлежност да оснује сопствени кривични трибунал. МКТБЈ зато представља крајњу аномалију – илегални суд. Његово оснивање и постојање само по себи флагрантно крши најважније начело савременог кривичног права, а то је начело законитости. Повеља УН упућује на Међународни суд правде као једини механизам за решавање спорова, али искључиво међу сувереним државама. Из расправа које су претходиле усвајању Повеље, јасно је да су државе-оснивачи УН намерно одбациле кривичну надлежност било какве врсте.
Зато није за чуђење да самозвани, противзаконито основани суд у Хагу у својој делатности шокантно занемарује све што чини разлику између владавине права и инструмента за прогон противника центара моћи који таквим „судом“ из позадине управљају и постављају му политичке задатке.
Ако би кренули са састављањем оптужнице против хашког Трибунала за кршење основних начела цивилизованог правосуђа, она би била подугачка. Али ово су неке од најгорих злоупотреба:
· МКТБЈ је игнорисао изричито упутство Савета безбедности УН да се руководи највишим правним стандардима и да делује у складу са начелима објективности и непристрасности.
· Многе судије МКТБЈ имале су мало судског искуства. Претежно су бирани по принципу политичке подобности из академског, дипломатског или политичког света, а најмање из правне струке.
· Тужилаштво МКТБЈ је користило истражитеље без релевантног теренског и професионалног искуства. Стручњаци САД и НАТО пакта, оптерећени очигледним анти-српским предрасудама, обучавали су особље Трибунала.
· Трибунал је користио „Међународну комисију за нестала лица“ (ICMP) за вршење ексхумација и ДНК идентификација, јединог материјалног доказа у свим сребреничким предметима. Та комисија основана је 1997. године на иницијативу председника САД, Била Клинтона. Њеног директора увек именује Стејт департман америчке владе и он је увек Американац. Руководећи кадар је у огромној већини из САД, Велике Британије и других западних држава које су за време сукоба који комисија истражује политички и војнички подржавале противнике српске стране. Босански муслимани чине преко 90% особља „Међународне комисије за нестала лица“. У овој важној помоћној служби хашког Трибунала сукоб интереса је на сваком кораку.
· Хашки трибунал се није држао најбоље правне праксе када је створио нови хибрид континенталног и англосаксонског правног система. Последица оваквог неприродног споја је сужавање основних права оптужених, и то у највећој мери.
· Хашки трибунал поступа без одређења кључног правног појма – терет доказивања. Да би се изрекла осуђујућа пресуда, неопходно је знати по каквом се стандарду докази процењују. Принцип „изван разборите сумње,“ који преовлађује у цивилизованом кривичном законодавству, у МКТБЈ је често замењен слободном проценом чланова судског већа.
· Сведоци Тужилаштва су се често жалили да су њихове службене писмене изјаве, како су предочаване судским већима, без њиховог учешћа преправљане и да нису тачно одражавале оно што су ти сведоци рекли истражитељима. Када је Слободан Милошевић унакрсно испитивао сведока Тужилаштва Николу Самарџића у вези са његовом изјавом, Самарџић је рекао:
„То нису моје речи, шта год да је тамо написано. Ако ми је ово стављено у уста, мислим да то није у реду.“
· Одбрани је редовно ускраћиван несметан приступ свим доказима. То значи да одбрана често није могла позивати своје вештаке да тестирају и оспоре тезе тужилаштва нити је имала могућност да унакрсно испитује кључне сведоке противничке стране.
Сер Стивен Нинијан, судија МКТБЈ током четири године, оштро је критиковао овај вид нетранспарентности у пракси хашког Трибунала:
„Право на поштено суђење заузима тако значајно место у демократском друштву. . . да се не може жртвовати ради сврсисходности . . . уколико одбрана не зна идентитет особе чији исказ оспорава, лишена је сазнања која би јој омогућила да покаже да тај сведок лаже или да је непоуздан . . . опасности које се у таквој ситуацији крију очигледне су.“
· Најзначајнији форензички и ДНК докази које прикупља „Међународна комисија за нестала лица“ за рачун Трибунала никада нису стављени на располагање ни суду, а камо ли оптуженима или тимовима одбране. Ти докази се суду предочавају без провере и прихватају се по аутоматизму као утврђене чињенице. Из података који су сада широко доступни јасно је да ниједан од ових наводних доказа не би преживео ригорозно испитивање којем би био подвргнут током правичног суђења.
Услед систематског одбијања „Међународне комисије за нестала лица“ – уз подршку судских већа МКТБЈ – да независним стручњацима омогући проверу ДНК узорака коришћених за идентификовање жртава масакра у Сребреници, за њу нити се може рећи да лаже нити би се са сигурношћу могло тврдити да говори истину.
Само Комисија има моћ да оконча ту неизвесност, стављањем на увид свих својих доказа. Aли она упорно одбија да то учини.
Tо само повећава сумњу да се нешто крије.
Недоступност ДНК узорака који се користе за идентификацију 6.800 наводних жртава „сребреничког геноцида“ има врло јасне правне последице. С обзиром на то да су методологије ДНК врло комплексне, и да их прате огромни оперативни проблеми као што је контаминација узорака, то значи да ако нема могућности провере не постоје никакви чврсти докази који би поткрепили идентификације Међународне комисије, нити пресуде о геноциду изречене од стране хашког Трибунала које на таквим доказима почивају. Зато се ниједна од ових пресуда не може сматрати поузданом.
Докази о геноциду су непостојећи, као и докази о ирачком оружју за масовно уништење.
· Обично се каже да је одложена правда равна неправди. И у том погледу хашки Трибунал пада на испиту.
У Трибуналу нема права на кауцију или на брзо суђење.
· Оптуженом се може судити више пута за исти преступ. Трибунал је одбацио дуго прихваћено правно начело да нико не може одговарати двапут по истој оптужници. Члан 25 статута Трибунала, међутим, допушта тужиоцу право да се жали на ослобађајућу пресуду чиме му омогућава да покуша и по други пут да добије осуђују пресуду.
· Трибунал пресуђује без учешћа пороте. Првостепене пресуде изриче веће од троје судија. Исте судије такође пресуђују и по процесним приговорима и решавају друга правна питања током истог судског поступка. У пракси, веће МКТБЈ је судија и порота истовремено, па чак и у сопственом предмету.
· Докази из друге или треће руке и тајно сведочење се прихватају – понекад и од сведока који су преминули. Научне студије процењују да око 90% доказа прихваћених у хашком Трибуналу потиче из извора из друге руке.
· Прикупљање по сваку цену доказа који подржавају често непрецизно срочене оптужнице и потреба за убрзавањем преспорих суђења довели су до наглог повећања у броју нагодби о признању кривице. Подстицање окривљених да сарађују у замену за лакшу казну или бољи третман могу их ставити под одређени степен принуде што УН категорише као вид мучења и тешко да би могло послужити провођењу правде. Често је лакше рећи оно што је потребно него једноставно рећи истину.
„Крунски сведок“ МКТБЈ, Дражен Ердемовић, је истакнут пример овакве праксе. Ердемовић је признао да је убио најмање 70 Муслимана на једном стратишту у близини Сребренице. Међутим, Ердемовић је склопио уговор са судом. Осуђен је на само 5 година затвора, од чега издржао три и по. Као сведок-сарадник Тужилаштва, Ердемовић је сведочио на свим сребреничким суђењима и већа МКТБЈ су уважила веродостојност његових исказа упркос Ердемовићевом очигледном мотиву да лажно сведочи да би на тај начин, за тешке злочине које признао, себи обезбедио минималну казну и материјалне бенефиције.
· Хашки трибунал је одлучио да у случајевима где се оптужени терети за силовање, никакав материјални доказ није потребан да би се доказала његова кривица.
· Упркос формалним упутствима Савета безбедности, Трибунал је по потреби стварао и нове правне регулативе иако се у тренутку оснивања обавезао на примену претходно постојећег међународног права. Генерални секретар УН Антонио Гутереш се хвалио:
„Међународни кривични суд за бившу Југославију је био пионир у креирању савремене архитектуре међународног кривичног правосуђа.“ Један од тужилаца МКТБЈ је чак тврдио да је Трибунал „створио више нових правосудних норми за пет година свога рада него што је учињено током претходних 500 година“.
· МКТБЈ је изменио постојеће међународно хуманитарно право тако што је за сопствене потребе кривичног гоњења измислио нове деликте, као што је удружени злочиначки подухват. То значи да оптужени могу одговарати за злочине који нису били дефинисани као такви у време када су наводно почињени.
· Ако би МКТБЈ пожелео да уради нешто што није допуштено Статутом, он је рутински мењао свој Статут како би себи приуштио овлашћења која је сматрао да су му потребна.
· Уколико би имао потешкоћа у проналажењу доказа који би поткрепили оптужнице, Трибунал је једноставно изнова писао или према потреби мењао оптужнице како би тај посао себи олакшао.
· МКТБЈ је у великој мери одбацио и доскора неприкосновено начело савременог права да окривљени има право на самозаступање.
· Понашање Трибунала често је било не само инквизиторско већ и отворено непријатељско према оптуженима. Судија Ричард Меј је Слободана Милошевића прекинуо не мање од 70 пута током једног веома ефикасног унакрсног испитивања и често му је искључивао микрофон.
Хашки Трибунал је ад хок суд чије је постојање у супротности са међународним правом. Није успостављен нормалним процесом склапања мултилатералног уговора између појединих држава. МКТБЈ није био ни праведан ни успешан. Хашки Трибунал је безазорно деловао као политичко средство створено да обезбеди изрицање унапред зацртаних пресуда. То је у суштини признао амерички „мировни“ изасланик Ричард Холбрук:
„Трибунал за ратне злочине за нас је био огромна, драгоцена алатка. Искористили смо га да два најтраженија ратна злочинца у Европи, Караџића и Младића, спречимо да учествују у Дејтонском процесу и да оправдамо све што је затим уследило.“
Када је у питању хашки Трибунал, изгледа да је свет насео најубојитијем пропагандном оружју – великој лажи. То је лекција непосредно од нациста – ако ћете лагати, што је лаж већа, више људи ће у њу поверовати.
Хитлер је са усхићењем писао о лажи толико „колосалној“ да никоме не би пало на памет „да би се ико усудио да истину тако дрско искривљује“.
Међународни суд који кривотвори доказе и монтира пресуде заиста делује непојмљиво. Глобалне импликације такве преваре су огромне, поготово ако се посматра као злослутни преседан са циљем прилагођавања међународног права политичким потребама светске хегемонистичке елите. Хашки Трибунал делује под привидом правосудне установе, али њега тешко компромитује и осуђује сопствено противправно понашање.
Адвокат Кристофер Блек, бивши бранилац оптужених у Хагу и Руанди, најбоље је описао неправну и у потпуности политички условљену улогу тих нелегалних судова:
„Ти трибунали нису установе за дељење правде у кривичним предметима, као што се приказује у масовним медијима или као што ти судови сами за себе тврде. То су у ствари политички усмеравани судови чија је сврха искључиво пропагандна. Оптуженици су пажљиво одабрани зато што симболички представљају одређене сегменте режима који су срушени, на пример, у Југославији или Руанди. Суђења су усмерена против одређених лидера, политичких вођа, војних команданата, интелектуалаца и тако даље, и према мом искуству на свим суђењима где сам био укључен и за која знам – све оптужбе биле су политички мотивисане. Пропагандна врха свега тога било је да се демонизује стари режим тако да се не би могао вратити на власт, да се изнесе лажна слика о ономе што се у тим сукобима догодило и да се прикрије стварна улога Запада у тим ратовима.“
