Патријарх Србске православне цркве господин Порфирије (у свету Првослав Перић, 1961) поручио је 4. августа 2021. године, у Бусијама, на обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској (и америчкој) војној акцији “Олуја” “да треба да се помолимо за све невино пострадале у страшним августовским данима 1995. године, али и за све пострадале пре тога у Хрватској, као и да не смемо заборавити, али да као хришћани морамо опростити”.
На истоме том скупу, председник Србије Александар Вучић поручио је окупљенима да “можемо и морамо да опростимо, али то можемо само ако памтимо, пошто у забораву нема опроштаја ни себи ни другима”.
“Исто то, само мало друкчије”, изговорио је пола године раније, при обележавању двадесет друге годишњице евроамеричке фашикратске агресије на Србију: “Посао и обавеза Србије је да опрости али и никада не заборави. Гајићемо културу сећања и поносити се оним што је Србија чинила да сачува слободу, своја огњишта и земљу”.
Поштапалицу о опроштају, забораву и памћењу, и Патријарх и Председник (и не само они, и бројни други “понављачи дубоких мисаоних исказа” познатих људи) научили су од блаженопочившег патријарха србскога господина Германа (у свету Хранислава Ђорића, 1899-1991) који је у Јасеновцу, 2. септембра 1984. године, при освећењу Цркве Рођења Светог Јована Крститеља, одржао опело никад избројаним и никад пописаним душама “највећега србскога града под земљом”, и том приликом оставио србскоме народу у аманет, бар нам се онда тако учинило, једну такорећи антологијску мисао: “Опростили смо, али никад не смемо заборавити”.
По несрећи, Герман је првим делом своје поруке само благословио оне бивше Србе који су са становишта комунистичке силе и њене планиране вечности, не само у своје име (јер и они су били део злочиначке масе “уврштене” у опроштај), већ и у име многих унесрећених србских породица и сирочади, опростили злочин због којега људска цивилизација задуго не би имала право на смех и на песму. А да ли подсвесно или због тога што је знао да је и сам био заточеник (једно време можда и заточник) истог тог идеолошког монструма, патријарх Герман је ипак смогао снаге за поруку да се јасеновачки злочин не сме заборавити.
Јасеновац
А како и заборавити, и који би Србин смео заборавити да је усташка Независна Држава Хрватска, на левој обали Саве, у Јасеновцу, наспрам ушћа Уне, 20. августа 1941. године отворила концентрациони логор за Србе. Према извештају Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача од 15. новембра 1945. године, упућеном Међународном војном суду за суђење ратним злочинцима у Другом светском рату у Нирнбергу, овде је, у овом “највећем србском граду под земљом”, на најзверскији начин: ножем, маљем, секиром, гвозденом полугом, ватреним оружјем и спаљивањем живих, убијено преко 700.000 (седамсто хиљада) људи, углавном Срба. Тачан број никада неће бити утврђен, пошто је логорска картотека два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945), а многи су заточеници убијани одмах по доласку у логор, без евиденције. Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни, цитира Потврду којом Команда мјеста Новска 5. јуна 1945. године, потврђује “примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, али објављује и сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.
У устанку крајем априла 1945. године, из логора је успело да се пробије укупно осамдесет шест (86) заточеника.
Партизанске јединице никада нису покуша(ва)ле да растуре овај логор, тако да је он, у складу с комунистичко-усташким споразумом из 1935, под посебном комунистичком заштитом остао “активан” до краја априла 1945. године, кад су сви Хитлерови концентрациони логори већ били угашени. Заслуга за тако “дуг живот” Јасеновца припада, пре свега, Владимиру Куперштајну, познатијем по презимену Бакарић (1912-1983), доктору права (без дисертације, ригороз), уз покојнога ЈахачаСаЧелаКолоне најутицајнијем политичару не само у Хрватској, већ и у Југославији, кључној личности у савезном Савету за заштиту Уставног поретка, али се не зна у чије заслуге спада нестанак оног управо поменутог списка побијених логораша.
Нестанак логорске документације о усташким злочинима омогућио је послератним хрватским властима и “хисторичарима” да устврде како је Јасеновац, у ствари, био “туристичка дестинација” и да су Срби тамо само случајно могли налетети главом на маљ или грлом на каму. Али је важан и у још једном смислу: недавно се показало да се та најстрашнија кланица србског народа не налази ни на једном попису сличних фашистичких (нацистичких) стратишта. Комунисти су, дакле, успели врло брзо да “заташкају” Јасеновац, да га сруше, поравнају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је послужило Ивану-Стеви Крајачићу (1906-1986), народном хероју, шефу хрватске Удбе и јунаку социјалистичког рада, једином човеку од Јахачевог неограниченог поверења и његовом изасланику на послератном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, констатује “да су Хрвати тамо ипак побили премало Срба”.
Има ли се у виду све то, али и изрека да је људски грешити, а божански праштати, мирне душе може се рећи да је, за Србе, порука Германова и његових “цитатлија” о опроштају неприхватљива.
О злочину у Јасеновцу увек се мора говорити – правим именом.
Усташе
Било како било, благодарећи чињеници да се србски народ, носилац антифашистичке борбе у Хрватској током Другог светског рата, али и жртва хрватског државног терора и геноцида у “изведби” терористичке ултранационалистичке и фашистичке Хрватске револуционарне организације “Усташа” (УХРО), после рата “упецао” на ЧелноЈахачеву паролу о братству и јединству наших народа и народности, Хрватска није сврстана међу поражене фашистичке државе, није подвргнута денацификацији и није оптерећена плаћањем ратне штете.
И сачувана је у свести хрватског народа “драга успомена” на усташку организацију коју је, најпре као илегалну, крајем октобра 1928. године, основао загребачки адвокат др Анте Павелић (1889-1959). Урадио је то по овлашћењу Хрватске странке права која је своју политику заснивала на наводном постојању велике Хрватске, до Дрине, на “легитимистичкој” тези о обнови Хабзбуршке монархије и на плановима о блоку римокатоличких земаља и формирању некакве нове подунавске федерације или конфедерације.
У раној фази, чланство ове организације регрутовало се углавном из универзитетске омладине клерикалне и фашистичке оријентације окупљене током 1926. године у Хрватској правашкој републиканској омладини (ХПРО). Правашка политичка концепција саопштавана путем гласила “Старчевић”, тамо је максимално радикализована кроз залагање за хрватски сепаратизам као циљ и за тероризам као метод за постизање тог циља. Са јавним деловањем усташка организација започела је, наводно, 7. јануара 1929. године. Овај датум “пронађен” је да би се укидање парламентаризма у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (такозвана “шестојануарска диктатура краља Александра”) прогласило узрочником свих каснијих зала у Југославији и не би ли се тако оправдали злочини који ће наредних деценија бити почињени над србским народом.
А само током Другог светског рата усташки злочини потпуно су изменили етничку карту на многим старим србским просторима западно од Дрине и Дунава. У Благају (на Кордуну), на Ржаном долу и код Опузена, у Суваји (код Грачаца), Грабовцу (код Петриње), Иванић-јарку (код Војнића), у Глини, око Дувна, у Босанској Крупи, Кључу, Гламочу, Приједору, Старом Броду (на Дрини), у Пребиловцима, по Херцеговини, око Цазина, Велике Кладуше, у Вуковару и на многим другим местима, у масовним покољима и на најбестијалнији начин убијено је на десетине хиљада Срба. Масовна уништења углавном србског живља изведена су и у усташким концентрационим логорима: у Јасеновцу, у Јадовну (око 72.000, од чега је познато нешто преко 40.100 имена), у Сремској Митровици (око 10.000), у Старој Градишки (око 75.000), а више хиљада људи у логорима Слано на Пагу, у Ђакову, Сиску, Јастребарском, Копривни и другим. Тај геноцид био је практични израз расистичке теорије зачете још у глави Анте Старчевића (1823-1896), по којој се, као што је то увек случај кад се ради о расизму, истиче супериорност једне етничке групе над другом; у нашем случају, то подразумева хрватску супериорност над Србима.
Истовремено, србска жртва остала је невидљива свету, чиме је “очувана част” хрватског народа (позната и по изреци сачуваној још из Тридесетогодишњег рата – 1618-1648 – вођеног по Немачкој и Чешкој: “Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата”) и створени услови да Хрвати упамте своју Независну Државу, монструозну творевину насталу 10. априла 1941. године, у оквиру војних планова које су италијанска и немачка влада, уз свесрдну подршку Ватикана, осмислиле зарад распарчавања Краљевине Југославије. Хрватски народ је овај тренутак дочекао као остварење вишевековне тежње за самосталном хрватском државом, а усташка власт искористила га је да, преко верски и фашистички фанатизованих елемената, до крајњих граница развије националну и верску мржњу према свему што је србско и православно, са циљем да се оствари идеја велике Хрватске; све то у складу с одлуком свехрватског католичког конгреса одржаног септембра 1900. године, да до краја 20. века све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити римокатоличко.
У такву Хрватску укључене су и традиционалне (изворне) србске земље: Срем, Херцеговина и Босна, а Далмацију, острва и Боку Которску, усташки поглавник Павелић великодушно је “уступио” Италијанима. Формално-правно, Независна Држава Хрватска престала је да постоји окончањем Другог светског рата, али је њен дух био још жив кад је године 1990. Социјалистичка Република Хрватска кренула у сецесију од Југославије.
Наводна хрватска државност
Своју злочиначку мисао о наводном тисућљетњем прекиду хрватске државности, и хрватска “знанственост” и обичан пук везују за битку на Гвозду 1102. године и тобожњи уговор pacta conventa између дванаест хрватских племена и угарског краља Коломана (1070-1095-1116), по коме је митска Хрватска ушла у састав угарске државе, већ организоване као савез племена, народа и слободних градова. Тим “уговором”, Коломан се “обавезао” да се Хрватима неће мешати у њихове унутрашње односе, а заузврат – хрватска племена, као и сви подложници на другим странама, имала су обавезу да, ако неко угрози угарске границе, пошаљу угарској војсци по десет оклопљених коњаника. Коломановим крунисањем за хрватско-далматинског краља, у Биограду на Мору, оно што хрватски “знанственици” радо називају Хрватском, припојено је Угарској губећи сва обележја ранијег “суверенитета”, уколико га је уопште и било.
Уистину, није га ни могло бити јер ни Хрвата као народа није било све до прве трећине 19. века; како то пише Лајош Талоци (1857-1916), маџарски историчар, политичар и дипломата, “ми, Ватикан и бечки двор, 1836. године почели (смо) да стварамо хрватски народ”, а све до стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (1918), Хрватска се налазила у оквиру Угарске, као њена самоуправна провинција.
По несрећи, у свест ововременог хрватског народа, у међувремену највећим делом “произведеног” од Срба римокатоличке вероисповести и насилно поримљених Срба, усађено је уверење да у наводну хрватску земљу спадају све територије које су се током минулих векова, краће или дуже време, налазиле под аустријском или угарском окупацијом.
Хрватска креће у сецесију
Тешко је било претпоставити да ће милионска жртва на најсвирепији начин побијених Срба широм Независне Државе Хрватске, бити искоришћена да се 1974. године Хрватској призна фактичка самосталност у Федеративној Југославији, брозовској социјалистичкој републици са свим елементима државности.
И не само Хрватској.
Јер, такозвани заједнички интереси из члана 244. Устава СФР Југославије који су “народима и народностима” обећани, или осигурани у федерацији (сувереност, равноправност, национална слобода, територијална целокупност, сигурност, друштвена самозаштита, одбрана земље, међународни положај, систем друштвено-економских односа, основа политичког система, слободе, права и социјална сигурност), остваривани су преко савезних органа, уз равноправно суделовање република и покрајина и на основу републичких и покрајинских сагласности о одлукама које су доносили органи федерације. Ове функције биле су условљене паритетним саставом најважнијих органа у федерацији и доношењем одлука уз сагласност свих република и покрајина, консензусом. Са друге стране, по правилу, све савезне прописе остваривали су републички и покрајински органи. У таквим условима, двема покрајинама у Републици Србији (са многим државним атрибутима наслоњеним на повлашћени статус тамошњих најбројнијих националних мањина) и свим југословенским републикама, осим Републици Србији, призната је стварна самосталност, а Југославија је претворена у савез држава.
У свему томе, само Србија није била држава.
У условима док је припреман и “владао” југословенски Устав с управо препричаним чланом 244, непаметно је могла деловати свака помисао и свака изговорена тврдња да ће се у години 1991. обновити догађаји из 1941, да ће геноцид над србским народом у Хрватској бити настављен тамо где је стицајем историјских околности био прекинут и да ће се хрватски народ поново у њега упустити, да ли из уверења, да ли из незаинтересованости, да ли из страха.
Углавном из уверења.
Ипак, оно што је већ једном било виђено и што се многима чинило нестварним, постало је сасвим извесно: усташтво је поново ступило на хрватску политичку сцену. Срби су се због тога, хтели-не хтели, морали подсетити на једно не баш тако давно време и суочити са бар неким чињеницама које током свих послератних година, у време онога ЈахачаСаЧелаКолоне, нису имале право на било какво и колико место, макар и у назнакама, ни у школским уџбеницима, ни у јавности.
Принуђени на такво подсећање, Србима се дало да разаберу, у последњи час, да је “време братства и јединства” било само предах до новог усташког геноцида.
Искуство, заборавност
Швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс (1875-1929) као човек и сам повређен оним што је крајем лета 1914. године забележио током својих истражних радњи по Мачви (где су нарочито Хрвати оставили своје злочиначке трагове), поручивао је Србима да не смеју заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата. Подсећајући да је неки неименовани француски патриота (бавећи се неким “случајем” у Француској) саветовао да “не говоримо никад о томе, али мислимо увек на то”, др Рајс је ту лепореку и благоглагољиву мисао мало преправио и претворио у врло озбиљно упозорење србском народу: “Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”.
Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније, у Другом светском рату, дозволили да им се деси “исто то, само мало друкчије”.
И дешава им се то још једном: од почетка деведесетих година 20. века до данас, без изгледа да се сагледа крај те болесне хрватске (и римокатоличке) мржње према свему што је србско…
…Што потписнику ових редова даје право да унеколико редефинише и Рајсово упозорење:
Мислимо увек на злочине према србском народу, било чији да су и било колико да су свежи или стари, и увек о њима говоримо, и због себе, и због света, и због злочинаца.
И, нарочито, због тога што нико од нас, без обзира на свој стварни или замишљени положај у србском роду, нема право да опрашта ништа од онога о чему се говорило у Бусијама; само Бог може опростити, али и Он само онима који се истински покају.
Уосталом, томе нас подучава и сајт “Светосавље” (https://svetosavlje.org/pokajanje-i-oprostaj/) где можемо прочитати да је вету Тајну Покајања установио Исус Христос обраћајући се својим ученицима, апостолима: “Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су” (Јован 20, 23).
Доцније, право опраштања грехова прешло је од апостола на епископе и свештенике. У Светој Тајни Покајања, покајник који пред духовником (епископом или свештеником), Светим Крстом и Јеванђељем, исповеда своје грехе, стоји пред самим Господом Исусом Христом и невидљиво од Њега, а видљиво од духовника, ослобађа се грехова тек ако духовник,кроз сва своја питања и покајникове одговоре, закључи да је верник искрено исповедио све своје грехе који му оптерећују савест. Тако ће духовник и рећи у поуци ономе који се каје: ‘Ево, чадо, Христос невидљиво стоји и прима твоју исповест… Ево и икона је Његова пред нама, а ја сам само сведок, да посведочим пред Њим све што ми будеш рекао…”
Покајање се не састоји само у одрицању од учињених зала, него и у труду да се покажу добра дела како саветује Псалмопевац: “Удаљи се од зла и чини добро” (Псалам 37, 27). Покајање је духовно васкрсење. Док човек живи у гресима он је телом жив, а духом мртав јер нема у својој души Бога који је извор живота.
Свети Јован Златоуст каже да покајање почиње онога тренутка кад човек схвати да је погрешио, кад схвати да је духовно болестан и да му је грешна душа одвојена од Бога.
Свети Оци додају томе да није довољна сама спознаја онога који је погрешио, потребно је учинити нешто што се конкретном греху противи, односно принети плодове достојне покајања.
Чини се да многим духовницима, чак и највишег реда, све то није баш јасно.
Или понешто од тога, нарочито да оној злочиначкој страни и није до покајања.
