Сваки човек који нема шта да каже, а има потребу да говори је паламуд, а његова прича паламуђење!
Милан Лане Гутовић
У последњем покушају да се студентима објасни како су испуњени сви њихови захтеви око стављања на увид документације везане за радове на надстрешници у Новом Саду и тако у јавности обесмисли студентски марш од Београда за Нови Сад, посла се није прихватио само онај господин из Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду који нам, без имало стида и срама, ту вест саопштавао већ четврти пут у периоду од децембра до јануара, или технички председник распаднуте владе Милош Вучевић, већ се са екрана избечио и онај најважнији, командант свих наших „победа“ и „легалиста“, надзор свих наших градилишта, заштитник свих наших Весића и Лончара, млатећи некаквим штапом у правцу табле за презентацију којом су пролазила документа која су, наводно, достављена, ауторитативним тоном човека који зна о чему говори. Али, крхко је знање кад изађете пред студенте и професоре факултета… А посебно кад изађете пред Истину.
И тако је он набрајао и набрајао кад одједном пред штапом се појави тражени документ „окончана ситуација“ на шта нам господин са екрана констатова да тај документ „не постоји јер окончана ситуација никада није испостављена“. Рекао је то са толико ноншалантног ауторитета, као да саопштава најнормалнију ствар на свету и пожурио да набраја даље оно што се има („сваки листић грађевинске књиге смо им дали“).
Ма, стани, стани Ибар водо, куда журиш тако…
Свако ко се имало разуме у грађевинарство зна шта значи када извођач одбије да изда окончану ситуацију. Недостатак овог документа значи да се тај објекат службено води као градилиште, да није завршен, па да самим тим није могао бити вршен ни технички пријем, нити издата употребна дозвола, нити се објекат могао користити или легализовати на било који начин.
А да се подсетимо да је реконструкција станице почела у октобру 2021., да је већ током марта 2022. овај објекат први пут свечано отворен за потребе Вучићеве предизборне кампање, али је, истина, убрзо поново затворен, све до маја 2024. када је уприличена нова свечаност отварања којој су присуствовали високи званичници, и то овим редом по значају: Министар грађевинарства и инфраструктуре Горан Весић, који је том приликом одржао и дични говор у славу неимарског режима, председница покрајинске владе Маја Гојковић, градоначелник Новог Сада Милан Ђурић и све тако редом.(1)
Сви на тој паради корупције знали су да објекат није технички примљен, да нема употребну дозволу, па самим тим ни било какве безбедносне гаранције за употребу. Иначе, по закону, управо Министарство саобраћаја води рачуна о обезбеђивању свих неопходних дозвола за објекте од јавног значаја, што значи да је министар Весић најодговорнији за пуштање незавршеног објекта у рад. Лично га је отворио, свестан да нема ни техничког пријема, а камоли употребне дозволе. Да, то је човек кога је тужилац на предмету у старту амнестирао сваке кривице и пустио из притвора након два дана фингираног штрајка глађу, па одбио налог више инстанце да га у притвор врати и сада нам се тај корумпирани јазавац свима смеје у лице, безбедно ушушкан у оно што о свом шефу зна, а упозорио га је да ће пропевати чим га ико прстом очеше.
Наравно, ово око употребне дозволе прочуло се брзо, незваничним каналима, али сасвим је друга димензија кадо то званично, пред аудиторијумом и „са тога штапа“ у руци изјави председник државе. Јер, зна се шта у грађевинарству значи када извођач одбије да изда окончану ситуацију и какву поруку тиме шаље бахатом наручиоцу, који то изигнорише и пусти објекат у јавну употребу!
Зато се, након председниковог признања, отвара питање нових приоритета и у раду Тужилаштва, и у истрази која сада добија јасне одреднице око тога куда и ка коме треба да иде. Документација је ту где јесте и наравно треба наставити започете експертске анализе, али не треба се упуштати у режимске коске око грађевинских дневника и сличних подметања. Професори грађевинског факултета знаће да раздвоје битно од небитног.
Дакле, шта даље, после изјаве председника о окончаној ситуацији?
Пре свега, од извођача се (без обзира што се ради о кинеској компанији) мора затражити службени одговор на питање зашто је одбио да изда окончану ситуацију, а од власти зашто је ово игнорисала? Уз сва она додатна питања „ко“, „како“, „колико“ и друга?
Такође, хитно, треба преиспитати кредибилитет досадашње тужилачке екипе која је радила на овом случају, и једноставно довести нове људе који ће добити пуна овлашћења. Људи који су већ, трећег дана наводне истраге, априори амнестирали Министра саобраћаја који је, по функцији, директно одговоран за уредну документацију објеката јавне намене, и који је лично обмањивао јавност пуштајући у рад објекат без техничког пријема и употребне дозволе, не могу имати поверење ни студената, ни професора, ни пензионера који се све масовније прикључују протесту. То су они исти људи који су након што је ухапшено 15 особа, без иједног коментара отрпели да у њихово име председник пред новинарима изјави да је са хапшењима готово и да више неће бити ни ухапшених, ни истрага. Оваквом понижавању правни систем Србије није био изложен ни у време Титових партизанских судова, а Тито ако се и мешао није о томе лупетао пред камерама.
Дакле, нови људи или тотални бојкот рада режимског тужилаштва, то треба бити један од захтева протеста у новим околностима.
Надаље, мора се озбиљно размислити о новој квалификацији Весићевог дела, јер његовом директном улогом у пуштању у рад објекта од јавног значаја за који је знао, или је морао да зна, да нема ниједан валидан папир који захтева закон стварају се услови за квалификацију „масовно убиство из нехата“! Ту нема никакве дилеме. То није никаква трагедија која се десила тек тако, већ директна последица немара власти у свим фазама од пројектовања до пуштања неисправног објекта у рад, те се с тога може говорити једино о масовном убиству из нехата. Моментално хапшење и притварање се подразумева.
Ово може бити важно и у расветљавању системске корупције кроз форму тзв. међудржавних уговора, којима се избегавају тендери, јавност у раду итд., јер је очито да су у том механизму са српске стране „уграђени“ министар грађевинарства и министар финансија.
Није неважно ни отварање питања одговорности републичких и локалних инспекцијских органа, који су били дужни да изађу на терен, утврде стање документације и да затворе објекат који се службено води као градилиште, без обзира што га је неодговорни министар противзаконито отворио. Зашто то није урађено? Ту опет долазимо са једне стране до Весића (Републичке инскпекције), а са друге до градоначелника Новог Сада Милана Ђурића (Градске инспекције). У сваком случају, својим нечињењем, инспекцијски органи постали су својеврсни саучесници у овом злочину над грађанима Србије и неко мора по том основу сносити одговорност.
А што се тиче председника он заиста делује све усамљеније, све јадније и све смешније, док по српским селима бистри своју политику са локалним бабама и позива на некакав дијалог за који му упорно говоре да „није надлежан“. Што више прича, више се саплиће о сопствене речи. Можда је заиста време да га неко мало продрма и пробуди из кошмара у коме се нашао. За његово и за наше добро!
Али, какве везе све ово има са цитираним речима покојног Ланета Гутовића, са почетка текста. Не знам. Изгледа да сам заборавио. Можда ВИ знате? Можда ОН зна? Ја мислим како једино знам да не може да шкоди. А кад не шкоди, онда ваљда нешто и користи…!
______________________________________________________
