Кључно питање српског државног идентитета које је повезано и са геополитичким идентитетом, траје већ читаво столеће и остаје нерешено и почетком 21.века: Срби се налазе пред изазовом нове прекоредне, наднационалне и мултиетичке интеграције (ЕУ); предходно Срби нису извршили приоритетну националну интеграцију српских земаља у националну српску државу.
У културно-цивилизацијском, етно-националном погледу неспорна је припадност Срба и српских земаља Истоку. Са становишта геополитичког идентитета српски код је доминатно копнени, што такође може да значи припадност Истоку. Међутим Срби и српске земље се налазе пред изазовом и процесом наметнутог економско-политичког и војно-стратегијског трансфера у евроатлантске интеграције. Ово може бити пресудно у идентитетском преобликовању и превођењу Срба из православног ареала у западне цивилизације. Овакви процеси могу довести до располућености српског националног бића, до унутрашњих нестабилности, и до тога да Србија постане „растрзана земља“. (Миломир Степић, Српски геополитички образац, 2019. Стр.26). Ово преобликовање геополитичког идентитета не може бити последица аутономне промене географско-историјске датости, него је то процес експанзионистичког замаха Запада као победника у Хладном рату. Независно од нашег схватања наше геополитичке важности, која је понекад и нарцисоидна и преувеличана, српски чинилац има све израженију позицију објекта а све мање улогу субјекта у глобалним па и у балканским односима.
Данас се одвија систематичан процес прекомпоновања српског геополитичког идентитета, који спроводе западне силе. У том смислу се користе и други народи који су били у заједничкој држави са Србима или националне мањине као што је Албанска на КиМ. На удару се налази српски пијемонтски (ујединитељски) идентитет. Циљ је онемогућавање не само све српског окупљања него и очувања територијалне целовитости Србије као постјугословенског простора. Истовремено се поништава идентитет посредника и упоришта за руске трансбалканске амбиције усмерене ка Средоземљу, превентивно се поништава и трансформише у идентитет „одскочне даске“ и трансгресионе линије за експанзију евроатлантског чиниоца према истоку. Као последица овога процеса српске земље би поново ушле унутар „завесе“ земаља између Балтика и Средоземља, с функциом проамеричке препреке за руско-немачки контакт, као тампон зона. Србија и српске земље губе значај централности и чворности и транзитности (централна области и територијално језгро). У овом смислу на значају добијају Мађарска, Хрватска, Румунија и Бугарска, које су се показале као лојалне у трансатлантском продору на исток. Српске земље попримају идентитет опкољености, као последица инсталирања супарничког, и нескривено непријатељског окружења.
Постмодерно „декодирање“ српског геополитичког идентитета јесте саставни део пацификовања српског чиниоца у целини, кога таласократски евроатлантски Запад стереотипно перцепира као руског телурократског експонента и „реметилачки фактор“ утилитарне вештачке равнотеже (не)моћи на глобално стратегијски важном Балкану. То је општи контекст савременог сузбијања идентитетске спознаје појам српске земље, нарочито њихових целовитих територијалних габарита, морфографије, апроксимативних граница и кључних историјско-географских репера. (М. Степић, Српски геополитички образац, Београд, 2019. Стр. 28.). Појам српске земље жртвован је у име „мира у кући“, у заједничкој држави јужних Словена. Овај појам се понво јавио током и након разби-распада Југославије деведесетих година прошлог века. Данас се може пронаћи у ретким научним радовима. Док се још једино налази у српској химни (у другој, четвртој и шестој строфи), вероватно да би се замениле речи „српског краља“.
Закључак
Изазови, ризици и претње са којима се данас суочава Србија, па и цео српски народ на Балкану, нису по својој суштини много другачији од претњи и ризика са којима су се Србија и српски народ суочавали током 20. века. Појавни облици и начини испољавања нових-старих ризика и претњи су различити, али њихова суштина остаје иста. Где леже главни узроци нестабилности и конфликтности на Балкану? Да ли је реч о аутохтоним, домаћим, унутрашњим разлозима, или је пак реч о алохтоним – спољним факторима, односно утицају кључних светских и европских сила и њихових интереса? Одговоре на сва ова питања можемо делимично пронаћи у историји Балкана, а у већем обиму у савременим геополитичким процесима, који дубоко задиру у простор Балкана.
Кроз анализу историјске генезе геополитичког положаја српских земаља видели смо да уситњеност, фрагментираност и међусобна конфорнтираност балканских земаља, као једне од главних одлика процеса балканизације, проистичу из низа историјских детерминанти. Балкан, а посебно Западни Балкан је простор додира, или боље речено судара контактних цивилизацијских зона, простор судара различитих религија, простор који је био територијално саставни део великих царстава (Османског и Аустроугарског), простор који је (осим Албаније) био у јединственој држави модерног доба (СФРЈ), и коначно простор који чини стратешки значајну копнену везу средње Европе са Блиским и Средњим истоком и медитераном. Балкан и даље има трансрегионални, трансконтинентални и глобални значај „геополитичког чвора“.
Колико је времена потребно да историјски чиниоци нестабилности Западног Балкана буду неутралисани и превазиђени? Досадашња искуства нам говоре да се на простору Западног Балкана више живи прошлост и историја, него садашњост, а о будућности да и не говоримо. Управо ту историју Западног Балкана, која је била одређена пре свега алохтоним факторима, и данас оживљавају слични спољни фактори. Покушаји да „Балкан припадне балканским народима“, неуспевају. (Начело које је актуелно крајем 19. и почетком 20.века, истицао је и Н. Пашић, у току преговора са аустроугарским изаслаником Угроном 10.новембра 1912. у вези захтева Аустроугарске да се српска војска повуче из Северне Албаније, коју је била запосела у Првом Балканском рату).
Балкан Балканцима је „племенита идеја“, али све до сада геополитичка утопија. (Миломир Степић, Геополитички смисао југословенства и југословенске државе, Историја једне утопије, књига II, 2018.стр.300).
Геополитичко позиционирање Србије, и поред богатог историјског, политичког, међународно-правног, геополитичког и других искустава, је врло тешко и сложено питање. Србија се мора енергично борити да се српски геополитички идентитет не би територијално-нихилистички свео на „не-великосрпски“, „безопасан“, „пожељан“, на троморавско-ужесрбијански геополитички идентитет, као то рече професор Миломир Степић.
Извори:
- Проф. др Миломир Степић, Геополитика (идеје, теорије, концепције), Институт за политичке студије, Београд, 2016.
- Проф. др Миломир Степић, Српски геополитички образац, CATENA MUNDI Београд, 2019.
- Милорад Екмечић. Ратни циљеви Србије 1914. СКЗ, Београд, 1972.
- Александар Дугин, Основи геополитике, Књига 1, Екопрес, Зрењанин, 2004.
- Винко Пандуревић, Рат у БиХ и стварање Војске Републике Српске, ИГАМ, Београд 2015.
- Радован Радиновић, Геостратешки положај Србије и опстанак Републике Српске, Институт за политичке студије, Часопис: Политика националне безбедности, 1/2017. Београд.
- Душан Пророковић, Геополитика Србије (положај и перспективе на почетку XXI века, Службени Гласник, 2014.
- Проф. др Драгољуб Секуловић, Др Љубомир Гиговић, Европска компонента геополитичког положаја Србије, Војно дело 3/2008. Београд.
- Душан Пророковић, Немачка геополитика и Балкан, CATENA MUNDI, Београд, 2014.
- Драгољуб Р. Живојиновић, Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт 1914-1918. Београд 2008.
- Миломир Степић, У вртлогу балканизације, Службени лист СРЈ, Институт за политичке студије, Београд, 2001.
- Историја једне утопије, (Зборник радова), Књига I и II, CATENA MUNDI, Београд, 2018.
Генерал-потпуковник у пензији
Др Винко Пандуревић
