Актуелни председник Србије, господин Александар Вучић, досадио је слободарском српском народу својим пропагандним дефетизмом. Окупирано му је 17% државе и то, и духовно и материјално, најбогатије територије – свете и темељне српске земље Косово и Метохија. На тој окупираној територији је престоница средњовековног Српског Царства (Призрен) и архиепископски трон аутокефалне Српске Православне Цркве (Пећка патријаршија), четири средњовековна српска манастира који су на листи светске културне баштине (под заштитом УНЕСКО): Пећска патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка и још 1.300 српских православних цркава и манастира и других српских историјских споменика. Трећина укупне територије ових окупираних српских земаља (Косова и Метохије) власништво је Српске Православне Цркве. Како материјално, тако и духовно богатство ове темељне и свете српске земље је огромно. Недавно су светски експерти за рударство проценили да само рудне и минералне резерве Косова и Метохије су четвороструко више од резерви у остатку Србије. А где су остала богатства ове јужне српске покрајине: куће, имања, зграде, села и градови, бране, мостови, путеви, пруге, реке, језера, потоци, извори, планине, шуме, пашњаци, плодна поља, виногради и воћњаци, фабрике, спортски центри, културно просветне институције, сточни фонд … које су вековима градили, одржавали, обрађивали, узгајали вредни синови и кћери Старе Србије?
И све је то ништа за господина А. В! У свом пропагандном дефетизму стално понавља: ‘Ми сада тамо немамо ништа, ни метар земље па, ако добијемо метар, то је добитак!’ – ‘Ми нећемо да ратујемо за Косово! Чиме? Где нам је војска? Хоћете ли да шаљемо тамо нашу децу да гину?’ – ‘Ја нисам за рат! Ја сам за разграничење са Албанцима! За мирољубиво решење питања Косова!…’
Зашто овакав став председника Србије сматрамо пропагандним дефетизмом?
Зато што је он председник слободарске државе Србије и слободарског српског народа који је за одбрану своје слободе и своје државе дао милионе жртава. Зато што су његов пропаганди пацифизам и дефетизам неукорењени у српску миленијумску слободарску традицију. Зато што су такви ставови А. В. неаутентични и недостојни позиције коју има у српском народу.
Који су мотиви толиког председниковог дефетизма? Сви су у једном: у вољи за моћ, у жељи да влада неограничено! Дефетизам председника Србије називамо пропагандним јер су у њему наглашено уочљива два доминантна подмотива. Први је испуњавање услова који су му дали непријатељи Србије који су је варварски бомбардовали 1999. и њега и његовог политичког очуха (политичког оца претходно је издао!) и њихову на пречац основану партију СНС довели на власт у Србији. Други његов лични мотив, и мотив непријатеља Србије који су га довели да влада Србијом, јесте да остане на власти док ова земља, којом он диктаторски влада, призна Косово као независну, суседну државу. То је и А. В. и члановима његове партије недавно рекао његов пријатељ Макрон, а он и његови полтрони му аплаудирали. У његовом пропагандном програму дефетизма, као „стално отвореном конкурсу за издају“ (како је аутентично закључио проф. Мило Ломпар), председник Србије узима за своје саветнике речима и делом изразите непријатеље Србије и српског народа, председника Владе Велике Британије, (Тонија Блера) и председника Немачке (Герхарда Шредера), који су се истакли у разарању Србије и убијању Срба 1999. А. В. хита у Вашингтон да поклони новац српског народа и одржи пригодно предавање у јеку кампање за трећи мандат зликовачке династије Клинтон да влада Америком и другим државама и народима које су претходну деценију разарали. Даље, А. В. јавно обмањује народ Србије и Црне Горе да он има податке да су завереници из Србије и Русије припремали атентат на његовог пријатеља Мила и државни удар на дан избора у приватној Миловој држави Монтенегро да он и његова пљачкашка партија владају овом злосрећном државицом и трећу деценију. А владају тако (и М. Ђ. и А. В), што испуњавају све што им траже непријатељи слободарског српског народа. Владају страхом и сиромаштвом! Уцењују своје поданике да ће добити посао тек када се упишу у њихове партије. А онда их запосле само на три месеца и дају им робовске дневнице док њихови џелати стално фијучу условом-бичем око радничких глава да ће им продужити уговор и на наредних три месеца, па опет на три и тако до мизерне пензије ако буду добре слуге: покорно ћуте, величају вође и излазе на све њихове митинге и изборе и увек гласају за њих. Страхом и сиромаштвом владају народом овакви диктатори – колонијални управници у име империјалних поробљивача.
Без стида и зазора узвикују јавно да морају мењати свест народа кад год се врате са америчке и немачке Високе порте. И то раде речју и делом угледајући се на протестанте и „наслепо“ читајући Вебера. Пошто суштински мало знају и о протестантској реформи, а још мање о Веберовој философији, они буквално афирмишу све оно најгоре што долази са Запада: хомосексуализам, дрогу, кич-културу, вакцине фармацеутске мафије, модификовану и брзу храну прехрамбене мафије, корупцију браће и кумова, лажне дипломе министара и претходног председника, вулгарне програме на националним телевизијама, а локалне ТВ станице све покупују њихови ботови па систем информисања претварају у своје разгласне кутије као својевремено фашисти и комунисти.
Чак и један од највећих пацифиста у српској књижевности знао је да застане и постави онтолошку границу између „аутентичности ратне и неаутентичности миродопске ситуације“, као и да прави разлику између „егзистенцијалног и пропагадног дефетизма“ – најпоетичнији, модерни и велики Милош Црњански:
„… наш народ не треба учити шта је патња у рату“;
„… ако унизите и оклеветате учешће народа у прошлом рату, ако упрљате ратове Србије, једини капитал у нас који још није проћардан, шта ћете имати том намученом народу лепо рећи?“;
„Не заваравајте се , на дан ове битке (Кумановске-Р.Б) бар, признајмо, нема величанственијег призора, нема дубљег осећаја заједнице, нема чистијег узвишења мисли и душе, од учешћа у бици једног народа“;
„Оно што је омогућило песму у бици на Куманову, најбоље је у нама и ако нам се и то одузме, ничег више нећемо имати до траља.“
Својим примерима пропагандног дефетизма председник Србије покушава и то да нам одузме. Не дајмо, Срби! С песмом на уснама „Ој Косово, Косово“, достојни предака, кренимо у поновну Битку за Косово и Метохију, са истинским пријатељима Срба и Србије.
