Украјинска криза, је име за нешто сасвим друго, а не за кризу у Украјини. Украјинска криза, је украјинска, само у толикој мери што се претежно манифестује на територији Украјине. На територији Украјине, боље речено у борби за геополитичку контролу те територије, одвија се непосредни сукоб Запада, пре свега земаља НАТО на челу са САД, с једне, и Руске Федерације (РФ), с друге стране. Сасвим је разумљиво да је украјинско друштво подељено, поларизовано, социјално раслојено и нестабилно, као транзиционо друштво, и оно би био такво и да није спољних геополитичких уплива, главних сукобљених актера у геополитичкој арени евроазојског простора. Кризу украјинског друштва само су продубиле и интензивирале геополитичке силнице над самом Украјином, као резултат надметања пре свега САД и РФ у борби за контролу и доминацију на евроазијском простору.
Данашња украјинска криза обилује елементима хиљадугодишњег рата Русије и Запада, обилује разноврсним облицима русофобије која датира још од Карла Великог. Без намере, за што и немао времена ни простора, да говоримо о историјској генези саме русофобије, довољно је рећи да је то једно комплексно осећање; пасивна мржња која се састоји у томе да се искористи у одређеном тренутку слабост Русије, како би се успоставио подобан режим или се присвојили њени ресурси, као што је то било на пример у Јељциново време, када су се уз посредовање ММФ и Светске банке, руског богатства, дочепали олигарси. (Као историјска нит протеже се мисао – природни ресурси Русије, припадају целом свету, а не само Русији). Колико смо пута у последњој деценији чули речи: “Немам ништа против Русије, али само када не би било Путина“. Многи би опростили заљубљеницима у Русију ако би они прихватили да се одрекну Путина. (Они су у истој позицији као Свети Петар уочи страдања: „Познате ли овог човека?“). Данас је на делу активна, агресивна русофобија, која се раширила управо када је Русија повратила своју моћ и када се покушава спречити да она добије на значају. Уобичајни клишеи о Русији, који датирају још из средине 18. и почетка 19. века, према којима се Русија посматра као: „источна деспотија; инфериорна држава и абнормално друштво; друштво у коме влада незнање, фанатизам и вештачко подржавање западне цивилизације; као о празној земљи којој недостаје нешто да би с пуним правом припадала западној цивилизацији“. Данашњи стереотипи о Русима, су носиоци негативног друштвеног идентитета, Руси се описују као агресивни, јер није потребно да концепти непријатеља буду у складу с реалношћу.
Данашња криза у Украјини је последица још увек не довршене експлоатације резултата победе Запада у „хладном рату“, у коме је тријумфовала атлантистичка стратегија, победа поморске силе над копненом, победа римланда над хертландом. Након распада Варшавског пакта, дошло је и до распада Совјетског савеза и формирања лабаве Заједнице независних држава на постсовјетском простору. Један од простора, посебно важних у геополитичком смислу јесте Украјина, као дивовска теритопријална творевина, која по свом обиму прелази многе крупне европске земље. Знамо какав је историјски значај Украјина имала за Кијевску Русију, која је у време кнеза Владимира била центар државности источних Словена, а потом је била источна крајина („украјина“), док Москва постаје престоница руске империје, а Кијев се претвара у другостепени центар у коме се сусрећу евразијски и средњоевропски утицаји.
Географски положај и конфигурација – величина и облик територије, шири цивилизацијски утицаји пре свега са запада, унутрашња разноликост у етничком и конфесионалном смислу итд. негативно утичу на формирање Украјине као геополитички самосталне државе. Са становишта геополитике Украјина може (поготово у савременим границама) имати смисла само као „санитарни кордон“, јер елементи супротног геополитичког опредељења неће тој земљи дозволити да се у целини припоји ни источном ни западном блоку, тј. ни Русији – Евроазији, ни Централној Европи. Све то Украјину стваља у позицију марионете у служби таласократске стратегије у Европи. Позиција Украјине је слична позицији блатичких земаља, па је зато у одређеном времену разматран пројекат „санитарног кордона“, односно стварање „црноморско-балтичке федерације“, тј. типичног санитарног кордона, подривачке геополитичке творевине у служби изазивања нестабилности у Источној Европи и преипреме предуслова за читаву серију оружаних сукоба. Догађаји у Украјини од 2014. треба посматрати у овом контексту. Простор који смо назвали „црнономорско-балтичка федерација“ је данас простор на коме се учврстио НАТО, у чијем су саставу Балтичке земље, а Украјина, чије су снажне натовске тежње, важна база, одскочна даска за НАТО, а пре свега за САД, у походу на исток, пре свега на Русију.
Украјину сачињавају четири важна геополитичка саставна дела и то: 1. Источна Украјина – источно од Дњепра до Азовског мора, територија компактно насељена претежно великоруским (руским) етносом и православним малоруским (украјинским) становништвом; 2. Крим – посебна геополитичка творевина, етнички мозаична и међуетнички сукобљена; 3. Централни део Украјине од Чернигова до Одесе у који спада и Кијев, је друга заокружена област са претежно украјинским (малоруским) етносом и језиком, али са преовлађујућом православном вероисповешћу; 4. Западна Украјина није хомогена у њој се преплићу различити утицаји, област која у културном смислу припада католичком геополитичком сектору Средње Европе, као и утицаји Пољске и некадашње Аустроугарске империје и сл.
Зашто је данашњи „суверенитет Украјине“ у толикој мери негативна појава по руску геополитику, који, као што видимо може изазвати оружани сукоб. Постојање Украјине као самосталне и суверене државе, без мешања Запада и без приступања Украјине НАТО пакту, за Русију није проблематично. Међутим, уколико Украјина добије улогу носача авиона САД, или ако приступи НАТО пакту, то постаје велики безбедоносни ризик и изазов за РФ, иако нешто у мањем обиму после припајања Крима Русији. Уколико би Русија у целини остала без контроле врло дугачког црноморског приобалног појаса, или уколико би тај појас био под контролом НАТО пакта, са геополитичког становишта довело би до озбиљних сукоба. Украјина као самостална држава, а која то у стварности није, јер се одлуке у Украјинској држави доносе под директним утицај Запада, а пре свега САД и неких земаља чланица ЕУ, уз садашње испољене геополитичке намере – приступање НАТО пакту, предстваља огромну опасност за читаву Евроазију, и без решавања украјинског проблема бесмислено је говорити о континеталној геополитици.
Дакле, криза у Украјини је проистекла из непосредних геополитичких надметања НАТО пакта и РФ, надметања и сучељавања која су последица непосредног продора НАТО на исток и на саме границе РФ. Данас, велике силе у свету, као и раније војно-политички савези (НАТО и ВУ), водили су рачуна о балансу снага, и нису распоређивале војне ефективе непосредно уз границе других земаља, чиме би могле угрозити њихову безбедност. И поред мноштва усмених и писаних споразума и договора међу великим силама влада неповерење. Данашње присуство санага НАТО пакта на границама РФ, једнако је изазовно за РФ, као распоређивање совјетских ракета на Куби, као одговор на распоређивање америчких ракета у Турској 1959. (Кубанска криза – ракетна криза 1962.).
Шта се у истину дешава у Украјини? Стратешко опредељење данашњег државног врха Украјине јесте приступање Украјине НАТО пакту. У томе их подстичу пре свега САД, упркос противљењу РФ. Формално је право сваке суверене државе да приступа одређеним савезима политичке и војне природе, па тако и САД разумеју „намере“ украјинскох власти да приступе НАТО пакту. Међутим и ту постоје одређени изузеци. Глобална безбедност, као и безбедност сваке државе је изузетно важно безбедносно питање, а у овом случају то је и претња по светски мир. Но, САД желе по сваку цену истргнути Украјину из сфере утицаја РФ. Ограничити утицај Русије у региону, а онда и на свестском плану. Како је својевремено познати и врло утицајни амерички политиколог на пољу америчке спољне политике, Збигњев Бжежински рекао, „Русија без Украјине је другоразредна, регионална држава“.
На Западу је позната изјава фелдмаршала Бернарда Монтгомерија, изречена у Дому лордова из 1962. „Не марширајте на Москву“, која се сматра једним од правила на страницама књига о рату, додајући да су то покушали многи од Наполеона до Хитлера. И раније су се на територији Украјине одвијале битке између Руса и западних сила почев од Петра Великог у рату против Швеђана, укључујући и последњу битку код Полтаве. И Хитлер је преко Украјине ишао да се домогне Москве. То је било време када су границе Русије на западу биле добро фиксиране, како у време Петра Великог, тако и за време СССР-а, и као такве су остале изван војне и политичке структуре које предводе САД на челу НАТО пакта.
Данас је ситуација другачија. Не маршује се на Москву преко Украјине. Украјина је концентрацијска просторија за велике војске западних земаља, операцијска основица, упориште и одскочна даска снагама НАТО на самим границама РФ. Од Балтика до Црног мора НАТО трупе имају повољне услове за операцијски развој и напредовање ка Москви. Неће више губити време у наступању кроз Украјину до руских граница. Антиракетни штит ће да пресреће руске ракете изнад њихових лансирних рампи, а скратиће време властитог долета до руских градова и војних база. Руско руководство ово добро зна. Русија нема простора за повлачење. Путин је упутио јасан захтев Западу, да се поштује усмено дато обећање да се НАТО, после распуштања ВУ, неће ширити на исток; да Украјина одустане од пута у НАТО, да се НАТО трупе повуку из пограничног појаса са РФ. Руски захтев упућен Западу, „подржан“ је војним вежбама Руских Оружаних снага (ОС) на западним границама РФ, заједно са Белорусијом. Демонстрација руске војне силе на граници са Украјином, није у функцији инвазије на Украјину, него изражавање спремности, одлучности и показивање снаге да се РФ избори за своје безбедносне интересе и да заштити своје границе и своју територију.
Постоји реална претња од стране НАТО по РФ, реалнија него претња руском инвазијом на Украјину, посебно када је реч о хибридном рату и асиметричном деловању НАТО према РФ. Руска инвазија радикалног типа на Украјину могућа је и десиће се само у следећим случајевима: 1.Ако НАТО настави да распоређује своје снаге на границама са РФ и наоружавање Украјнске војске; 2. Уколико Украјина настави убрзан пут приступа НАТО пакту или ако покуша оружаним путрм да реинтегрише Крим. Интервенција руских ОС на делове територије Украјине са ограниченим циљем могућа је у случају да украјинска војска нападне самопроглашене републике (ЛНР и ДНР) на истоку Украјине.
САД користе Украјинску кризу да „дисциплинују“ европске чланице савеза, пре свега Немачку и Француску. Главни пратиоци америчке политике према РФ су балтичке земље, Пољска, и нормално Украјина. Док је Немачка на почетку ове године била суздржана, као и Француска, које су уважавале легитимне интересе РФ, давале предност дипломатским напорима и преговорима између Украјине, РФ и самопроглашених република на истоку Украјине у „нордијском формату“. Међутим САД убрзавају ток ствари. Врше снажан притисак на „савезнике“ у Европи да чвршће стану у јединствен антируски фронт. САД спроводе обавештајне и информативне операције, стварајући реалан осећај руске инвазије на Украјину. Сталним понављањима на дневном нивоу, да је РФ спремна за агресију на Украјину, лицитирањем са датумом (пре отврања Олимпијских игара у Пекингу, а онда након завршетка игара, чак је била саошштена информација да је руска инвазија на Украјину извршена итд.). Ствара се „хиперреалност“. Стиче се утисак да се рат већ води. Људи разумеју да се дешава оно што медији на Западу саопштавају, као и „Бела кућа“ у њени потпароли итд. Свакодневно амерички државни секретар Е. Блинкен и председник САД Џ. Бајден упозоравају Путина и РФ да ће зажалити ако изврше инвазију на Украјину и захтевају „деескалацију ситуације“. У сваком случају САД не губе ништа. Уколико до инвазије дође, рећи ће били смо управу, упозоравали смо Путина, ако пак не дође до инвазије, рећи ће успели смо да принудимо Путина и Русију на „деескалацију“ и тиме показали своју светску моћ, још увек „једине супер силе“, као још увек „Бела кућа“ и „Пентагон“ милсе о САД. Дакле на подручју Украјине се одвија надметање између САД и њених европских савезника, ради задржавања америчке доминације у Европи; подржава се Украјина и њен пријем у НАТО, а циља се Русија; подстиче се Украјина на сукоб са самопроглашеним републикама на истоку земље, (Доњецка народна република –ДНР и Луганска народна република – ЛНР); све у циљу пипрема САД и НАТО за коначан обрачун са Русијом. Према најновијим извештајима и одлукама самопроглашене републике ће бити вероватно признате од стране РФ као самосталне државе, јер је Дума већ усвојила Резлоуцију у вези са тиме и упутила је председнику Путину на потврду.
Упоредо са руско-америчким сучељавањем у Украјини, одвија се и сукоб унутар америчке администрације око тога које већа опасност по САД, да ли Кина или Русија? У том смислу се једна струја залаже за јачање односа са Кином, а друга за брзи обрачуна са Русојом, као великом „војном претњом“. Такође настоји се по сваку цену направити раздор између Кине и Русије. САД су у благој стагнацији. Нису неприкосновене на свесткој сцени. Свет постаје мултиполаран, са све израженијом економском снагом Кине, и све већом војном моћи РФ, па није искључена могућност и опасност једног превентивног рата који би могле покренути САД и тако поразити „европске савезнике“, ослабити Русију, распарчати Украјину, и покушати Кину привући на своју страну.
У условној подели сфера утицаја у свету, Украјина спада у руско „двориште“, у коме РФ не жели да види присуство САД, а још мање снаге НАТО. Да би САД оправдале своје присутво на истоку Европе и ширење НАТО на Исток и пријем свих постсовјетских република у тај савез, ради потпуног окружења РФ и коначног обрачуна са њом; у том смилу настоји предходно остварити следеће циљеве: 1. Довести у питање историјски идентитет Русије (Русија је поражена нација и ревизионистичка држава); 2. Довести у питање државни идентитет Русије (Русија је колонијална држава која угњетава своје мањине); 3. Довести у питање политички систем (Русија је неостаљинистичка аутократија); 4. Поново довести у питање улогу Русије на пољу безбедности (Русија је неоимпаријалистичка држава); 5.Стигматизовати руске енергетске „уцене“ (Русија практикује енергетско уцењивање). У том општем сукобу наводне цивилизације, модерности, развијености, напретак, слободе и демократије – све „оличено“ на Западу и варварства, традиционализма, неразвијености, стагнације, деспотизма, тоталитаризма и ауторкратије – све што „оличава“ Русија, дозвољена су сва средства у рукама „западних сила“ – НАТО и САД.
Иако се чини да је рат известан, то неби био свеопшти сукоб, рат је могуће као прокси рат, рат између САД и Русије преко посредника Украјине, на њеној територији. У нади да ће разум превладати, да ће САД уважити руске безбедносне забринутости и интересе и прихватити минимум руских захтева, доћи ће до деесклакације и смањивања напетости. Међутим, с обзиром на експанзионизам САД, у целини гледано и у перспективи обрачун Русије и САД у одређеном облику је врло вероватан. Само је питање у којим размерама и са каквим последицама.
