Тек што су многи површни посматрачи помислили да је, непостигнутог циља, афера Драгичевић приведена крају и да су, признавши неуспех, режисери луткарског позоришта одлучили да повуку своје сценске реквизите, у Републици Српској се распламсава нова афера по истом сценарију и са делимично истим глумцима. Пре неколико дана у Бањалуци убијен је пословни човек Славиша Крунић, власник неколико фирми, укључујући и једну агенцију за безбедност.
Паралеле које одмах падају у очи између ова два убиства су фрапантне. Обе жртве пре трагичног исхода биле су широј јавности непознате, додуше Давид Драгичевић сигурно непознатији од Славише Крунића, али у крајњој линији ни овај последњи у Републици Српској није био баш, како би се у Америци рекло, household word. Ако донедавно за Хуана Гвајдоа није било чуло 80 одсто Венецоланаца, као што нас испитивања јавног мњења уверавају, за Славишу Крунића у Републици Српској тај проценат би вероватно био још и већи. Свако ко зна нешто о маркетингу и реклами као научној дисциплини сложиће се да непрепознатљивост неког производа није искључиво хендикеп. То може бити и плус зато што у том случају нема негативних перцепција па му можете приписивати она позитивна својства која ви желите. Затим, ни за једно од ових убистава не постоји очигледан мотив, осим оног који је наметљиво спинован и стога не завређује претерану пажњу зрелих људи. Најзад, оба убиства у врло кратком року, пре провођења ичег налик на истрагу, проглашена су за злодела владајућег режима, са свим политичким импликацијама које из тога проистичу, и то на начин који неодољиво подсећа на проглашавање Сребренице за геноцид пре него што је ико имао било какав податак о томе шта се тамо стварно догодило.
У врло скорој будућности показаће се у коликој је мери реприза (или, можда тачније, реинкарнација) случаја Драгичевић скројена по узору на прошлогодишњи оригинал. Али ако ускоро у Републици Српској осване покрет „Правда за Славишу“ јавност ће из тога моћи да извуче најмање два поуздана закључка. Прво, да коришћење исте „мустре“ (да се изразимо терминологијом Срђе Поповића) обично одаје присуство истог мајстора. Друго, да када исти мајстор прибегава истој мустри више пута заредом, то одаје значајан недостатак надахнућа и креативности. Онај ко дозволи себи да буде преварен поновном применом раније коришћене мустре, или је слеп или му недостаје способност политичког расуђивања.
Сви уобичајени осумњичени, all the usual suspects, мобилисани су муњевитом брзином да прокоментаришу неразјашњено убиство и да му припишу коректно тумачење. На комеморацији покојном Крунићу, бивши председник РС и донедавно једна о главних личности опозиције, Драган Чавић, изнео је став да главни задатак истраге чак и није да открије извршиоце него „налогодавце убиства овог великог човека, извршеног да би други живели у страху и испуњавали њихове злочиначке захтеве.“ После краха на задњим изборима, бивши опозиционар Чавић опортунистички се придружио владајућој коалицији, али сада очигледно опет осећа неодољиви мирис крви па поново истражује друге опције. Занимљиво је да је пре неколико година Чавић себи давао на важности управо проношењем лажних гласина да је на списку за одстрел „режима.“ На Чавићеве инсинуације везано за убиство Крунића надовезао се посланик Драшко Станивуковић, тврдећи да је бизнисмен Крунић већ дуго времена „мета рекетирања“. Истовремено, а све у року од једнога дана од убиства, Ал-Џазира телевизија изнела је интересантан податак да се, по депешама Викиликса, Крунић још 2008. године тадашњем америчком амбасадору у БиХ жалио да је забринут за своју безбедност и да се осећа угроженим.
Али посланик опозиције Небојша Вукановић био је тај који је погодио право у мету, ненамерно указујући на могућу политичку позадину смакнућа Славише Крунића, када је не чекајући ни два дана у Скупштини поставио реторичко питање: „Како да се осећам ја, Петар, Марко или Јанко, ако човек који има приватно обезбеђење и фирму са хиљаду наоружаних људи није сигуран?“ Да ли ту лежи зец? Да ли је ово – по свим тренутно познатим параметрима – немотивисано убиство извршено управо у функцији хибридног рата који се води против Републике Српске, са циљем изазивања друштвене нестабилности ширењем осећања опште несигурности? И ко би, у данашњем изразито моралном и благородном свету, могао стајати иза таквог гнусног дела?
Апотеоза покојног Крунића, на начин како је наступила непосредно после убиства, упућује на неке од потенцијалних корисника његовог смакнућа. Знаковито је, пре свега, да је Крунић по свему судећи био припреман за улогу која му је недавно додељена још од 2015. године. Изграђивање профила мулти-култи послодавца, са погледом упереним у бољу будућност за све вере и народности усред заостале Републике Српске, Србина, али ипак изнад свега Босанца јер „Босна је била пре нас, а биће и после,“ почело је гостовањем Сенада Хаџифејзовића. После трагичног догађаја, тај профил се ових дана убрзано заокружује са наговештајем каква ће врста жртве бити обликована када се са пуког коментарисања и психолошке припреме јавности буде прешло на поенту целе приче – политичку акцију.
Додатне назнаке имамо и у дирљивом опроштају од перспективног покојника у емисији „Гласа Америке“, где се посебно истиче да је „Крунић имао ставове који су одударали од ставова власти РС“. Сличан омаж емитовала је већ 27. априла и америчка Rich TVX News громопуцатељним насловом
„Killing Mr. Bosnia: The Assassination of Slaviša Krunić – One of Country’s Biggest Philanthropists“ (Убиство господина Босна: атентат на Славишу Крунића, једног од највећих филантропа те земље). Значи, са својим изузетним људским својствима покојни Крунић је оличење целе Босне, или бар оног најбољег што у њој постоји.
Иначе, неуобичајено интересовање Rich TVX News за тематику овакве врсте је прича за себе. Овај амерички портал, наравно на енглеском језику, донедавно је посвећивао редовну пажњу и трагичном случају Давида Драгичевића , као и политичкој ситуацији у Републици Српској уопште, под бомбастим насловом: „Milorad Dodik’s Streets of Blood – Pravda Za Davida. Republika Srpska’s murder rate heads for a new record“ (Крваве улице Милорада Додика – Правда за Давида. Стопа убистава у Републици Српској достиже нове рекорде). Први пасус текста: „Република Српска под диктатором Милорадом Додиком стење под таласом преступништва, а стопа убистава пробија све рекорде…“ Препознатљива реторика непогрешиво указује не само на то шта се иза брда ваља, него и откуда.
За портал који је претежно посвећен публици млађег узраста и музичким групама које она прати, пажња која се додељује догађајима у Босни и Херцеговини, земљи коју већина Американаца, поготово младих, не би знала да пронађе на мапи, делује врло чудно. Додуше, поред Републике Српске уредништво пристојан део своје пажње посвећује и другој мети на нишану америчке политике – Венецуели. Недавно се на овом порталу најозбиљније нагађа какве ће потезе вући Хуан Гвајдо, ноншалантно представљен геополитички неуким америчким читаоцима као „привремени председник Венецуеле, признат од стране десетина држава, који се вратио кући поздрављен од стране одушевљених маса…“ Извештај овог портала из Венецуеле очигледно има исто онолико везе са стварношћу на терену колико и некадашњи извештаји о ирачком наоружању за масовно разарање.
Али то је небитно. Важно је ко иза портала стоји и са каквим је другим механизмима за ширење дезинформација он умрежен. По распрострањеном утиску, овај необични портал финансира лично Александар Сорош, син једног другог запаженог хуманисте, а то пружа одговоре на многа питања.
Република Српска ће се ускоро суочити са новим таласом споља организованих и усмераваних немира, можда још већих размера него до сада. Намера да се Босна и Херцеговина пре предстојећег светског сукоба угура у НАТО спроводиће се свим дестабилизујућим средствима и по сваку цену. Међу тим средствима су провокација са убиством Славише Крунића, као и притисци који ће експлоатисањем тог инсценираног догађаја бити стављени у дејство.
