СЛАБО ПЛАЋЕНО, АЛИ ДРАГОЦЕНО
Бити професор у некој средњој школи у Србији је посао слабо плаћен новцем, али који, још увек, има своју лепоту – а то су живи млади људи, и традиције које баштинимо. Гимназија у Чачку у којој предајем основана је 1837. године, и то вреди памтити. Нарочито се тога човек сети на Савиндан сваке године. Јер, учити и просвећивати се значи, непрестано, стајати на стражи човештва. Свака српска школа дужна је да то памти и да по томе живи. На то нас и црквени тропар, који се на Савиндан пева, подсећа: „Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си одмах своју Отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равна апостолима и светитељима и молимо: Умоли Христа Бога да нам дарује велику милост.“
ШКОЛОВАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ
Школовање без васпитања човештва узалудно је. Да преживи страхоте нацистичког конц-лагера било је дато директору једне школе, који је новим наставницима своје установе давао следеће упутство: „Поштовани наставниче! Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони логор. Моје очи су виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали високоборазовни лекари; дојенчад које су убиле квалификоване медицинске сестре; жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у образовање. Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовни Ајхмани. Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу учине човечнијом.“
Светосавски народ српски одувек је знао да школовање није циљ само себи, него да је оно смислено само ако ученика узводи ка човештву, које је тек у потенцијалу дато и које се мора остварити упорном борбом против зла у себи и свету.
Наш народ зна да: „Рука руку мије, образ обадвије“. „Образ“ је старосрпска реч и означава „лик Божији у човеку“. „Образовање“ је, дакле, остваривање лика Божијег (слободе, љубави и умности) у човеку.
Глагол „питати“ значи хранити, па је васпитање, на нашем простору, вековима, било „храњење светињом“. „Просвета“ има исти корен као речи „светлост“ и „светост“. Код нас, на почетку наших путева, и једно и друго био је Свети Сава. Светлост вечности и светост живота јесу најдубље просвећивање човека и његовог света. То не пориче науку; само јој даје крила.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЧАЧАНСКОЈ ГИМНАЗИЈИ
Приликом стогодишњице Гимназије у Чачку, владика жички Николај Велимировић је, беседећи у цркви Светог Вазнесења, између осталог, поручио присутнима да „забораве своје туге и болове и буду радосни ових дана славља велике просветне установе у Чачку, чија се дивна зграда налази преко пута овог храма и улива у срца присутних поштовање, понос и победу српског народа.“ Преводећи реч „гимназија” са „вежбаоница”, повукао је паралелу између гимназије и храма, који је вежбаоница мисли, срца и воље. „Без хармоније тих чињеница не може се замислити ни прави човек, ни добар хришћанин. Просвета као продукт мисли, у садашње време без контакта са срцем, ствара огроман развитак науке и технике, али та наука иде на штету људског рода што се и види из грозоте садашњих ратова. Воља без сарадње ових двају чиниоца – мисли и срца, ствара грубо насиље, што се, такође, види у садашњости, а сусреће се свуда наоколо”.
Владика је дао циљ Гимназији – ујединити ум и срце, једном и заувек. Зато је историја Гимназије увек историја оствареног човештва, без обзира на то што сваки подухват да се оствари човек није могао да успе.
СЛУЧАЈ КОВБАСКО
Ево, као охрабрење, неколико светлих примера.
Георгије (Ђорђе) Ковбаско је рођен 1894. године у Варшави, а у Москви и Ростову на Дону студирао је историју, коју је дипломирао 1918. године. Кад је избила револуција, он је добегао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Од 1921. до 1932, био је професор у Куманову и Призрену, да би после тога стигао у чачанску Гимназију. Оженио се Србкињом Будимком, али нису имали деце. У Гимназији је основао шаховску секцију, у коју је био укључен велики број ђака. Био је професор латинског; врхунски, али строг. Облачио се елегантно (лети скоро увек бело одело), и носио је старински цвикер. Чачани су га поштовали и волели да га виде у свом друштву.
Године 1939, по потреби службе, премештен је у Крагујевац. Ту га је затекао рат. Када су Немци, октобра 1941, повели крагујевачке гимназијалце на стрељање у Шумарице, с њима је био и професор Ковбаско. Љубомир Радивојевић о томе пише: „Немци су му, као коректном емигранту, понудили да уђе у њихов ауто, што је он одбио и наљутио немачког официра, који га је песницом ударио по глави и разбио му цвикере“. Ковбаско је изабрао часну смрт, не желећи да га Немци „спасавају“, а да стрељају младиће којима је био учитељ.
ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ О СТРЕЉАНОМ ПРОФЕСОРУ
Познати режисер Младомир – Пуриша Ђорђевић, родом из Чачка, описао је Ковбаска, кога је запамтио као гимназијски ђак: „А школа је била толико сурова да је било забрањено гледање филмова и играње фудбала. Ја сам играо у подмлатку „Борца“, а један професор је био у управном одбору. Следећи пут кад је дошао у разред, а био је емигрант, Рус, Ђорђе Ковбаско, виче: „Младомир!“ и запише ме! А био је члан управе „Борца“! Латински нам је предавао. Како уђе у учионицу, виче: „Ђорђевић Младомир, једињица!“ Обали ме преко лета! Знате шта је значило учити преко лета, кад постоје река, пливање и све то… Међутим, захваљујући том латинском, касније, кад сам први пут ишао у Италију, ја сам почео да говорим италијански – сместа! Видиш, тај Ђорђе Ковбаско! То је једна фрапантна историја. Ми, ђаци, смишљали смо шта да радимо: „/…/ убићемо га!“ И он добије премештај у Крагујевац. 1941. године, Немци воде ђаке на стрељање, а он, као емигрант, може да се извади… Али, не – он оде са ђацима и буде стрељан. Тај професор, кога смо ми мрзели! Фантастична историја! Од тога сам сто пута хтео да направим филм и никад нисам могао. Кажу: ‘Не може. Емигрант!’“
Можда ће се неко, некад, јавити, и направити филм о професору Ковбаску, који је октобра 1941. доказао шта значи бити, како рече песник Момчило Настасијевић, „овејани човек“.
ПОД ОКУПАЦИЈОМ И КОМУНИЗМОМ
Беседећи, поводом 175-огодишњице Гимназије, песник Ранко Симовић, њен бивши ђак, одговорно се сећао: „Током Другог светског рата, кад је такав став био изузетно опасан и по живот рискантан, неки професори (посебно имам у виду Миленка Стевовића и Наду Арсенијевић) на седницама Наставничког већа били су против тога да се, и кад је то било наређење Ратног комесаријата просвете, прокомунистички оријентисани ученици искључују из школе. Рекли су да неће да носе грех на души да ту децу избаце из школе која их штити и да их предају у руке Гестапоа и полицији и изложе их логорима, а можда и смрти. Али, и послератна времена су била таква да је један број ученика моје и око моје генерације био, како се тада говорило, напредан. Такви, напредни омладинци, скојевци, па и чланови КПЈ, мотрили су на остале. Због тога се васпитно-идеолошки и репресивни притисак осећао се у школи, у секцијама, литерарном кружоку и свим другим активностима.
Било је, наравно, и оних ученика који новим поретком, из разних разлога, нису били одушевљени, па су понекад и у понечему давали одушка своме другачијем мишљењу, и често су их због тога стизале разне последице: избацивали су их из чланства Народне омладине, саслушавали у комитетима и Удби, избацивани су из школе, а неки су бивали и у затвору. Наши професори, који су у то време пратили све наше, па и ваннаставне активности, настојали су неприметно, разборитим саветима, да смање тај раскол (који је попримао и политичке димензије) и да помогну онима који су, због другачијег мишљења, били угрожени.“
Дакле, прави професори настојали су да своје ђаке бране и под немачком окупацијом и од комунистичког тоталитаризма, маскираног у причу о светлијој будућности.
СУСРЕТ СА ПРОФЕСОРОМ КОГА НИЈЕ ЗНАО
Душко Милошевић, архитекта, сликар и писац, рођен у Београду 1955. године, где се и школовао, како сам каже, „Чачанин је по убеђењу“, јер је пореклом из нашег краја, који доживљава као завичај свог детињства (а, како рече Достојевски, читав живот зависи од неколико лепих успомена из детињства). До сада је имао низ колективних и самосталних изложби, а аутор је и низа књига: „Мој речник чачанских појмова” (2011), „Балканске ситнице” (2013), „Муке по Радошу” (2015), „Наш рођак Фејсо” (2016), „Куле и градине” (2018). Године 2021, Гимназији је даровао шеснаест својих уметничких радова, који нас чекају на путу ка другом спрату школе.
У његовој, прекрасно осликаној, књизи, „Куле и градине“, налази се прозни запис „БОШКУ ЋАЛОВИЋУ, професору српског језика чачанске Гимназије“: „Нисам вас знао, професоре. Јесмо живели у истом времену, али ви у Чачку, а ја Овде. И да сам живео у Чачку, опет се не бисмо срели, јер ја нисам хтео у Гимназију него само у Архитектонску техничку школу у Београду. Значи, опет не бих био у Чачку.
Али, да смо некако, ипак, решили те животне заврзламе, па ја на крају сео у школску клупу преко пута вас, опет не бисте имали велике вајде од мене. Јер, у то доба ја сам био један обичан зврндов, који је знао и да заборави да прочита задату лектиру. А можда бих био и стално незадовољан јер, ипак, нисам уписао своју жељену Архитектонску. Али, читам данас, а и одавно сам начуо, шта сте значили мојим драгим Чачанима, којима сте предавали. Ниједан није прескочио вашу строгост, наравно и правичност. Чини ми се, из сваког од њих избија нека темељитост и прецизност у размишљању и изражавању, поштовање према језику сопственог народа, способност одвајања важног од мање важног. Види се да су добро утренирани у тим мисаоним дисциплинама, да су свесни ко им је то усадио, да су захвални и да заувек воле свог тренера српског језика.
По први пут схватам да вољени професор, може да буде знаменитост неког краја. Све ме то нагони да и ја кренем ходницима чачанске Гимназије. Осим еха корака и утихњујуће граје иза већ свих позатвараних врата учионица, претпостављам да бих осетио и мирис чувеног „лизола“ за уцакљивање терацо подова. Покуцао бих на врата једне учионице. Знам да ћете, драги професоре Бошко, бити унутра. Извинио бих се што касним нешто мање од пола века и замолио да, макар ванредно, одслушам један ваш час. Пошто знам да би то од прве секунде била двосмерна, јака комуникација, избегао бих да ме нешто питате о Ани Карењиној, јер је ни до данас нисам прочитао. Безобразно бих наметнуо да причамо о вашој и мојој Градини на Јелици, јер смо обојица маштали о том замрлом утврђењу. Или можда о вашем селу Зеоке, првим комшијама села Марковица, одакле је моја фамилија са очеве стране. Или бисмо можда, само пробали вашу чувену ракију, коју сте правили од шљиве, по којој је, како сте говорили, само роса падала. Мислим да не бисте били строги према мени. Прво због мојих година, па због поздрава које бих вам пренео од ваших некадашњих ђака, од Весне, Иване, Жика, Ђорђа… а и из радозналости да чујете тог маторог ђака који се дрзнуо да вас призове из вашег мира јеличких висина. Али, мислим да не бисте били изненађени што је такав сусрет “са овијег и онијег страна” могућ. У суштини, ви сте све време своје ђаке томе и учили, и за многе од њих били важна Кула у њиховом животу.“
Да, професор српског језика, Бошко Ћаловић, био је једна од кула многих живота. И срећни смо што га, преко његових ђака, познају и они који га нису срели, попут луцидног Душка Милошевића.
ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ ПЛАКАО МИША БОРОВСКИ
Покојни професор математике у Гимназији, Љубомир Радивојевић Шаја, оставио је запис о сећању песника Бране Петровића Пајсија, такође ђака наше школе, на Мишу Боровског, чувеног русисту, који је плакао рецитујући Пушкина, и на основу чијег плача је ученик Петровић закључио да је Пушкин нешто велико:„Био сам већ апсолвент кад је пред мене, код хотела ’Москва’ у Београду, бануо завичајац, касније пријатељ и велики српски песник Бранислав Петровић Пајсије, који беше тек дошао на студије у престоницу. На сусрету смо се подсетили наше Гимназије и професора, па он поче причу о Боровском, која иде овако: Једнога дана, професор Боровски ушао је у наше одељење погнуте главе, плачних очију. Отворио је дневник, записао час, али и даље плакао. Неки мој друг осмелио се да га упита зашто сузе рони, ко га је увредио? Боровски кроз плач одговори: ’Ноћас су ми убрали црну ружу’. Ђак узврати: ’Зар сте ви због једне руже толико жалосни?’. А Боровски вели: ’Не плачем ја за црном ружом, већ за оним који се усудио да је убере’. Брана ми је ту рекао да је на основу тог догађаја написао песму.
Био је ово мали избор из историје гимназијске моралне вертикале, које не би било без Светога Саве, учитеља и просветитеља. Зато је и даље леп учитељски посао у Србији, и зато њему, Светом Сави, ускликујемо с љубављу!
