Простор српског Тропоља, како га је називао Милош Милојевић, одувек представља магловиту загонетку за многе путописце, уходе, истраживаче…
Схватити било шта без историјског контекста заправо је немогуће. У том смислу истинског схватања први корак би био право именовање појмова или како је то давно написао Павле Соларић: рећи попу поп, а бобу боб!
Данас, рецимо реч „интелектуалац“ готовода ништа не значи – ипак то је само илустрација обесмишљавања појмова у времену. Да ли је например службени преводилац са српског набосански или црногорски, итд… интелектуалац?!
Ето, заинтересовани читаоче, или штиоче, из овог времена треба да заронимо кроз вековека фра Андрији Качићу.
Наш Андрија рођен је у Бристу при Макарској баш за време Велике сеобе или пакпрвих година XVIII века. У то доба Срби од Скадра до Истре налазише се под скупом заштитом Венеције, са Турцима иза леђа. Млетачка „заштита“ плаћаше се крвљу и отудаоно – Крајино крвава хаљино!
Глад, љути далматински крш настао после миленијумске сече, нудио је само глад. Избораза Србе у Приморју није било много: остати и гладовати, турчити се, католичити се или хајдуковати. Кад кажем глад мислим на глад одкоје се умире, „лепо“ описано и код Марка Миљанова, Симе Матавуља…
Највећи српски културни центар за Андријине младости беху Сент Андреја, Будим и Трст. Нашег јунака пут одведе у Будим и то башу српску четврт Табан. Ту је постојала римокатоличка, али рацка – читај српска – црква и манастир.
Можда баш ту, у Табану, Андрија упозна Орбинијево „Краљевство Словена“.
Српство дубровчана крило се у словенству. Десетак година млађи од Орбина беше Гундулић, и више је него јасно да ова два писцаврше огроман утицај на њега.
Добро је знати да се у доба о коме говорим, Будим и Сент Андреја не налазе у Маџарској, јерона не постоји, то је простор Аустрије. Ту, између Табана и Сент Андреје, кретао се и живео велики српски писац, православни свештеник Гаврил Стефановић Венцловић, десетак година старији од нашег фра Андрије. Да ли су се ова два српска попа некад срела – не знам, али бихволео да јесу.
У схватању претварања српства у словенство јасан је пут ка стварању хрватствашто је бечки државни програм од слома Наполеона и његове краткотрајне владе Дубровником и Далматијом. Бонапарта је постарој римској подели провинција, дијецеза, префектура… тај простор назвао Илириком.
Кад удара море о мраморје, оно удара самоу српским песмама али наши „језикословци“ назваше ту стилску фигуру: словенска антитеза премда је она српска антитеза. У општем грабежу српских духовних и материјалних добара, шта је следећа лудост „хрватска“ антитеза?
Сваком добронамерном читаоцу више јенего јасно шта спаја многобројне топониме из Разговора и оних из Андријиних путовања: Ниш, Карин, Табан… Некога би могла збунити учитању мешавина преовлађујућег икавског и туи тамо провејавање јекавског. Због великог кретања становништва у Качићево доба није била јасна подела изговора на терену; као што јето рецимо било до пропасти царства српског кадсе на Вардару, Косову и Морави говорило екавски, у Метохији (Диоклитији Хвостанској) и Дукљи ијекавски, а на Неретви па ка Дрнишуикавски.Од првог издања с половине осамнаестогвека, фра Андрије ево поново међу Србима.
Добро нам дошао Качићу, Старче Миловане!
