Овог децембра (пардон, просинца!) осванули су у еуропском АГРАМУ (читај ЗАГРЕБ!) предизборни плакати са фотосима кандидата, и то на тој „бизантинској“ ћирилици, ни више ни мање!
Срећом, свесни домољуби су то сместа стргали (да не квари еуропски имиџ престонице, биће!)
Те предизборне плакате су штампали из некаквог „Српског народног вијећа“ у њиховој предизборној кампањи под именом „Da se bolje razumiјemo”, како би домољубним Хрватима наводно омилили Србе као суграђане, који такође учествују у избору новог председника!
Ето, они упорно покушавају да покажу и докажу да још увек постоје, иако се добро зна да су данас сведени на статистичку грешку и статус љубимца, како се шале наши дечки уз кавицу!
Оно додуше, добро упућени знају да је некад, у време док је Загреб (АГРАМ) још био само провинцијски град у Угарској као држави, у том граду излазио лист СРБОБРАН (на ћирилици!) у ком су писали угледни јавни радници, и Срби и Хрвати, јер нису желели да пишу на немачком за лист „AGRAMER BLATT“ (ког су куповали сви који су били у државној служби)!
Било је бројних српских трговина и велетрговина, била је чак и ПРВА ХРВАТСКА ШТЕДИОНИЦА ДД (али су њени оснивачи били богати СРБИ!), било је седиште задруге СРПСКИ ПРИВРЕДНИК, која је финансирала школовање ученика на занатима широм Угарске, стварајући будуће угледне мајсторе код којих ће нови шегрти стицати знање, а они материјално помагати оснивање бројних читаоница и ђачких дружина, које видљиво просвећују народ!
Чак су и два Србина, лекар и песник ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ-ЗМАЈ и ВУК СТЕФАНОВИЋ-КАРАЏИЋ, проглашени за почасне грађане Загреба, стекавши кључ од градске капије, али и своје улице.
Додуше, чим се прогласи мила NDH, ти „бизантинци“ сместа изгубише улице, али им се вратише после „преврата“, како данас многи називају победу антифашиста у Другом светском рату!
Наравно да су домољуби после успоставе демократске Хрватске одмах мењали имена тим улицама, и данас нема ни помена да су Срби били почасни грађани, уосталом то је и било у време великоугарске тираније кад су ти Срби били Куенови (бан Куен Хедервари) жандари, прогонећи наше домољубе, но!
Данас нико срећом ни не помиње ону епизоду, када су одушевљени загрепчани масовно (све под кишобранима!) на Јелачић-плацу и дуж Илице (главна загребачка улица), са цвећем дочекали улазак победничке српске војске у Загреб, тог 5.децембра (читај просинац!) 1918.године, док су на околним зградама извешени транспаренти на којима је писало – ŽIVJELA SLOBODA, ŽIVJELA JUGOSLAVIJA, ŽIVIO KRALJ PETAR!
Чак су неки неодговорни хрватски политичари и организовали свечани пријем за српску војну делегацију у градској Казалишној кавани, култном састајалишту загребачке елите!
На сву срећу, ту немилу епизоду су загрепчани већ исправили оним величанственим „десетотравањским“ дочеком немачких тенкова на Јелачић-плацу, дарујући немачке војнике са Гавриловић-саламом, тада врхунским сувомеснатим производом.
Ироније ради, и тај је Гавриловић био питомац српског ПРИВРЕДНИКА, који је као млад мајстор потегао у Беч на привредну изложбву сувомеснатих производа, боравећи у пансиону пословне Швабице, чија ће ћерка (његова будућа жена) организовати успешну промоцију производа, који су потом рекламирани у Двојној монархији као продукт „Прве хрватске творнице саламе“, иако је власник (као и већина радника) био Србин!
Срећом, данас, после једног века, захваљујући удруженом напору RKC, NDH, Kroatokomunista, ЕU, NАТО, нема више опасности да та ћитилица равноправно живи у Хрватској, да се јавно користи, јер има бројних историјских докумената и из хрватских крајева, писаних у време док је службени језик био латински, немачки, мађарски, талијански, објављених на тој ћирилици као народном писму, чак и пре наручене реформе Вука као бечког чиновника (што јесте и био!).
