Пре неки дан, Дарко Младић, син генерала Ратка Младића, говорио је у једној телевизијској емисији (око 16-ог минута) о волшебном нестанку ратне архиве 28. дивизије АРБиХ из енклаве Сребреница. По Младићевој тврдњи, јединице ВРС које су 11. јула 1995. године заузеле енклаву заплениле су ову архиву. После 5. октобра 2000, новопостављени министар иностраних послова СР Југославије, страни агент Горан Свилановић, несумњиво у дослуху и по налогу оних који су га поставили, наредио је да се комплетан архив отпреми у Хаг, да би се удовољило захтеву Трибунала. По Младићу, тадашње југословенске власти чак нису направиле ни копије докумената које су испоручили хашком Трибуналу. Даље, по њему, један део те документације успут је нестао и накнадно се појавио у збиркама одређених приватних појединаца.
Младић с правом нагађа каква би била слика догађаја на подручју Сребренице између 1992. и 1995. да је та архивска грађа била у потпуности доступна суду, одбрани и – можемо слободно додати – историчарима.
Коментар Дарка Младића ипак представља само детаљ на једном ширем платну. Поред фалсификовања доказа, хашки Трибунал је знаменит још и по њиховом скривању, па чак и уништавању (овде и овде).
Једно од главних спорних питања, које се појавило на неколико сребреничких суђења пред МКТБЈ, односило се на право оптуженог да помоћу независних стручњака провери ваљаност форензичких доказа који се користе против њега. То право је безусловно признато у свим неполитичким кривичним процесима који се воде у цивилизованим правним системима. Конкретно, то се односи на право оптуженог да испита, у сврху сопствене одбране и ради обавештености судског већа, наводне ДНК идентификације које тужилаштво предлаже, а које потичу од Међународне комисије за нестала лица (ICMP), донедавно са лабораторијским седиштем у Тузли.
Ова Међународна комисија основана је 1996. године под покровитељством Сједињених Држава и донедавно се њена главна лабораторија налазила у Тузли. Председник ове организације је увек грађанин САД кога именује и поставља Стејт департман. Знаковито је да је хашки Трибунал, у свим процесима, увек доследно одбијао да изда обавезујуће наређење (сапина) Међународној комисији да покаже своје биолошке узорке, које користи за наводну идентификацију несталих лица, и да их учини доступним форензичким стручњацима одбране да би могли спровести независну анализу. Овакав третман једне приватне НВО је чудан зато што наводно суверене државе могу бити предмет обавезујућих наређења МКТБЈ јер тај суд за себе тврди да има овлашћења да их принуди да му доставе све материјалне доказе (ситуација коју помиње Дарко Младић је један пример наведеног, чему би требало додати да је у бројним случајевима Србија била приморана да слично поступи, па чак и Хрватска у предмету Готовина, везано за артиљеријске белешке). Међутим, формално приватна НВО као што је Међународна комисија за нестала лица налази се очигледно изнад таквих приземних обавеза. Природа тог необичног имунитета могла би се описати једино као нека врста екстериторијалности, што ову творевину издваја и ефективно уздиже на ниво чак виши од суверених држава.
Делујући под заштитом наведеног имунитета, и заштићена од незгодних питања или контроле свога рада, Међународна комисија је успешно произвела медијски утисак да је, коришћењем „револуционарних“ ДНК технологија које су открили њени стручњаци, до сада непобитно утврдила идентитет 6,800 тела ексхумираних из масовних гробница на подручју Сребренице. Међутим, Комисија своје наводне ДНК доказе никада није показала никоме, чак ни хашком Трибуналу, што је шокантна чињеница коју је на суђењу Радовану Караџићу признала тужитељица Хилдегард Верц-Рецлаф када је на приговор оптуженог да му је ускраћен доступ биолошким узорцима Комисије одговорила: „Међународна комисија ни нама није показала ДНК доказе. Према томе, није тачно да су једнима дали, а другима не.“ (Тужилац против Караџића, статусна конференција, 23. јули, 2009, стр. 364, редови 21-23.) То значи да је тужилаштво на слепо подносило „доказе“ из ове установе, и да је веће на слепо по таквим „доказима“ пресуђивало.
Поређења ради, у Америци, да сте оптужени само за прекршај вожње недозвољеном брзином, то би активирало низ процесних мера у прилог вашој одбрани. По шестом амандману на устав САД, полицајац који тврди да сте прекорачили дозвољену брзину морао би да дође на рочиште не само да то лично посведочи, већ и да донесе уређај којим је измерио брзину ваше вожње и да под заклетвом потврди да је истог дана технички проверио његову исправност. Без таквих доказа ван разборите сумње, чак и у случају баналног прекршаја оптужница би била одбачена и ниједном судији не би падало на памет да вас оглоби. Али то су очигледно процесни стандарди који су недостижни за установу каква је хашки Трибунал.
Да резимирамо. Судска већа МКТБЈ никада нису видела примарну доказну грађу Међународне комисије за нестала лица. Суду је достављен само извештај о раду Комисије и њеним налазима. Једина информација коју су видели суд и одбрана су сумарни, материјално непоткрепљени закључци одштампани на Комисијином компјутеру. Нису биле предочене никакве појединости о методологији која је коришћена нити мерама предузетим да се онемогући контаминација узорака (што представља један од великих изазова у раду са ДНК). Нити су пред судом икада под заклетвом сведочила лица која су у лабораторијама Комисије наводно обављала посао упаривања.
У свим правосудним системима достојним тога назива признато је право оптуженог и његовог браниоца да оствари увид у све доказе на којима се оптужба темељи. То подразумева да оптужени има право да његови стручњаци провере све доказе, а нарочито оне који су сложене, научне природе, који се против њега користе. Тиме се постиже још један циљ правичног суђења: на основу налаза вештака одбране, вештаци тужилаштва се подвргавају темељном унакрсном испитивању да би се веродостојност њихових закључака могла проверити. У односу на форензичке доказе, то се није догодило ни на једном сребреничком суђењу пред МКТБЈ. Упркос томе, већа су у свим предметима третирала ДНК доказе као поуздане.
Једна недавна (2017) научна студија на ову тему баца јарко светло на неуобичајену чињеницу да је Међународној комисији за нестала лица био додељен степен имунитета који је без преседана, и то у посебним уговорима са владама Босне и Херцеговине 1998. године, и Хрватске 2002:
„Споразумом се предвиђа имунитет за имовину, средства и особље Међународне комисије за нестала лица“ у вези са „било каквим правним или управним поступком, осим у оним случајевима где се Међународна комисија изричито одриче од имунитета.“ Истим споразумом се предвиђа и недодирљивост Међународне комисије у односу на „вршење претреса, одузимање, конфисковање, или било какав други облик мешања у рад Међународне комисије, било од стране извршних, правосудних или законодавних власти.“
У практичном смислу, ово значи да су биолошки узорци, профили жртава и сродника, као и подаци са тиме у вези недодирљива својина Међународне комисије, неподложна било каквом захтеву за увид са стране. Међународна комисија задржава искључиво право на одлучивање да ли ће своје податке властима откривати, или не. Ни сама Босна и Херцеговина, која је потписала овакав неравноправан споразум, нема слично право да одбије захтеве које би јој упутио хашки Трибунал. Међународна комисија, међутим, таквим захтевима излази у сусрет само по сопственом нахођењу, уколико се у конкретном случају одрекне имунитета. Другим речима, Међународна комисија, чија је наводна форензичка грађа једини постојећи материјални доказ о људским губицима на подручју Сребренице у јулу 1995. године, ужива дипломатски статус. „За ДНК лабораторију, одн. рад на идентификовању лица, то је без преседана,“ констатује се у наведеној студији.
На изворном енглеском: “The Headquarters agreement provides immunity for property, assets, and staff of the ICMP from ‘every form of legal and administrative process, except insofar as in any particular case the ICMP has expressly waived its immunity.’ It also provides for the inviolability and immunity of ICMP premises, property and assets from ‘search, requisition, confiscation, expropriation, and any other form of interference, whether by executive, judicial, administrative or legislative action.’ Practically, this also meant that biological samples and profiles became the property of the ICMP as a means to protect witness information and data. Only the ICMP could decide on whether information was to be shared with authorities or not. Compliance with writs such as a subpoena compelling production of material or witness attendance to give evidence was subject to the ICMP waiving their immunity. In other words, the ICMP received diplomatic status as a technical and scientific human identification operation. For a DNA laboratory or human identification effort, this was unprecedented.“ (Stefan Schmitt, Dallas Mazoori, “Jurisdiction, Privacy, and Ownership: DNA Technology and Field Dynamics in Conflict-Related Mass Fatalities,” Genocide Studies and Prevention: An International Journal, Vol. 11, 2017, стр. 72)
Са становишта професионалних правника, нема ни најмање дилеме да ниједан прописно утемељени правосудни орган не би прихватио доказни материјал који потиче из Међународне комисије за нестала лица, на дефектан начин како га Комисија подноси суду. Да подсетимо, тај материјал представља 100 одсто материјалне доказне грађе за дешавања на подручју Сребренице у јулу 1995.
Али ово је само један од проблема у вези са радом Међународне комисије за нестала лица. Ту организацију смислио је амерички председник Бил Клинтон 1996. године када је постало јасно да пробна ископавања сребреничких масовних гробница које је вршила друга америчка организација, „Лекари за људска права,“ и овде, нису испоручила очекиване резултате. Масовне гробнице чије су локације наводно откриле обавештајне службе, а за које је Медлин Олбрајт тврдила да садрже на хиљаде тела, нису задовољиле политичка очекивања. Зато је основана Међународна комисија, да убрза процес и направи механизам за фабриковање форензичких доказа. Мада формално представљена као потпуно ново међународно тело, Међународна комисија у ствари је само надградња накалемљена сарајевском Институту за нестала лица, који је формирао Алија Изетбеговић. Бошњаци представљају око 90% кадрова Међународне комисије за нестала лица. Мало ко би устврдио да је прикладно или прихватљиво да припадници једне стране у ратном сукобу истражују поступке друге.
Затим, главна претпоставка у средишту Комисијиних истраживања масовних гробница је сумњива теорија да су, далеко од очију свих заинтересованих страна, у августу и новембру 1995. босански Срби извршили гигантску операцију скривања доказа. То подразумева да су у том периоду прекопавали првобитне гробнице где су били сахрањени стрељани Бошњаци и да су посмртне остатке превозили на друге локалитете на подручју Сребренице, где су их поново покопавали у нади да нове гробнице неће бити откривене. Ова теорија је смешна на први поглед. Ископавање, превоз и поновни укоп око 500 тона људских посмртних остатака на планинском терену, при крају врућег лета, није нешто што би се могло сакрити од многобројног особља УН и обавештајних служби који су будно пратили шта се догађа на том подручју. Нити би се то могло сакрити од америчких сателита и беспилотних летелица, за које је Мадлен Олбрајт у УН 10. августа 1995. тријумфално изјавила „да ће посматрати“ сваки покушај овакве врсте. За исцрпљену ВРС, тајна операција оваквих размера представљала би готово немогућ изазов, посебно имајући у виду несташицу горива.
Још један убедљив разлог за разбориту сумњу у званично објашњење о премештању посмртних остатака је чињеница да је Комисија током првих четири година свога рада после окончања рата у Босни успела да понуди веома мали број идентификација жртава, да би затим одједном почела да лиферује идентификације до тада невиђеним темпом. То је деловало изненађујуће из неколико разлога, од којих је главни да нису постојали никакви спискови становника сребреничке енклаве за време рата, тако да је Комисија имала при руци само научно неутемељене спискове нестале када је сарајевска влада апеловала да се почне са масовним пријављивањем несталих сродника. Пошто су се многа лица премештала са једног локалитета на други током ратних дејстава, мало породица је могло располагати поузданим подацима да ли се неко од њених чланова у јулу 1995. стварно налазио у Сребреници.
Најзад, наводни број стрељаних у Сребреници одувек је био проблематичан. Сарајевска влада је пред УН званично тврдила да је становништво енклаве бројало 42,000, али накнадно је по њиховој документацији било утврђено да је то била лажна цифра измишљена ради добијања веће количине хуманитарне помоћи. Консензус међународних хуманитарних организација је био око 38,000; у пресудама хашког Трибунала утврђује се цифра од око 40,000. (Жалбена пресуда у предмету Крстић, пар. 15.) Ту настаје наизглед неразмрсива статистичка збрка. Органи УН су евидентирали 35,600 преживелих Сребреничана у Тузли закључно са 4. августом, 1995. Још око 2,000 припадника 28. дивизије АРБиХ из Сребренице је било примећено на бошњачкој страни линије фронта 28. јула, 1995, одакле су тајно пребачени на друга ратишта, што потврђује и начелник штаба АРБиХ, ген. Енвер Хаџихасановић. Поред тога, око 750 преживелих Сребреничана се у јулу 1995. склонило у Жепу, док је око 1,000 пребегло у Србију. Ако се цифра Међународне комисије од 6,800 наводно идентификованих жртава уједно узме и као број стрељаних заробљеника, што је очигледни циљ целе операције, онда је укупно становништво енклаве у тренутку њеног пада требало да броји преко 45,000 лица – чак више од лажних тврдњи локалних власти пред странцима – што је далеко већа цифра него што се ико до сада усудио да устврди.
Током истраживања Сребренице у режији хашког Трибунала, Међународна комисија за нестала лица је фактички функционисала као продужена рука Трибунала у прикупљању доказа, без обзира на формалистичке марифетлуке којима јој је био обезбеђен имунитет. Зашто је Комисија све до сада била поштеђена обавезе свих других учесника у правном поступку да открије и странкама стави на располагање материјалну грађу на којима су њени форензички докази наводно утемељени? Видели смо зашто. Споразум који је ова организација својевремено склопила са владом Босне и Херцеговине пружа одговор на ово важно питање.
На комеморацији у Братунцу пре неколико дана, председник Председништва Босне и Херцеговине, Милорад Додик, свечано је изјавио, „почећемо преузимати послове које су нам отели како бисмо те функције поново вратили у Републику Српску.“ Ово је сјајна и заиста државничка иницијатива, поготово када се – за државу БиХ којој се председник налази на челу – ради о једном толико понижавајућем споразуму са приватном НВО, као што је овај са Међународном комисијом. Поред тога, сувишно је истицати колико је својим практичним дејством тај споразум штетан и по Републику Српску. Зато са нестрпљењем чекамо да се председникове речи претворе у дела. Раскидање споразума са Међународном комисијом за нестала лица и поништавање њене екстериторијалности и дипломатског имунитета убедљиво би се одразило на искреност председникових намера.
