Деси се напокон да се установи Дан српског јединства, и то баш када су Срби тако видљиво сатерани до дувара, да се многима чини да им најзад спаса нема!
Али, она бритка изрека војводе Мишића — ко сме тај и може — још живи међу потомцима солунских јунака који су 15.септембра 1918.године преко таласа непријатељске крви нахрупили у ослобођену Отаџбину, крећући тада у незадрживи поход који ће тријумфовати првог новембра када су напокон ушли у своју ослобођену престоницу Београд, уједно стижући до своје тадашње северне границе!
За војнике АНТАНТЕ дубоко укопане у блату Фландрије, тај српски ратнички дух који они нису имали упркос тада најсавременијој техници, опреми и надасве пуног стомака читавог рата, то је остала голема тајна!
Само, они нису осетили чежњу за својим родним крајем, за поробљеном породицом и неосвећеним гробовима браће и очева који чекају ослободиоце, јер знају да ће они доћи!
Док су антантини политичари радосно сачекали понуду исцрпљене Немачке, коју је глад присилила на преговоре а не никакав војнички пораз, српски ослободиоци су кренули преко САВЕ, ДУНАВА и ДРИНЕ, да донесу дугожељену слободу браћи, како би напокон живели у једној држави, притом доносећи слободу и потлаченим Словенцима и Хрватима, који су јелте учестовали у југословенским добровољцима са неколико стотина Хрвата, који су се јавили још 1916.године у Одеси и потом у Америци током 1917.године, док су Словенци дали допринос од једанајст смелих и одлучних!
Онај остатак од неколико хиљада јунака Југословенске дивизије били су Срби прекодринци (из Одесе и Америке), жељни своје државе и намерни да свом окупираном роду напокон донесу слободу што је још навестио Карађорђе, почевши стварање државе кроз борбу за ослобођење од отоманског јарма!
Зато је потпуно разумљиво, да потомци тих јунака из данашње Републике Српске и Републике Српске Крајине напоком имају дан за осећање поноса на своје претке, и њихово јуначко дело!
Јер уместо величанствене прославе поводом навршеног века од пробоја Солунског фронта, у Београду је пре две године одржана парада модерне проевропске вредности, биће зато да се ни Немци ни тадашњи савезници не сете оних прекорних речи цара Виљема!
Потомци некадашњих царевина из данашње „заједнице срећних народа“ ипак нису заборавили српским „опанчарима“ ту наводну срамоту, коју причом о некаквом примирју потискују, иако је оно наступило тек након што су Срби на Солунском фронту срушили три царевине које су биле окупатори у земљи Србијици, те су њихови преци однели гаће на штапу, бежећи пред српским ослободиоцима!
Само, српски јунаци на Солунском фронту нису носили опанке већ француске војничке цокуле, солидне израде да моду да издрже тих хиљаду и неколко стотина километара марша од Битоља до Клагенгфурта (Аустрија) где су стигли у децембру 1918.године, о чему сведочи табла коју су подигли сами Аустријанци после одржаног плебисцита којим се тај део Корушке понемчио!
Упркос наметања прославе Дана примирја у Великом рату у данашњој Србији, ипак је установљење Дана српског јединства и то 15.септембра, нова српска победа над лажи и покушајем промене свести, на чему тако упорно раде наводни германски пријатељи који су ипак потомци окупатора из два светска рата, што се не заборавља, а нема ни разлога за заборав.
Установљењем 15.септембра за Дан српског јединства заувек је онемогућено да баш тога дана улицама слободарског Београда шетају неки који би да насилно укину традиционалну породицу коју чине мајка и отац, те деца, као камен темељац хришћанске заједнице, који толико смета добром чика Сорошу и његовим белосветским лешинарима, који су се сада видљиво окомили на Српску православну цркву, као темељ народа Светог Саве!
Величина ове нове победе, доношењем одлуке о петнајстом септембру као Дану српског јединства тек ће се сагледати у временима која долазе, као нови изазов пред потомцима солунских јунака!
