Питање логора Јасеновац као места највећег страдања србског народа у 20. веку и даље је актуелно. На предавању одржаном 25. маја у манастиру Светог Стефана у селу Сланци код Београда, бавио сам се низом тема везаних за овај логор, почев од геноцидних закона НДХ, преко сведочења Јевреја о логору и злочинима у њему, све до броја убијених. Порицање броја од 700 хиљада жртава и тражење да се свака жртва опименце попише јесте захтев који постављају ревизионисти, а који се не сме постављати кад су у питању друге жртве рата вођеног 1939-1945. Треба да се позовемо на јеврејско искуство, о коме је писао угледни израелски лист „Хаарец“: иако су Јевреји поименце пописали око четири милиона жртава, они знају да их је било шест, и тај број не може нико да оспори. После емитовања предавања на ју тјубу, електронском поштом ми се обратио изучавалац „случаја Сребреница“, г. Стефан Каргановић: “Поштовани господине Владимире, Страшно ме је, ево овде у Америци где сам опет са мамом, потресло ваше предавање о Јасеновцу у манастиру Сланци. Прошлост не можемо да изменимо, али морамо да је истинито забележимо и тачно протумачимо. Ипак, постоји једна важна физичка операција коју морамо да обавимо, што сте ви и поменули. То је да узмемо лопате у руке, као ови млади руски студенти који не одустају док не ископају и последњег свог сународника који је страдао на Стаљинграду. Молим вас погледајте и дивите им се:
Пре два месеца сам био на једном скупу у Њујорку посвећеном Јасеновцу и покренуо сам питање ископавања жртава бар у Градини, која се налази на територији Републике Српске. Уопште ми није јасно зашто приватна лица, самоиницијативно, не узму лопате у руке, као ови Руси, и не почну да копају у Градини. Не очекујем ни иницијативу ни подршку од колонијалних власти, али зашто грађани не предузимају ништа? Зашто Република Српска није условила омогућавање Међународној комисији за нестала лица копање по Сребреници обавезом да пошаље форензичке тимове у Градину да утврде бар приближно број српских жртава? Овако, било им је дозвољено да копају у Томашици, близу Приједора, и да тамо фалсификују стање по истом принципу као у Сребреници. Али ни власти нити било ко други од њих није захтевао да скокну и до Градине, кад им је већ успут било. Али од јадиковања нема ништа. Молим вас размислите и разговарајте са људима са обе стране Дрине да направимо екипе са лопатама и да почнемо да копамо. Па нека нас власти отерају за рушење јавног реда и мира, ако се усуде. Срдачно, Стефан”
Овај предлог је вредан размишљања. Крвава истина о Јасеновцу ни до данас није потпуно присутна у историјској свести српског народа. Још увек се много тога прикрива, а чак и они који се труде да буду објективни, али припадају, макар и левичарској, традицији хрватске херменеутике Јасеновца, падају у искушење да умањују број жртава или да рационализују оно што разум превазилази. Али, живе чињенице говоре. Недавно је у часопису „Жрнов“ вредни и трудољубиви Душко М. Петровић објавио сведочење познатог српског писца муслиманске вероисповести, Ћамила Сијарића, о томе како је Јасеновац изгледао приликом уласка партизана у њега. Ово потресно сведочанство се не сме никако заборавити. И оно нам помаже да се поздрављамо са: Догодине на Градини!
