О агресији НАТО на СРЈ пуно је говорено са аспекта кршења Повеље ОУН и кршења међународног права, о агресији као злочиначком акту. Чак су и планери агресије и НАТО лобисти признали да је „бомбардовање“ или „кампања“ било нелегално и супротно Повељи ОУН, али је по њима било неопходно, и да је Србија то заслужила, јер је било потребно спречити „хуманитарну катастрофу и зауставити сукобе на КиМ“. На овај начин се покушава поделити одговорност за све злочине и сва зла која су проистекла из агресије НАТО на СРЈ.
Врло мало се говорило о стратегијском окружењу и стратегијским и безбедносним условима у којима је агресија припремана и у којима је изведена, као и о њиховим стратегијским и геополитичким последицама. Мало се говорило и мало се говори о геополитичким чиниоцима и стратегијским околностима које су „погодовале“ агресији и „подстицале“ САД и НАТО да свој глобални поход на свет остварују без имало зазора.
Зато сматрамо неопходним да се период који је предходио агресији НАТО на СРЈ и сама агресија анализира кроз неке основне поставке постојећег нацрта стратегије националне безбедности наше земље. Нажалост у то време СРЈ није имала Стратегију националне безбедности, као коначан доктринарни документ усвојен од стране највиших инстутуција државе.
- Геополитичко и стратегијско окружење у коме је припремана и реализована агресија
– Политички, економски, културни и безбедносни односи у свету у време припреме агресије одвијали су се у глобалном униполарном поретку света са доминатно израженом снагом НАТО пакта на челу са САД, који је настао распадом ВУ и Совјетског савеза.
– Конфликтна стања у свету најмање су решавана мирним путем, а више кроз доктрину хуманитарних интервенција које су предводиле САД. НАТО као једини и војни савез и најача војна сила на свету није много марио за решавање конфликтних стања мирољубивим путем и споразумевањем на глобалном нивоу. САД су преко НАТО чврсто држале Европу у шаци.
– Постојале су велике разлике у погледу нивоа економског и културног развоја, између запада и истока и то пре свега земаља бивших чланица ВУ, а и Србије, које су имале за последицу сиромаштво и социјалну угроженост знатног дела становништва, што је узроковало настанак негативних демографских и социо-психолошких појава.
– НАТО је интензивно померао своје границе на исток ка Русији, која је била економски исцрпљена, војно уздрмана и неконсолидована држава, која је у многоме зависила од економске помоћи запада и није била у стању да се активно супростави униполарним потезима САД.
– На Балкану се половином деведесетих година приводио крају сукоб на простору бивших република СФРЈ, али се национализми и етничке супротности нису смиривали, процес распада СФР Југославије требао је своју коначну форму да добије кроз рат на КиМ и распарчавање Србије, коме је предходило распарчавање српског етничког простора ван граница Србије.
– Србија је била економски исцрпљена, због изолованости, економских блокада и санкција, као и због перманентне хуманитарне кризе унутар земље и у региону због великог броја избеглица и угрожености српског народа у целини.
– ВЈ је била у фази реорганизације, затрпана старим борбеним системима и наоружањем, заосталих из ЈНА, са великим број старешина пристиглих из Словеније, РХ и БиХ и нерешеним њиховим статусом.
– Потписивање Дејтонског мировног споразума је била само кратка станка у дробљењу српског етничког простора. Допринос Србије окончању сукоба у БиХ није адекватно „стимуслисан“, напротив то је схваћено као српска слабост и одмах се наставило са припремама за пренос ратних сукоба на територију СРЈ, односно Србије.
– НАТО се припремао да на адекватанм начин обележи и прослави 50 година свога постојања, да покаже целом свету сву своју супериорност, да провери општа војна и политичка доктринарна решења и поставке савеза, да запалаши и велике земље и регионалне силе, које морају пред НАТО да се осећају малим.
- Изазови, ризици и претње којима је СРЈ била изложена
– СРЈ је била изложена отвореној претњи војном агресијом и ратом, којој је предходио период подржавања и охрабривања и отворене подршке албанском сепаратизму, формирању „ОВК“, подстицање на побуну албанских екстремних елеманата, а касније и већине народа.
– Унутрашње политичко стање односа у држави је земљу чинило нестабилном, економски војни ресурси су знатно били исцрпљeни због пружања помоћи српском народу у БиХ и Хрватској, и у борби са терористичким снагама на КиМ.
-Суседне земље СРЈ углавном су биле непријатељски расположене и спремне да на захтев САД и НАТО ступе у отворени сукоб са СРЈ, посебно оне са којима није био довршен процес државног разграничења. Хрватска је предњачила у свом ликовању због агресије на Србију, изражавајући чак и радовање. Тадашњи премијер Хрватске Ивица Рачан је изјавио, „коначно“. А то је за њега значило коначно је Београд под бомбама и коначно Србија добија што је „заслужила“.
– Сепаратистичке тежње у Војводини Рашко-полимској области су непрекидно јачале, као и верски екстремизми.
– У држави је владало стање спољне и унутрашње макроекономске неравнотеже, привреда је била у великом технолошком заостатку, земља енергетски недовољно сигурна, а животни стандард грађана је био озбиљно угрожен и умањен осећај сигурности и све већи одлив становништва ван граница наше земље.
– СРЈ је била без савезника који би јој могли војно помоћи или успоставити озбиљну војно-техничку сарадњу.
– Једном речју СРЈ је била сама без савезника, на великом испиту одбране свога суверенитета и своје целовитости, суочена са отвореним војним претњама и опасностима од агресије.
- На који начин је НАТО планирао да оствари своје циљеве током агресије на СРЈ
– САД и НАТО су након успоставе униполарног поретка у свету врло активно почели да примењују хуманитарне интервенције (ХИ) кроз употребу оружаних снага против неке државе с циљем да се оконча наводно масовно кршење људских права у тој држави.
– С обзиром да хуманитарна интервенција у међународном правном поретку изазива тензије између суверености и забране употребе силе, на једној страни, и заштите људских права и правде на другој, САД су развиле снажан механизам пропаганде и доказивања оправданости тзв. „хуманитарних интервенција“ па су усвојиле посебне доктринарне документе те врсте. ХИ се претворила у оруђе спољне политике САД која помоћу војне силе помера и усмерава одређену земљу у жељеном правцу.
– Наводна ХИ НАТО на КиМ је била класични акт агресије, и није се могао ничим прикрити. ХИ се претворила у општу трагедију.
– Агресија НАТО против СРЈ под плаштом ХИ имала је основни циљ промену режима у Србији, дробљење Србије и преокрет у доминантном схватању међународног права и рушење модерног концепта светског поретка који је настао још 1648. године Вестфалским споразумом којим је окончан тридесетогодишњи рат у Европи.
– Дакле Вестфалски принцип равнотеже срушен је генерализованом доктрином хуманитарне интервенције.
– НАТО је настојао „рат против СРЈ“ продати, како то каже Брикмон, „умотавањем у неки узвишен мотив – „бригу за људе, угрожене мањине, људска права и демократију“ (Jean Bricmont, Humanitarian imperialism, Using Human Rughts to Sell the War, New York, 2006.).
– Ратови на простору бивше СФРЈ и НАТО агресија на СРЈ дефинитивно су одбацили идеју „Балкан балканским народима“.
– Агресија је припремана кроз свеобухватну медијску кампању, која се огледала у следећем: „наводно су сва дипломатска средстав исцрпљена, агресивни и екстремни српски национализам на КиМ је последња његова фаза започета још у Словенији, Албанцима су одузета и укинута политичка и економска права, полиција терорише народ, албанске школе су затворене, укинуто је право употребе албанског језика, протеране су на стотине хиљада Албанаца“, о карактеру преговра у Рамбујеу је скоро све познато.
- Који су били стварни ратни циљеви САД и НАТО
– У муњевитом рату поразити војску СРЈ и полицију Србије и понизити државу и народ.
– Проверити нова доктринарна решења и у случају пружања отпора употребити најразорнија средстав и борбене системе укључујући осиромашени уранијум, касетне бомбе, микробиолошке и неутронске материјале, убијати цивиле, рушити инфраструктуру индустријска постројена, термоелектране, и на тај начин послати поруку Русији.
– Већ формирани ХТ да по убрзаном поступку осуди државно и војно руководство СРЈ и Србије за „најтеже злочине“.
– На бази већ наведеног учврстити кредибилитет НАТО и САД и наметнути безпоговорно поштовање новог обрасца понашања на међународној сцени који диктирају САД, као потврду униполарности у свету и непрокосновености САД.
– Створити услове за формирање независне државе Косово која ће функционисати само уз стално присуство НАТО снага, која ће се у каснијој фази припојити Албанији.
– Рат је вођен ради исправљања грешке генерала Ајзенхауера који је после рата повукао војску са Балкана, а она се тамо мора вратити из стартешких разлога (како су то признали амерички представници на конференцији у Братислави маја 2000).
– Учврсти позицију НАТО у Европи и на Балкану и истиснути сваки руски утицај и руско присуство, убрзати распоређивање снага НАТО на руске границе и бити у спремности за рат са Русијом као главним непријатељем.
- Последице агресије НАТО на СРЈ
– Концепт ХИ није прихваћен у свету од стране других великих сила, иако су САД на истом таласу војно интервенисале диљем блиског истока и северне Африке, ипак постепено долази до реафирмације суверенитета држава.
– НАТО није потврдио своје прокламовано неупитно јединство и многе чланице НАТО више не следе слепо интересе САД и не подлежу у потпуности њиховим притисцима.
– Међународно право доживљава своју реафирмацију и ОУН добија на значају.
– Униполарни свет је замењен биполораним који полако прераста у дифузни поредак.
– Као главни конкуренти САД су Русија и Кина, које мање више воде усаглашену политику када је реч о важним геополитичким питањима у свету и које су ухватике САД у свом дворишту и сада их потискују вани.
– Сада је још израженије надметање САД, НАТО са једне стране и Русије и Кине са друге на простору Балкана. Србија је у том смислу изложена геополитичким силницама и налази се у својеврсном геополитичком троуглу између САД и Русије, врх тругла је у Београду а САД и Русија се надмећу на основици тога троугла.
– Последице по СРЈ и грађане Србије и Црне Горе су биле смртно опасне и убитачне са скоро несагледивим последицама које су у великој мери већ истражене, али нису отклоњене. Србија је кроз Резолуцију 1244 СБ УН очувала своју целовитост, али не и суверенитет на КиМ.
– ВЈ и Србија су показале да и мале земље војно-технички инфериорне могу да се успешно бране, уколико своју војно-техничку инфериорност надоместе високим борбеним моралом војске и јединством народа, креативним решењима и поступцима током оружаних сукоба.
– Србија је развејала све илузије у погледу идеализовања неприкосновености западних вредности и пријатељстава са другим државама и прихватила концепт Војне неутралности као врло важно политичко и војностратешко опредељење, и остварује врло успешну војно-техничку сарадњу са РФ као поузданим партнером.
– Решавање унутрашњих политичких и међуетничких сукоба у појединим државама не може се остварити војном силом и ратом, то потврђује случај КиМ, које још увек нема ни изблиза дефинисан статус.
- Стање односа на Балкану као последица агресије НАТО на СРЈ
До мира и стабилности на западном Балкану би се могло лако доћи када се не би укрштали интереси великих сила на овом простору. Борба за успоставу равнотеже великих сила на Балкану ће се наставити. Геополитичке силнице над Балканом ће и даље бити снажне. Западни Балкан ће остати у својеврсном геополитичком троуглу између САД, њених савезника и Русије, као и под утицајем глобалне конфронтације САД са Кином (иако Кина, по речима својих лидера, форсира искључиво мирољубиви развој).
САД своје војно присуство на Блакану уопште, темеље на: властитом војном присуству на КиМ, као водећа снага КФОР-а; чланством балканских земаља у НАТО, укључујући и Црну Гору, а у најскорије време и С. Македонију; високим степеном војне сарадње са Србијом; на верном служењу Албанаца, који су у вазалном односу према САД; добром војном сарадњом са Хрватском, као могућим „бичем“ за Републику Српску. Снажно присуство САД на Балкану подразумева истискивање Русије са Балкана и у војном и у економском смислу, истискивање тзв. „малигног утицаја Русије на Балкану“.
Русија своје присуство на Балкану настоји обезбедити одржавањем и продубљивњем пријатељских односе са Србијом и РС кроз војно-техничку сарадњу, екномско и енергетско повезивање на европском тлу. Русија ће штитити међународно право, Резолуцију СБ УН 1244 и интегритет Србије, остварити свој утицај у С. Македонији, подржавајући целовитост С. Македоније, као и кроз подршку Српском народу у Црној Гори и БиХ, односно кроз подршку РС ради очувања њеног уставног статуса.
ЕУ такође има своје интересе на Балкану. ЕУ је потребна стабилност на целом континенту, између осталог због све већих неспоразума са САД на различитим пољима. Немачка као кључна чланица ЕУ, заједно са Француском настојаће, свака из својих интереса, одржати Балкан под својом контролом, пружајући „одговарајућу подршку евроинтеграцијама западног Балкана“, пре свега ради истискивања руског утицаја на том простору. Истовремено Велика Британија, као земља која је у фази изласка из ЕУ игра важну улогу на Балкану као близак савезник САД од утицаја на европске токове у целини.
Међутим, за мир и стабилност Западног Балкана потребно је између осталог и следеће: одустајање Албанаца од идеје „Велике Албаније“ уз снажан притисак ЕУ и САД на Албанце; поштовање Дејтонског уређења БиХ, уз снажан притисак на Бошњаке у БиХ од стране САД и ЕУ, да одустану од покушаја унитаризације БиХ; гарантовање националних права Срба у Црној Гори, поштовање права националних мањина у свим државама Западног Балкана; финализација Бриселског дијалога између Приштине и Београда, без условљавања европског пута Србије признавањем Косова; поштовање граница и суверености држава и без непринципијелне подршке појединим западно-балканским државама од стране САД, ЕУ.
Балкан ће још дуго остати зона нестабилности и простор геополитичких надметања великих сила. Присетимо се Балканског Самита на Криту који је одржан 1997. на иницијативу Грчке, уз свесрдну подршку Србије. Све позитивне иницијативе са овога скупа, због каснијег снажног утицаја спољних фактора, су брзо замрле и пропале. Проблеми о којима је било речи на том Самиту, скоро у истом обиму постоје и данас, упркос „силним напорима ЕУ и САД“ да Балкан у целини постане зона мира и стабилности. Ништа од идеје „Балкан балканским народима“. Остаје и даље борба за европеизацију Балкана, упоредо са процесом постепене балканизације Европе.
Веома велики проблем за Балкан, па и за Европу представљаће радикализовани исламски фактор. Све је више исламских бораца поражене државе ИСИЛ, који су пореклом са Косова и Балкана и који своје уточиште налазе на простору КиМ, као својој новој бази за будућа терористичка деловања.
Дакле Западни Балкан ће у наредној деценији, односно неке његове земље, још увек бити прилично удаљен од ЕУ, бар овакве каква је данас. У сваком случају Балкан неће у наредној деценији бити комплетан у ЕУ. Биће нестабилан, онакав какав једино и може бити. Биће позорница сучељавања „истока“ и „запада“. И спољне и унутрашње границе Балкана се могу мењати, али Балкан неће у целости припадати једном истом цивилизацијском кругу. Врло су извесне корекције граница између неких балканских држава, као и унутрашње корекције граница појединих држава. Дакле западни Балкан ће остати и даље као конструисана геополитичка творевинма у којој ће се одржавати натегнути билатерални односи западнобалканских земаља.
*****
Агресија НАТО-а на СРЈ привремено је била утрла нови концепт „самовоље САД“ и њихових савезника када је реч о креирању нових међунароних односа и геополитичких мапа света, користећи униполарни поредак. После агресије на СРЈ, САД су извеле још неколико сличних акција у другим деловима света (Авганистан, Ирак, Либија, Јемен, Сирија и др.). САД су поверовале да могу одржавати наметнути концепт широм света и да ће вечно остати неприкосновени лидер у свету и промотер вредности по властитој мери. Међутим униполарни поредак света се трансформисао у мултиполарни поредак, у коме Русија, Кина и друге земље играју све важнију улогу у светским размерама. Агресија на СРЈ је отрезнила и освестила многе државе и подстакла на акцију мирољубиве снаге у свету.
Концепт света као заједнице равноправних суверених држава још увек није потпуно известан, али је евидентно да свет клизи у нови хладни рат и успоставу равнотеже снага на основама приближно једнаке војне моћи.
