Видео снимци састанака одржаних у хотелу Фонтана у Братунцу 11. и 12. јула 1995. су кључни игнорисани докази који су изостављени не само из званичног сребреничког наратива, него такође углавном и из судских поступака вођених у Хагу. Из разлога који су очигледни, тужилаштву одговара да ове доказе гурне у страну. Изненађујуће је, међутим, да се ни одбрана није показала претерано ревносна да ове доказе предочи, да би судска већа МКТБЈ суочила са њиховим колосалним импликацијама. Истога дана када су 11. јула 1995 српске снаге ушле у Сребреницу, увече су се у оближњем Братунцу одиграла два важна састанка у хотелу Фонтана. Трећи из овог низа повезаних састанака, који су се односили на избеглице окупљене у бази холандског батаљона у Поточарима, одржан је сутрадан, 12 јула 1995.
За ову прилику, српска страна је показала неуобичајену виспреност и софистикацију тако што је обезбедила да сва три састанка буду снимљена. Захваљујући томе, имамо филмски запис садржине разговора који су вођени, као и увид у атмосферу у којој су седнице протекле.
Главно питање које је било предмет расправе на састанцима у хотелу Фонтана, а што је уједно и једна од средишних тачака сребреничке оптужнице, односило се на третман становништва сребреничке енклаве под новонасталим околностима. Тужилаштво МКТБЈ тврди да је на овим састанцима у хотелу Фонтана српско војно и политичко руководство усвојило одлуке које су довеле до извршења геноцида над заробљеним сребреничким Муслиманима. Тужилаштво те састанке такође користи као доказ постојања плана српског руководства да сребреничку енклаву етнички очисти. То је требало да буде постигнуто присилним измештањем цивилног становништва, које се углавном састојало из жена, остарелих особа и деце, након што су војноспособни мушкарци из 28. дивизије армије БиХ напустили то подручје и преко српске територије предузели пробој ка Тузли.
Суштинско питање које се поставља гласи: како делују те тврдње тужилаштва хашког Трибунала у светлу видео снимака са ових састанака?
Први и вероватно најзначајнији од ових састанака одржан је 11. јула у хотелу Фонтана око 21 час увече, по сведочењу пук. Кареманса у предмету Благојевић и Јокић 25. јуна 2004. Мада је било присутно више представника са обе стране, најважнији учесници били су Кареманс и српски командант, генерал Ратко Младић.
Видео снимак првог састанка одржаног у хотелу Фонтана може се гледати овде:
Следе главне тачке из разговора између Кареманса и Младића, са указивањем минутаже на снимку где се налазе:
11:56 – Кареманс обавештава Младића да му је „БХ команда“ наложила да са Младићем тражи састанак у циљу „преговарања о повлачењу“ избеглица из Поточара.
12:24 – Кареманс преноси Младићу да су неке Муслиманке међу избеглицама у бази холандског батаљона које говоре енглески холандским војницима постављале питање када ће стићи аутобуси да их евакуишу.
6:00 – Кареманс изјављује Младићу да захтева да се цивилном становништву помогне да напусти енклаву и да оде на неко друго место по њиховом избору.
16:20 – Кареманс објашњава да је жеља већине њих да иду за Тузлу.
17:30 – Младић одговара на Каремансево иступање изјављујући да су раније све етничке групе имале добар заједнички живот, али да се то променило када су Муслимани почели да слушају „западну политичку мафију.“
20:35 – Кареманс изјављује да је генерал Николај, начелник штаба генерала Жанвијеа, команданта Унпрофора у Сарајеву, тражио „пуштање цивилног становништва.“
23:08 – Кареманс понавља, говорећи у име цивилног становништва Сребренице, да „сви желе да напусте енклаву.“
28:05 – Генерал Младић изјављује „да жели да помогне“ и прецизира да мета његове војне операције није ни Унпрофор нити муслиманско цивилно становништво.
Требало би такође обратити пажњу на то да у 7:24 минута Кареманс износи да је АРБиХ у Сребреници током претходних неколико месеци од њега тражила да преузме своје оружје из депоа под надзором Унпрофора основаном 1993. године у склопу споразума о демилитаризацији, али да је Кареманс сваки од тих захтева одбио. Знаковито је да је 6. јула 1995, када је отпочео српски напад, холандски батаљон самоиницијативно 28. дивизији понудио да покупи своје оружје из депоа, али да су том приликом Муслимани били ти који су понуду одбили. (Dutchbat Debriefing, пар. 3.9, стр. 22) Једно могуче тумачење оваквог следа догађаја могло би бити то да је у пролеће 1995, у периоду када је по Каремансу 28. дивизија од њега захтевала депоновано оружје, ова формација АРБиХ изводила честе војне нападе на српске циљеве изван енклаве па јој је оружје требало. Када је 6. јула отпочео српски напад на енклаву, политички приоритети су се променили – сада је требало не пружати никакав отпор и глумети беспомоћну жртву агресије.
Кареманс током овог разговора прави још једну занимљиву опаску на 1:05 минута где, долазећи директно из Поточара, Младићу саопштава своју процену да се тамо окупило као „10,000“ избеглица. Међутим, девет година касније, сведочећи у предмету Благојевић и Јокић, Кареманс се позива на број избеглица који је тада већ постао стандардан, између 20,000 и 25,000. [Транскрипт, стр. 11274]
Контраст између Каремансових недвосмислених изјава у хотелу Фонтана 11. јула на састанку са Младићем и његови покушаји замагљивања и давање уврнутих одговора девет година касније, током испитивања које је водио адвокат Карнавас на суђењу Благојевићу и Јокићу, просто боде очи. Читаоцима се препоручује да видео снимак одгледају у целости, да затим прочитају транскрипт Каремансовог сведочења (овде и овде) пред судом 2004. године и да изведу сопствене закључке. При том, могу сами одлучити какву би тежину требало дати изјавама лажног сведока Момира Николића, који је тврдио да је из друге просторије, кроз отшкринута врата, слушао док је генерал Младић доносио компромитујуће одлуке о даљним плановима српских снага у односу на становништво Сребренице. Могло би се нагађати, наравно, о могућим разлозима за драстичну промену у Каремансовом исказу. Притисак средстава јавног обавештавања на Кареманса да своју верзију пада Сребренице доведе у склад са званичним наративом мора да је био огроман, што се да видети и по беспоштедним нападима на рачун команданта Дачбата од стране холандских историчара и колега. Холандска влада, која је такође била живо заинтересована за то каква ће „истина“ о овим догађајима најзад испливати, такође је имала на располагању убедљив арсенал бирократских средстава помоћу којих је могла да ретроактивно „освежи“ Каремансово памћење. Алатке као што су унапређење, пензија и бенефиције у вези са тиме непосредно долазе на ум.
Корисно је приметити такође да поред изјаве коју је дао на рочишту по Правилу 62, у вези са подизањем оптужби против Караџића и Младића, сведочење на суђењу Благојевићу и Јокићу било је Каремансово једино појављивање пред судом у вези са Сребреницом. Када се узме у обзир да је Кареманс кључна личност и непосредни сведок једног важног сегмента предметних догађаја, наведена околност делује веома чудно, најблаже речено. Знаковито је такође да је 1995. године непосредно по повратку холандског батаљона кући, холандска влада издала наређење којим је свим официрима и војницима било забрањено давање јавних изјава о томе шта су видели и доживели док су били на задатку у Босни. Ово наређење холандска влада је на захтев тужилаштва МКТБЈ суспендовала само у случају петорице припадника батаљона који је бројао око 300 војника и официра. Те личности затим су се стално појављивале у својству сведока тужилаштва на свим сребреничким суђењима. Стога би се могло поставити разумно питање: да ли је за ове припаднике холандског батаљона био учињен изузетак, па им је било допуштено да сведоче, пошто су показали спремност да своје изјаве пред судом ставе у службу званичног наратива? Ниједном официру или војнику Дачбата чије би становиште било другачије није било дозвољено да даје изјаве или јавно сведочи. Покушај Караџићеве одбране 2015. године да од већа издејствује наређење Каремансу да се у том предмету појави као сведок веће је одбило са образложењем које делује крајње несувисло са правне тачке гледишта.
Очигледно је да је прича пук. Кареманса изузетно сложена и да се не може разматрати искључиво у црно-белим тоновима. Ипак, јасно је да су Каремансове „фосилизоване изјаве“ (како се прикладно изразио један холандски историчар у свом коментару на 1:54 минута), т.ј. чињенице које је у јеку догађаја и под свежим утисцима саопштио на снимљеном састанку са Младићем у хотелу Фонтана, заправо најмеродавније. Оне услед тога представљају динамит са потенцијалом да разнесе саме темеље тужилаштвовог случаја. Уколико је иницијатива за евакуацију цивила са подручја Сребренице потекла из Каремансовог командног ланца и ако је Кареманс тражио састанак са Младићем да би тај предлог пренео српској страни, шта остаје од „сребреничког геноцида“ и од „присилног измештања сребреничких цивила“ од стране српских снага?
То питање је несумњиво главни разлог за Каремансову чудну невидљивост у свим сребреничким предметима вођеним пред МКТБЈ, са једним изузетком. Видео запис састанка у хотелу Фонтана је пиштољ који се пуши и који, зачуђујуће – ако се изузме шестоминутни одломак који је адвокат одбране Мајкл Карнавас пустио на суђењу Благојевићу и Јокићу – никада није био показан ни на једном сребреничком процесу, у присуству или ван присуства сведока Кареманса. Кореографи ових суђења су по свему судећи закључили да ни Каремансово накнадно замагљивање не би било довољно да поништи утиске који се гледањем снимка природно намећу, и да никакав покушај релативизације не би успео да поправи штету коју овај необориви материјални доказ наноси аргументима тужилаштва. Предпостављајући да је такав закључак заиста био изведен, то би уједно објаснило зашто је кључни сребренички сведок пук. Том Кареманс био систематски занемариван. Такав закључак, уколико је стварно био донет, апсолутно је правилан са становишта оних који су га усвојили.
Историјски пројекат Сребреница
