МИЛО ЛОМПАР О ЗЕНИТУ КЛОВНОКРАТИЈЕ
У свом тексту, „Последњи дани“, објављеном још 22. маја 2020. у недељнику „Печат“, професор Мило Ломпар, са катедре своје неподмитљиве објективности, говори да је природа Вучић – Брнабић власти својеврсни кловновски вербализам иза кога ништа не стоји. Они, да поновимо, могу свашта да тврде, али ни иза чега не стоје:“Јер, у јавном подручју, и нарочито код носилаца јавних услуга, попут министра или председника, нису довољна тврђења него су неопходна уверљива сведочанства. Али, важно својство ове власти је циљано мешање јавних и приватних садржаја, пошто се тако отупљује једна од основних моћи сваког расуђивања: разликовање битног, јавног и проверивог од небитног, приватног и непроверивог. А усколебана моћ јавног расуђивања је неопходан услов за владавину симулакрумом: каква припада нашим данима.»
Шта то значи?
Просто. Кад Врховном Кловну кажеш:»Ти кршиш Устав», он одговара:»Твом деди је смрдело из уста».
СЕРВИЛНОСТ И БАХАТОСТ
Вучићева власт је сервилна према НАТО туђину и његовим слугама, другосрбијанским моћницима попут Соње Лихт, а немилосрдна у обрачуну са својим народом који не прихвата издају као меру и проверу стварности:»Одакле ова разлика у понашању? Она показује како изгледа лице власти чија је национална оријентација лажна. Као сама лаж, та власт је јака на речима, вулгарна у опхођењу са онима који знају њену прошлост, а снисходљива и понизна према онима који је постављају на место политичког уљеза: припуштеног да изврши добијене налоге. То је власт егзистенцијално инфериорних: и по личном делу и по јавном значају. Док нису осванули на власти, били су то људи чији приватни статус најбоље описује руска реч приживаљшћик и, истовремено, људи који јавно не постоје. Њихов тип власти карактеристичан је за ренегате: јаке речи, настојање да се корумпирају сведоци ранијих времена, да би се обезбедио излаз за последњи рукавац изгубљене савести, никаква дела. И не иде им лоше: зато је све око нас овако добро.»
Каква је, дакле, ова власт?
НЕ МОЖЕ СЕ НЕ ВИДЕТИ
Ломпар је био немилосрдан дијагностичар када је рекао да «са националног становишта, понашање према српском народу на Косову и Метохији и у Црној Гори одговара садржајима националне издаје; са демократског становишта, понашање власти се одликује правном произвољношћу, медијским терором и јавном несигурношћу; са културног становишта, поступци су саображени овим основним владајућим токовима. Никакве прокламације и манифестације, рекламне кампање и изјаве, спорадични документи и безначајно кадрирање, не могу обезбедити лични или колективни алиби због учешћа у власти или јавне подршке која јој се упућује.»
Оно што каже професор Ломпар јасно је сваком ко је спреман да, макар мало, трага за истином. Можда се незнање шта Вучић – Брнабић чини може опростити сенилнима и лумпенима који нису ни чули за «Дух самопорицања», нити их такво штиво занима. Али, онима који су га читали, и који знају шта професор Ломпар мисли, тако нешто се тешко може опростити.
КВАЗИКОСМОКРАТОР И ЊЕГОВИ СЕИЗИ
Пошто налик египатским фараонима из хаоса ствара поредак, Вучић се доживљава као једини сведржитељ таквог поретка, који би без њега поново склизнуо у хаос. Управо у оваквој вешто исконструисаној митологизованој представи о Вучићевој власти као судбинском, непатвореном праузроку поретка, безбедности и мира у данашњој Србији и на Балкану, треба тражити објашњење за могућност тумачењског преображаја чинова велеиздаје у чинове егзистенцијалне колаборације. Јер, ако је Србији Вучић фараонски прапочетак, онда је сваки његов акт извор живота, како тврде медијски храмови и жерци Вучићевог култа, ма како ови акти људима изгледао у реалном историјском времену.
А све је ово последица немилосрдне вестернизације Срба, која, због њихове заветне утемљености, никад није могла бити спроведена до краја, па се, после многих псеудоморфоза, претворила у кловнократију, која слугерањски обоготворује Запад, а маскира се у „партнера“ Истока, пре свега Русије.
ВЕСТЕРНИЗАЦИЈА КАО УЗРОК КЛОВНОКРАТИЈЕ
Етос српског народа, обликован првоначалним радом Св. Саве и Св. Симеона и њихових духовних настављача у вредносним кординатама византијске, источно-православне цивилизације, мењао се током новог века под притиском агресивне, свеобухватне и свеизједначавајуће вестернизације. Жртва процеса вестернизације било је духовно биће Срба, односно најдубље логосно назначење српског народа као крштене историјско-есхатолошке заједнице. Стога је погрешно појам вестернизације сводити на техничку или правно-организациону рецепцију западних творевина и установа. Вестернизацијом се кида сам духовни корен српског народа, због чега позападњачене генерације Срба постају духовни странци својим крвним прецима, лутајући без логосне крме бурним светскоисторијским океаном. Једном речју, вестернизацијом Срби постају туђи војводи Драшку, а своји онима на Западу што су „Божју грдно преступили”.
БАЈДЕН
Власт Бајдена и ултралевих либерала, разоритеља свега предањског у Америци и свету, скинула је маску са лица Вучића и његове кловнократије. Он више неће моћи ни да глуми савезништво са Русијом и Кином, него ће или морати да оде или ће постати јаросни другосрбијанац, да га не би снашла Милошевићева судбина. А српски „Трампатриоти“, који су играли како Вучић свира, маштајући о Трампу као месији и Гренелу као његовом претечи на нашем тлу, такође ће изгубити тле под ногама, и, како рече Хамлет Офелији, имаће могућност да глуме будале само код куће. Распршиће се и легенда о НАТО четницима.
А нама остаје да, са Његошем, кажемо гласно и јасно:“Нада више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке“.
