Некада најугледније дневне новине у Србији, „Политика“, а по многима данас „немачке новине штампане ћирилицом“ објавиле су 29.маја 2022 . године у рубрици „Погледи“ текст др Орхана Драгаша (Директора Међународног института за безбедност) под насловом „Случај наредника Шишимарина“.
Већ летимично читање овог про-НАТО памфлета могло је дати далеко више чињеница о стању српске научне елите него о самом случају „наредника Шишимарина“. Трагичан случај у коме је наредник починио убиство цивила у току спровођења специјалне операције на територији Украјине је за сваку осуду а починилац треба на окуси „заслужену казну“. Али доводити то у вези са војним и политичким врхом Руске федерације а посебно са квази судом у лику „Хашког трибунала“ више је него проблематично. Држање моралних лекција руским војницима и српској јавности показује да се аутор у потпуности одвојио од стварности и да је из личног уверења или по задатку одступио од здраве логике по којој и обичан продавац на Каленића пијаци правилно процењује узроке и одговорност страна у сукобу на простору Украјине.
Да је аутор, који би трабао да буде стручњак за безбедност, окусио мирис рата макар у литератури, морао би да зна да наведени случај неће поколебати руске војнике већ напротив, да ће их додатно мотивисати. Став по коме победници суде побеђенима без обзира на реалну кривицу само показује да је од правичног поступања за некажњивост у рату битније завршити га на страни победника. Због тога и „Хашки трибунал“ није могао бити средство помирења већ средство легализације насиља које је разбијањем Југославије учињено. По логици која влада на Западу победник је након војничког успеха морао да га „цементира“ моралним тријумфом за шта је суд најбоље средство. Садам Хусеин је обешен не због стварне кривице већ због потребе да се квазиправном процедуром учини одговорним за рат који је започет једностраним нападом на његову земљу уз кориштење лажних оправдања. Слично се спремало и Слободану Милошевићу како би се противправној НАТО агресији на СРЈ дао морални штит. По истој логици, да би обезбедили своју некажњивост руски војници не треба да се плаше некаквог имагинарног суда већ да једноставно победе у овом сукобу. Без обзира на стварну невиност, ако не победе биће процесуирани, а ако победе чак ће и несрећни Шишимарин бити ослобођен или упућен у неки руски затвор да одслужи казну.
Господин Драгаш би, као рођени Призренац, требало да буде упознат са убисвом двојице Срба 13.јуна 1999. године. Потпоручник Давид Ферк је процењујући да двојица Срба који се удаљавају представљају опасност наредио својим војницима да отворе ватру, након чега су они испалили преко 220 метака. Први пут учествујући у војној операцији ван своје територије Немци су после више од пола века дошли на Балкан да поново убијају Србе. Наравно попторучник је ослобођен сваке одговорности.
Суд нису ни видели припадници 342.пешадијске дивизије који су 19.октобра 1941.године у селу Цикоте код Лознице, за само сат и петнаест минута побили 394 лица, скоро искључиво жене и децу а међу њима и 25 мојих рођака Крсмановића старости од 3 месеца до 78 година.
Да није смешно било би трагично како господин Драгаш покушава да процес Шишимарину представи као део правног система или, како он каже „…Украјина показује намеру да се против нецивилизацијског насртаја на њену територију и становништво бори и цивилизацијским тековинама, као што су суд и право“. Овакво суђење нема везе са правом, то је, и лаицима је јасно, пропагандни потез који НАТО лобисти прихватају као стваран док злочине неонациста из „Азова“ третирају као „наводне“.
Овај мали пример показује да је стање српске „интелектуалне елите“ забрињавајуће. Као да се заборавља да су велики људи велики због карактера а не због интелекта. Тако добар део српских интелектуалаца чамећи у својим канцеларијама не виде стварни живот који се одвија само неколико метара од њих. И док за „политичку елиту“ постоји нада да се може сменити неким будућим изборима, за овакву „интелектуалну елиту“ то је скоро немогуће. Чврсто овладавши полугама селекције кадрова ова, добрим делом, однарођена групација стекла је способност самообнављања контролишући универзитет и научне институције а сваку критику одбацујући кроз презир и позивајући се на „научну независност“ и „аутономију универзитета“. Све то,наравно, потврђену бодовима оствареним у „западним“ часописима, учешћем на конференцијама на „запад“ или специјализацијама о трошку „западних“ спонзора. Ту су и субспецијализације о трошку међународних фондација… Тако нам се дешава да на специјализацију оде Србин а врати се НАТО лобиста. На исти начин деца угледних и заслужних научника, непотизмом доведена на значајна места у научним институцијама, често од родитеља нису наследили квалитет већ само амбицију која их води до успеха „по сваку цену“. А та цена је често одступање од националног интереса и научне истине.
Верујући знају да ће прави и коначни суд дати једини Судија пред кога ћемо сви ми једном изаћи. До тада, ми обични грађани који пратимо шта се дешава на просторима Украјине не бојимо се ни санкција, ни бомбардовања ни окупације. Страхујемо само да Руси не стану пре него што се њихова тробојка завиори на Дому синдиката у Одеси. Неће бити добро ако се битка не заврши тамо где је и почела. Неће бити добро јер ће морати да се водити поново – до победе.
