ЖИВОТ ШТА ЈЕ?
Живот? Разврат, преврат, пуч.
Лако бреме? Тежак туч!
Срџба. Срча. Срце. Срх.
Вражда, вазда. Дах и дух.
ГРАДИНАРУ ТАМНОГ ВРТА
Владимиру Јагличићу од бившег песника
Ово сам написао пре више од две деценије. Некако сам хтео да му кажем колико волим његове песме и још више његову песничку егзистенцију. Али, испало је слабо. Никад му нисам послао. Сад, као део успаванке, мислим да може.
Није песма, али је успомена.
Ко залогај гладног свака Ти реч крупна,
ко грумење масно црнице што рађа.
Од зачина реч ти ко мирисна лађа,
под оружјем свака против Ништа ступа.
Ја већ заборавих да се тако пише,
у доба картона, папира и плеве.
Језик нам загушен од бесплодне вреве,
њиве заливају радијумске кише.
Кад је изгледало да нам језик трне,
да су речи мртве као са екрана,
заблиста Ти песма, сабља окована,
глас звездани, речи као вино црне.
Зажелех Ти ово, као брат у Христу,
да пронађеш гнездо крај Божјег олтара,
да исплачеш сузу, насушну и чисту,
из срца што светом пијано тумара.
Из срца што гледа, а несито вазда,
из срца што слуша, а хтело би јоште,
из срца што пушта преко свога прага
и авети чаме и сунца милоште.
У то срце Твоје, крупно ко у вола
(опрости, видим га из Твојих стихова)
да крочи Син Божји и с Његовог стола
да окусиш чедна и огњена слова.
У устима слатка, у трбуху грка,
кад их изговориш: јагњад и орлови.
Јагњад да укроте унутарњег вука,
орлови – да сваки по змију улови.
Да постанеш пожар који ће да спали
градилиште нове Вавилонске куле,
да се мач предачки у Твом грлу кали,
њиме да се секу удови што труле.
И Теби и себи и потомству нашем
суђеном да живи на крају свемира,
желим да уз бедра као мач опашеш
сечиво победе Светог Владимира.
То Ти желим, чуј ме, из пунога срца,
имењаче кроз ког Шумадија свиће.
Хвала Ти на песми, пчелару што врца
мед из сласног луга ког зовемо Биће.
ХАМОВИЋ О ЈАГЛИЧИЋУ
Драган Хамовић је одавно уочио оно сржно песничко код Јагличића: потребу, засновану на могућности коју његова поезија даје, да се неки стихови уче и науче напамет:“Има песама и строфа које вас читалачки запоседну па их понесете и често понављате у себи, као нешто посвојено, макар до краја не били начисто због чега баш оне, а не неке друге. Таквих је примера у девалвираној песничкој производњи данашњице забрињавајуће мало, свакако мање него у раздобљима када се поезији озбиљније приступало. За читаоца који ове речи износи, међу таквима је скорашња песма Владимира Јагличића „Херцеговини“, постављена на почетак књиге „Јутра“ (2008) и циклуса под насловом „Укор“: „Бива, стари ме укор прене, / Стражари сликом непотпуном: / да л херцеговски бор из стене, / да л Карађорђе над Добруном“. Наговештен, вршни смисао овде се прећутно разумева. У тренутној недоумици шта побуђује тај „стари укор“, песнички глас препознаје два знамења: једно природно, што израста у чист лирски симбол, и друго у виду споменика српском вожду на крајњој тачки где је његова устаничка нога ступила.“
Хамовић је открио и дубљи, жртвени оптимизам Јагличићев:“Тај оптимизам овде је скупљи него другде, јер га изражава песник који је описао и мушки ожалио читав свој нараштај који је, неприпремљен и у себи подељен, допао ратних страхота и свакојаких фронтова, с обе стране племените међе. Зрелији за непосредна ратна сведочанства, Јагличић није могао бити површни, плакатни антиратни песник. Пишући усред последњег косовског рата, песник не прокламује него (без звечећих речи) исповеда становиште наслеђено од шумадијских отаца, ратара и ратника: „Без одушевљења, без ратног опојства, / ми смо ипак дошли сред овог лудила: / ми немамо ништа сем то мало чојства / што нас у невољи и чини људима“.“ Као што је сам Јагличић посведочио:“Јер сам ја ратну 1999. годину провео као војник, на маћедонској граници, где су биле стациониране америчке трупе, спремајући се за копнену интервенцију (до које, ипак, није дошло).“
Зато, из тог постојанства, Јагличић, гледајући наш полом, има снаге да каже:“Начињено је срамоте за хиљаду година, али све може да падне за једини дан. Тај дан чекамо.“
И Јагличић је, наравно, песник Шумадије. Јер, опет по Хамовићу:“Недопевана је остала Шумадија спрам других, старијих али и изгубљених, битних крајева српског земљописа, помераних током немирних столећа.“ А Шумадија нам нуди синтезу два мита, ратничког и ратарског. Из тога извире меланхолично родољубље:“Тон те лирике неизбежно је меланхолија, она иста коју нам је завештао Црњански, кроз чудне ратничке ликове Вука и Павла Исаковича. Није у сржи такве лирике пијано сећање на славу које више нема, нити губитак империјалног поноса, понајмање мрзилаштво или освета ма према коме.“
Нормално је да таквог у другосрбијанском „Бетону“ овако описаше:“JAGLIČIĆ, Vladimir (Gornja Sabanta kod Kragujevca, 4. 11. 1961), kragujevački pravnik, promoter četništva, Karadžićev poeta, autor pesama o ratu i silovanju, konspirolog, generator nacionalističkog opštežitija oko „Šumadijskog kulturnog centra“ u Kragujevcu/…/“
А он – ништа. И даље по своме.“
Ово горе је био један запис из мог недовршеног огледа о Јагличићу.
Може и то, бар сада, као успаванка.
НОВИ ПОЧЕТАК
Недеља, свети дан, осми дан, вечни почетак.
Али песник би да крочи чак и иза такве Недеље, да опет крене. Негде.
Правац – понедељак,
Путуј понедељком,
Прати понедељак,
Преко понедељка,
Први у понедељак,
Пажња, понедељак!
Пуцај у понедељак!
Петак у понедељак!
Јагличић би да искорачи чак и из Недеље. Да препева, како је само он умео. Да споји понедељак и петак.
Што? Мислите да није могао, он, који је и философију препевавао?
Мислите да, тек сад, не може?
ПРЕПЕВАО ФИЛОСОФЕ
Јесте, јесте. Не измишљам. И кад је преводио руске философе, Јагличић је препевавао. Ево како тај препев у прозу изгледа на примеру Иљиновог огледа „Духовни смисао руске бајке“:„Бајка ни на шта не обавезује, никоме ништа не намеће, ништа не захтева. „Ако ти се не свиди – не слушај“… Она је као цветић, али не вртни, не намерно израстао и вештачки, већ као пољски цветак који се сам сеје, сам укорењује, сам листиће истерује и чашке отвара, Божијим сунашцем се греје, Божијом кишицом измива, Божијом птичицом је опеван, Божијој пчелици мед свој предаје. И мед је рај – чудесан, миомирисан – не даје се гордоме умнику, једном од „школованих“, већ га пчела подари само једноставном и мудром пчелару./…/Стотине година се скупља тај миомирис у неприметним и непознатим душама људским, у руским душама које непримећене цветају и незнано прецветавају на пољима наше отаџбине. Стотине је и хиљаде година томе недрењу националног духовног искуства, скривеног и развијаног у руским народним бајкама./…/Не слушајте бајку при светлости дана или скептичне и бескрилне свести. Бајку ваља слушати увече, или ноћу, у зачараној тами која скида са ствари познати и једнозначни изглед и придаје им нови лик, неочекиван и тајанствен. Бајку ваља слушати осутоњеном свешћу на граници полусна и полуободрености. У сусрет бајци треба да се отворе хранилишта и јаме несвесног, где душа живи младеначки, сједињујући дете са мудрацом; где опстаје на дечији начин, „глупа“, и не стиди се те своје глупости; где је на дечији начин поверљива и искрена, где беспомоћно пита и двоуми се, где се беспомоћно плаши и ужасава; где више не измишља „шалу“ и не „игра се“, већ се запућује у бајку са свом озбиљношћу и страшћу наде и очајања; где се већ и не сећа шта је то „игра“, јер у суштини то више и није игра, него живот, сам живот – и борба, и победа, и догађај./…/А ми – ако се мучимо, ако тражимо општење са нашим народом, ако примишљамо наше судбине, ако размишљамо о нашој несрећи, или за претешки и опасан живот приправљамо нашу децу – седнимо заједно с Пушкином под зелени храст наше Русије, и нека нам наш мачак мудријаш започне своје песме и доприча своје бајке“.
Препевао си, признајемо.
Признајемо и познајемо твоју златну руку обделаваоца језика, тог живог воска за благоухану воштаницу песме.
Али, имењаче, сада спусти свој тешки нарамак… Не жури никуд из Свете Недеље. Нека ти се душа одмори у наручју предачком, а тело нека почине у земљици, у општој мајчици.
УПОКОЈ СЕ, ПРИЈАТЕЉУ
Спавај сад, земљаче, шумадијска славо,
Почини под нашом спепељеном травом.
ПРЕСКОЧИО СИ
Спавај, земљаче, тако ти живота,
Што га прескочи попут плота
У некој њиви, непоораној,
У некој зори, језној и зарној,
Као да живот није ништа,
Тек главобољица што дива тишта.
КРАГУЈЕВЧЕ, МОЈ ЗЕЛЕНИ ВЕНЧЕ
Спавај у граду октобарском,
Где смрт је ловила мрежом рибарском
Нашу једрину из гимназије
У име Немачке и Аустрије
(Што вечно злопамте Мишића, Степу,
Црн метак носећи у левом џепу
Да би нам платиле Марш на Дрину),
Одане фиреру, свом дичном сину.
И четрнесте и четрес прве
Дошли су да нам лобање смрве.
Па онда опет, крајем века,
На Косово где их Јагличић чека
Под НАТО бомбама, с песмом у руци
да памте Швабе ко некад Турци
Да им се неће Србија дати.
Спавај, песниче, дозва те мати.
СТИХОВИ СА СЕЧИВА, ОТОК РАБ 1941; ЈАГЛИЧИЋ СВЕ ТО ПОСМАТРА, ЈОШ ПРЕ РОЂЕЊА
Вече на шкољу.
Усташе кољу.
ЛАЈЧАК НАМ НУДИ ДА ПРЕДАМО КОСОВО
Лајчак лаје.
Лајави Лајчак, лајавац.
Лајчаков лавеж.
Лајчак је лаж.
Лајчаче, лајао довека!
Лајчаче, лајавче!
Јагличићу, ућуткај Лајчака.
Песмом, него како!
Сад, кад твоја песма лети уместо Гавриловог танета.
Ух, Срби, проклетници, који из песама својих пуцају у огледала европска, да се словесним хицима, пуцњима неодбрањивим, разбије црним ликовима црње огледање!
ЗНАМЕЊЕ
Не прођи, путниче, покрај спомена
Што стоји на гробљу у Крагујевцу.
Застани, брале, сети се омена –
Сузе у оку кућном нам свецу
Која се чита с камене плоче
Што Јагличићеве стихове доче.
ДОК СТОЈИМ ПРЕД ТВОЈОМ ХУМКОМ, БРАТЕ ЈАГЛИЧИЋУ, И ЧИТАМ ТВОЈЕ ПЕСМЕ
Само ко је у потоњој одбрани, може реално да сагледа свој народ. Јагличић је умео, баш умео:
И би нам кратко то поподне,
и вече, и дно рушне ноћи,
и би нам жао земље родне
што још не схвата своје моћи,
што не зна син за веру претка,
мртвац колевку где је рођен:
ил коб нам беше од почетка
да следимо пут слепчовође?
У томе и таквоме свету, ипак не треба изгубити из вида да постоје предели чисте благости:
Ал, дотле, нек у присоју
одсања душа рањива
бар једну песму Дисову
где наша лаж не свањива.
Детињство је кључна тврђава последње одбране:
Ко деца, бар, нисмо гладовали,
бар смо ређе на погребе ишли.
Што упознах затим – сушти Содом.
Ал на једну издају не пристах:
да сви нисмо из детињства родом.
Одатле – поезија; крхка, али неуништива птица:
Из сегедиље, бугарштице,
ћуљандре, сага и Алхамбре –
допире пој те крхке птице
да осмисли свет, и да замре.
А бити у последњој одбрани Песништва значи бити спреман на патњу и страдање; као богати а убоги боем, стихотворац Бора Хорват, кога је покојник опевао силно, као Пушкин себе у Exegi Monumentum:
Бора Хорват је учио да прашта
свету тврдоћу зла и сиромаштва,
он је без хлеба, ал под вишом мером
живео с Поом, Рембоом, Бодлером…
Песници млади, с музом на узглављу,
памтите Бору Хорвата с љубављу,
у сваком вашем озлаћеном стиху,
за потомаштво и за патњу тиху,
да се будућност таква не преслика:
Крагујевац је убио Песника.
Ово су били Јагличићеви сазирући редци. Јер он је, песмама, сазирао Источник. Вама, пак, млади Читаоче, од Димитријевића:
Песници млади, с музом на узглављу,
Јагличића ми памтите с љубављу!
У Крагујевцу, у срцу Србије,
Тај своју песму обрукао није!
О КЊИГАМА И ГАЋАМА
Када је Јагличић отварао Дане књиге у Крагујевцу, био је беспоштедан:“Уопште, код нас књиге нису у првом реду читаности, као што се то, рецимо догађа у већим земљама. Кад би код нас видели неког да чита у аутобусу сигурно би помислили да је шенуо и да га одмах ваља затворити у лудару, а ако чита у парку тај је, сигурно, сексуални манијак, не треба бољи доказ. Код нас се највише читају штампане ствари којима и само име каже да су читане, а то су – читуље. Видећете бројне наше суграђане како се окупљају око сваке јавне табле и са стопроцентним занимањем прате тих стереотипних слаткоречивих неколико реченица којима се богоугодно описује живот неког богохулника или лопова кога је мрзела читава родбина, а кога одједном називају вољеним и непрежаљеним. А тек сличица – у кравати, иако је често посртао улицама, пијан и скљечкан. Сад је упицањен, само што не проговори! Ето нашег уметничког идеала, и то – идеала читаве нације. Штета што се наше старе књиге србуље зову како се зову, да се зову читуље, биле би на кудикамо већој читалачкој цени. И опет је неважно: на све смо то у Србији рачунали кад смо кретали грлом у јагоде. Јер, ако се узме у обзир почетно изложена чињеница да до пре пола века нисмо честито имали ни доњег веша, онда су и овакви Дани изузетан напредак. Сад имамо Дане књиге, а нисмо ни без гаћа. Додуше, како ко.“
Како ко…Како ко…
Што рече Нушић у „Сумњивом лицу“: „Ако хоћеш да имаш срце, не можеш да имаш гаће“.
ИМЕЊАЧЕ, МОЈА УЗДАНИЦО
Усни, мој добри имењаче,
У земљи која те заче и смаче.
Јер Србија је земља дрска:
Грлиш је, а она ти кости смрска.
ГОВОРИ ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ, СА ЗМАЈЕМ НА ДЕСНОМ РАМЕНУ
Тако наш покојник, кад је примао Змајеву награду:“Одрастао сам у учитељској породици, на пет стотина метара од Ђуриног Липара: за мене су српски романтичари и реалисти били кућни духови. Сам Јован Јовановић Змај је лик из самог средишта тог вилинског света. Не само мајстор чије је стихове наш народ примио за своје већ и један од оних светлих људи који су Војводину нераскидивим нитима везивали за Србију, онда када се то чинило нелаким и опасним послом, доприносећи данашњем утиску да је та повезаност природна и трајна. Будућу светлост испратили су угарци са огњишта, и нема ниједног другог песника који је претрпео такве ударце у породичном свом кругу, где је изгубио највољеније. И шта друго, него и такву судбину поднети, ако то човек уопште може, због будућег, свеопштег, загрљаја и спомена: Кроз смрт само ваља проћи, па ћу с’ и ја с њима слити, ако л’ тамо нема ништа?! – И тад ћемо једно бити. Ево венца тужна цвећа, кој’ сам теби почо вити, а венац се шире сплео – све вас може загрлити! Не могу га у вис бацит – па нек стоји иза свега, међ Србима, као спомен – мог живота, и вашега. „Кроз смрт само ваља проћи.” Само то – ни мање, ни више. На тај су трагични, жртвени начин утврђене наше најживље и најтврђе везе. Зато су оне неуништиве, јер су прошле кроз искушења смрти – на свим плановима, и личним, и заједничким, победивши, напокон, у име живота вечног: Од почетка, памтивека: све ј’ то гробље, – ал је и колевка. Ако погледамо пут српскога песништва иза Змаја, приметићемо стазе које га животворно настављају и притичу све до данашњих дана. Те су се стазе раслојавале, рачвале, усложњавале и бремениле, али су чувале онај Змајев „спомен” и остављале за собом траг који сведочи о дивној српској песничкој и културној традицији којој је част припадати. Змај је један од оних наших бардова који нам, уз химне векова, говори да је бити српски песник одговорност и бреме, више и веће од стихотворачког, да тај веселник има неке загонетно наметнуте и неизбежне послове – штавише, ако их не схвати и не прихвати, да није ни требало да се лаћа пера. Нико нас никада није свечано обавезао, али се свечана обавеза сама од себе подразумева. Да Змај те послове није знао и умео обавити, не би манити Лаза морао онолику књижурину о њему писати! Наш песник мора, у суровом свету, до последњег даха, да брани оно што се чини неодбрањивим и хиљаду пута изданим и проданим, а што, ипак, дивотно и чудесно истрајава, и, како би Змај рекао, „све вас може загрлити”. Када разумевамо овај стих, ми мислимо и на вишу, можда и утопијску замисао уједињеног човечанства, потеклу од основне ћелије породичног заједништва. Српски национ преко хришћанства долази до свечовештва. Рађамо се и умиремо сами, али ова је припадност оно што нас карактерише и води кроз немилосни свет, па и изводи ван њега, у нове и више светове. Покушавао сам да будем путник с такве једне стазе. Она је постала моја, али на њој има места колико хоћеш – ваља само набројити списак другојезичких песника чије сам стихове посрбљивао. Са мном су и многи наши савремени песници који су једна посебна снага наше културе. А кад се осврнем, видим, у даљини, и светао Змајев лик. Тада помислим – добро је, нисам скренуо на странпут.“
Ниси, имењаче, скренуо.
Винуо си се ка Невиноме.
КА ПОТОЊОЈ ЋЕЛЕ КУЛИ
Пошао си из Сабанте.
Завичајне стазе памте.
Па те прате, команданте
Српске песме, црне санте
Што се у смрт отискују
Низ Летину ледну струју
Док им храбри командују
Попут тебе, да заснују
Оба пола снежну фреску
У поларном задњем блеску.
Док ти сенку сув мраз глође
Са Липара Змају дође,
Да с њим прхнеш кроз тамнину
У вишње се винеш, Сину,
Оном што све препознаде
Кад у крсту дах нам даде
И обасја са Голготе
Чела наша што се поте
На потоњој Ћеле кули
(Са Кнезом смо њој кренули).
ПОЗДРАВИ НАМ ЧИКА ЈОВУ
Јагличићу, нови Змају,
Свесна жртво завичају,
Нека ти је земља лака
Од ђулића увелака.
Заветниче, Ђурин брате,
Да нас твоје речи прате,
Није рака, већ колевка,
Оно што нас скупа чека.
Ти си стао, ми ступамо,
Дубљим даждом се купамо,
И ходимо и бродимо,
На гробљу се сви родимо.
Поздрави нам Чика Змаја
Што нас вечно с небом спаја
И његову – нашу – Ружу
Непреболну брижном мужу
Са којом се опет срео
Праг прескочив, за зов зрео.
Срешћеш Мирка, прву рану,
Сава, Југа и Тијану,
У Богу те чека биљка
Да те цели – мала Смиљка.
Пружи руку своме претку,
Разрешиће загонетку:
„Чика Јово, кроз смрт крочих –
Видим, немаш тавне очи,
Јагњетом ти зене сјају,
Змају, српски завичају.“
Ружа, Мирко и Тијана,
Југ и Сава и Смиљана
Јагличића поздравише,
Овде риме нема више.
Али тамо, где, без гласа,
Непце небо заталаса,
Тамо где је Дрво спаса
Рима крилом се беласа.
А Јагличић каже:
„Шта ће мени рима?
Имам херувима!“
ЈАГЛИЧИЋ, ОПЕТ, СА ДАНА КЊИГЕ
Рече покојник:“Од нас се нешто очекује. Чак и случајни поглед пролазника крај којих свакодневно проходимо, понекад вапи да им се помогне, и та помоћ не мора да буде материјална. Постоји нешто дубље, у нама, и кошуљица око нас, у којој смо заробљени и које немамо храбрости да се ослободимо. Постоји љуска јајета коју не прокљувљујемо, осим кроз смрт и бол које бисмо природно желели да избегнемо.“
А Бог је, каже Свети Максим Исповедник, свако земно задовољство спојио са узвратном мером бола. Да не заборавимо да нисмо одавде. Да погледамо дом свој, анђели. Иако чађави од промашаја и празнине.
ОЧЕКУЈУ НЕШТО ОД НАС
Од нас се нешто очекује, Владо.
Макар у шетњи предвечерњим градом,
Макар кад кошуљу облачиш и журиш
Да се у ништа новог дана сјуриш.
Од нас се чека, а и ми чекамо
Да се већ једном заустави време,
Као у кули над оним Некаром
Где је Фридриха заболело теме –
То тврдо теме што слеме пробија
Па се кроз отвор озари тескоба
Која нам кида ово мало дроба
Згрченог попут клупка мртвих змија.
Он нас се нешто очекује, Име.
Зар не запламсати пре коначне зиме?
УМЕСТО ЕПИЛОГА
СТИХОВИ РУСКЕ ПЕСНИКИЊЕ ЈУНЕ МОРИЦ, НАСТАЛИ ЗА ВРЕМЕ НАТО БОМБИ 1999, А ПРЕПЕВАНИ БЛАГОПОЧИВШИМ РАБОМ БОЖЈИМ И СРБИЈИНИМ ВЛАДИМИРОМ ЈАГЛИЧИЋЕМ
Али Србима свеће пали Бог,
и у том сјају капље и мој слог
који бол срца враћа и пресреће.
Кад заурлају „Србине, предај се!“
постајем Србин. И велим, не дај се!
Нама, Србима, Творац пали свеће.
ПРИЧУО, ЗАБЕЛЕЖИО И КАО ВОШТАНИЦУ ЗА ПОКОЈ ТВОЈЕ ДУШЕ ПРИНЕО, ЈАГЛИЧИЋУ ДРАГИ, ТВОЈ ИМЕЊАК, ПРЕЗИМЕНОМ ДИМИТРИЈЕВИЋ
