БУНИМ СЕ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ
Ако се неко у Србији буни, то су просветари. Међу њима је најактивнија Унија синдиката просветних радника Србије, која је и ове године наставила да издаје књиге и прави скупове са циљем да укаже грађанима на реално стање у нашем школству, и да све дигне на ноге зарад одбране целине наше просвете. Најновији плод ове борбе, којој су се придружили многи наши интелектуалци, овде је – књига „Под маском слободе/ Неолиберално разарање образовања у Србији“, који треба читати и ширити даље. (http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Unija%20Sindikata%20-%20Pod%20maskom%20slobode.pdf) Ова књига је представљена и на Сајму образовања и наставних средстава у Београду, одржаном скупа са Сајмом књига.
На Сајму је дељен и листић Синдиката образовања Чачак, у коме се просветари обраћају родитељима својих ђака. Вреди га навести у целини.
ВАША ДЕЦА – НАШИ УЧЕНИЦИ! БРАНИМО ЊИХОВУ БУДУЋНОСТ ЗАЈЕДНО!
1.
„Најбоље би било кад би се потписивали палчевима. Нажалост, то је немогуће. Зато се све мора максимално ограничити! Најпростије радио-емисије. Треба их одучити од мишљења. Никаквог обавезног школског образовања. Треба схватити да писменост Руса, Украјинаца и сличних доноси само штету. /…/У сваком селу на тргу – стуб са мегафоном, да слушају вести и да се забављају. Да, забављати и спречавати покушаје да стичу политичка, научна и уопште било каква знања. Радио треба да емитује што више просте, ритмичне и веселе музике. Она бодри и повећава радну способност/…/ Локално становништво не треба да добија високо, па чак ни средње образовање. Школе се, наравно, могу оставити. Али морају се плаћати. Програме направити такве да ученик зна што мање. /…/ Не треба да знају да броје изнад пет стотина”.
2. „У Русији треба дозволити рад само оним предузећима чија производња захтева нижу и средњу квалификацију. Треба затворити индустријска предузећа која радним колективима постављају високе захтеве, попут, рецимо, фирми за производњу оптике, авиона, локомотива”.
Читалац је можда препознао, а можда и није, текстове под бројем 1. и под бројем 2. Но, да идентификујемо изворе цитата: онај под бројем 1. припада Адолфу Хитлеру; онај под бројем 2. је из тајног меморандума тзв. „Немачке заједнице рада”, упућеног врху Трећег Рајха 17. новембра 1941. године. Дакле, фирер и његови гаулајтери су веома бринули о школовању на окупираним словенским територијама. Раса робова није смела да зна да броји даље од 500.
Србија је постала колонија на периферији светског капитализма, у коме 1% мега – капиталиста господари са преко 80% светског богатства. Зато горенаведени цитати постају више него актуелни.
Неолиберални капитализам не жели да наша деца имају знања. Њима су довољне само вештине за слабо плаћени рад у страним фирмама.
Унија синдиката просветних радника Србије још од 2002. године упозорава на процесе који се код нас одвијају. Још је министар просвете Гашо Кнежевић говорио да је школа досадна и да од ње треба направити „школигрицу“. Тај процес траје до дана данашњег, а сваки министар просвете, новим законима, урушава и оно мало квалитета што нам је у образовању остало, пре свега захваљујући труду просветних радника, који не желе разарање школства. Управо због тога, власти редовно хушкају родитеље против просветара, оптужујући их да су „нерадници“, неспособни и слично. А за то време, Министарство просвете ђацима уводи нове предмете и оптерећује их тако да ученици петог разреда основне школе имају скоро сваки дан по шест часова, а ученици средњих школа по седам. При том су нови предмети, уведени у школској 2018/19. години, попут „Језика и комуникације“ и „Одрживог развоја“, уче на курсевима од по два дана, без уџбеника и озбиљних наставних планова и програма.
Зна се како се урушава образовање: прво се смањује стваралачка мотивација наставника, затим се умањује њихов ауторитет, потом се бирократизује и либерализује образовни процес, што доводи до уништавања интелектуалне атмосфере, затим се догађа погрешан избор руководећих кадрова и на крају све се то маскира да јавност не примети. Наставници у школама су лоше плаћени, под непрестаним надзором и контролом. Уместо да уче ђаке, они се замлаћују вођењем сувишне и непотребне администрације. Ђацима се дају сва права, а просветни радници су незаштићени чак и од насиља. Циљ је да школа престане да буде школа, и да постане вртић за чување деце до 18 година, како је у неким земљама, попут Шведске, чији се систем образовања урушио за две деценије, и где професори само 30% времена ученицима преносе знање, а остало време их чувају и забављају.
Поштовани грађани! Драги родитељи!
Кад чујете да Унија синдиката просветних радника штрајкује, знајте да то нису нерадници који траже велике плате, него људи којима је до ваше деце стало много више него многима из Министарства просвете, који сматрају школство експериментисањем уживо и који ће отићи из система много брже од нас, који смо у њему доживотно. Ми не штрајкујемо због пара, него због принципа. Ми се боримо да ваша и наша деца имају будућност у Србији, да не беже на Запад, да не буду јефтина радна снага коју ће свако моћи да злоупотребљава и понижава. Ако уруше наше школство, онда деца обичних људи неће имати могућности да се квалитетно образују и друштвено напредују, а привилегована класа ће своју децу давати у најбоље приватне школе у земљи и иностранству.
Ми нисмо против правих реформи и усавршавања школског система. Ми смо против разарања школства под изговором побољшања. Ми смо, понављамо, они који се боре за будућност ваше деце, а наших ученика. Придружите нам се у тој борби!“
НЕЋЕ ДА УМРУ, ПА ТО ТИ ЈЕ!
Још 25. марта 2015. године, на скупу УСПРС у Чачку, Јован Павловић, професор математике из Краљева, дао је дијагнозу онога што се збива: „Ево како наши „просветни пастири” размишљају о образовању: образовање је будућност једне државе, а како наша нема будућност онда је улагање у образовање једноставно трошак. Направићу паралелу између наше „успешне” просветне власти и једног успешног предузетника чија се фирма зове „Дрнда интернационал” и бави се погребним делатностима. Дрнда тврди да је принцип успешног пословања „преузео” од светски познатих и признатих фирми, као и наше министарство; затим Дрнда каже да увек има бар по три жене „нарикаче” које ангажује по потреби (може и више), а код нас се по истом принципу ангажују шеф кабинета, специјални шеф, саветник, посебни саветник… Мото његове фирме, који може да „стоји” испред нашег Министарства гласи: „Ваше је само да умрете, остало је наша брига”. Специјална Дрндина понуда је могућност за будуће муштерије да легну у сандук и тако пробају да ли је „удобан”. Ово што наше Министарство тренутно ради је управо „испробавање сандука”.“
Ипак, просветари из УСПРС су прилично живахни и неће у сандук. Њихова делатност се наставља, сасвим у складу са оним што је Слободан Рељић рекао у свом тексту објављеном у зборнику „Под маском слободе“: “Очигледно, ово реформе поправити не могу. Већ четврт века дајемо шансу реформаторима „свих боја“. А опадање се неумитно наставља. Они гурају народ на – отпор. Прво, логика друштвеног процеса је да се „пасивна резистенција“, како би се могло описати тренутно подношење хаоса, корак по корак подруштвљава и организује незадовољнике у покрете и фронтове. Просветни радници су ту један од групација која предњачи у показивању свог неслагање јасно, одлучно и – упорно. Друго, важно је разумевати и то да нећемо стање променити сами и једини, али свет је у сличном полажају и убрзано се развијају нерасположења према систему. Овакво стање опстати не може. Савезника ће бити, ако се ми будемо борили. И, треће, важно је разумевати, да оваква стања нису први пут у српској историји. И готово да би се могло рећи да је било и опаснијих историјских ситуација. Мудрост решавања великих проблема у преломним временима је способност да стрпљење буде такво да препознаје „прави тренутак“ и да се буде истрајан. И да се буде спремно на све профиле решења.“
Ово каже и Хамлет:“Бити спреман – то је све“.
