Ових дана воде се дебате везане за суноврат САНУ поводом избора кандидата за САНУ у 2018 години и сумњи у веродостојност научног опуса председника Владимира Костића и редовног члана Ђорђа Шијачког. Обојици се спочитава да су нарушили кодекс научног морала и да су у свом научном раду посезали и за туђом интелектуалном својином.
Да би суноврт САНУ могли да размотримо објективно, неопходно је да уведемо метод за вредновање научног стваралаштва горе поменутих академика – односно научне квантификаторе а које је и сама САНУ већ применила на избор њених кандидата за 2018 годину. А тај метод евалуације се базира на следећим научним параметрима: (1) укупан број објављених научних радова – означимо га у даљем тексту са Р; (2) укупан број научних цитата тих радова – означимо га са Ц; (3) Хирш (Hirsch) – индекс – означимо га са Х. (На пример Х=50 значи да аутор има 50 радова који су цитирани 50 или више пута.) Ако су ови критеријуми прописани за избор у САНУ 2018 године, то значи да би и научне радове њених сталних чланова требало оцењивати на основу ова три параметара (Р, Ц, Х). Да напоменем читаоцима, да се параметри (Р, Ц, Х) добијају из најпознатије базе научних података Web of Science–All Databases, која је етаблирана и опште прихваћена у целом свету.
Као илустрацију за вредносну скалу ових параметара у бази података Web of Science–All Databases, ево неколико с циљем изабраних примера, који су везани за лауерате Нобелове награде, и то из физике.
1. А. А. Абрикосов – (Р=208, Ц=8880, Х=38), Нобел-2003 за предвиђање вортекса у суперпроводностима. Нобеловски рад цитиран 1600 пута.
2. К.Г. Вилсон – (Р=13, Ц=4720, Х=11), Нобел-1982 за објашњење фазних прелаза. Нобеловски рад цитиран 1400 пута.
3. П. В. Хигс – (Р=49, Ц=6640, Х=22), Нобел-2013 за предвиђање Хигсовог бозона. Нобеловски рад цитиран 1900 пута.
4. Б. С. Џозефсон – (Р=40, Ц=4840, Х=14), Нобел-1973 за предвиђање Џозефсоновог ефекта. Нобеловски рад цитиран 2330 пута.
5. Ф.Д.М. Халдејн – (Р=126, Ц=23800, Х=57), Нобел-2016 за откриће тополошких фазних прелаза. Нобеловски рад цитиран 2630 пута.
Наравно, има Нобеловаца из физике са знатно већим параметрима (Р,Ц,Х) од горе наведених, а чија су открића ипак мање значајна од горе наведених, Алексеја Абрикосова и Брајана Џозефсона, твораца великх теоријских открића у физици суперпроводности, а која имају и велику примену. Петорицу горе наведених Нобеловаца сам изабрао, јер се испоставља да готово сви они имају слабије параметре (Р,Ц,Х) од академика САНУ Костића и Шијачког – видети ниже! Рецимо и то, да се данас у свету значајан број научника утркује да има што веће вредности параметара (Р,Ц,Х) служећи се често и недостојним средствима, што је у неким срединама извор велике корупције. У тој еуфорији – која је светски феномен, знатан број користи присвајање туђе интелектуалне својине, тако што се потписују на научне радове у чијој изради нису уопште учествовали. У том смислу веома су суспектни научници и научни руководиоци који имају разгранату међународну сарадњу – једни друге потписују на радове и (а позивају и на конференције), које углавном раде докторанти – са 3-5 пута мањом платом него њихови „ментори“.
Нажалост, овакав начин присвајања туђе интелектуалне имовине уселио се и у САНУ, што ћу аргументовано показати ниже, на случају академика Костића и Шијачког.
Горњи примери са евалуацијом Нобелових лауерата само на основу параметара (Р,Ц,Х) указују да треба бити веома опрезан при упоређивању научних резултата и научника само на основу њих. Јер, у науци је битан квалитет научног рада а о њему могу да суде само врхунски специјалисти у некој области. То значи да је за оцену квалитета науке и научника у једној средини потребно, да у њој постоји критична маса компетентних научника, који могу да процене квалитет рада, узимајући у обзир и параметре (Р,Ц,Х) – али наравно, са мером. (Мислим да би на основу овог критеријума српски генетичар светског ранга др Миодраг Стојковић постао члан било које академије наука у свету – јер, има онај идеалан спој квалитета и квантитета. Али у САНУ не може!! Изгледа, да је САНУ више клуб него институција?) Мислим да је САНУ у многим областима далеко од ове пожељне ситуације – што је и логична последица великог одлива врхунских научника, те да се одлуке о кандидатима доносе уз помоћ непотизма и селективне примене параметара (Р,Ц,Х) – некад их прихватају а некад занемарују. А то је фрустрирајуће и јако штети науци у малој земљи. Због наведених слабости у САНУ, убеђен сам да она није у стању да изабере најквалитетније кандидате из природних наука без помоћи српских научника из дијаспоре. Јер, тек када се у САНУ створи критична маса научника из ових области она ће постати самостална и компетеннтна институција.
Али, хајде сада да аналитички докажемо да академици САНУ, Костић и Шијачки, имају боље (Р,Ц,Х) параметре чак и од неких него горе наведених Нобеловаца. Више од тога, у тој анлизи открићемо и неке драматичније чињенице – поразне по њих, које показују да велике вредности параметара (Р,Ц,Х) могу чак јако да подрију морални кредибилитет саме САНУ.
Председник САНУ негира своје стваралаштво
По подацима из базе научних података Web of Science–All Databases академик Владимир Костић има научне параметре из „снова“: (Р=840, Ц=7800, Х=44). То су сјајне вредности када не би постојало оно АЛИ. Поставља се сада питање – а колико је радова годишње објављивао председник САНУ, Владимир Костић? Е, у том грму лежи зец и то повелики и још компромитујући. Приликом недавног интервјуа на ТВ каналу Н1, на питање новинара „… да ли је тачно да је у 2017 години објавио 47 научних радова?“ председник САНУ је то одлучно негирао, тврдећи да је објавио „само“ трећину од тог броја радова – што значи „само“ око 16 радова.
А шта казује на то база научних података Web of Science–All Database ? Она открива да је у 2017 години академик Костић објавио 41 научни рад. Значи, у интервјуу на ТВ каналу Н1 председник САНУ, Владимир Костић, је изнео неистинит податак и фактички се одрекао већине својих радова. У свакој цивилизованој земљи овако јавно изговорена неистина о свом научном раду, човека тако високог ранга, била би довољан разлог да одмах напусти то место.
Иначе, ово није први пут да председник САНУ, Владимир Костић, буде „ухваћен на делу“, јер је познати српски физичар Филип Вукајловић навео податке из Web of Science, да је на пример 2014 године председник САНУ био потписан на чак невероватна 43 рада. Интересантно је да је и тада тврдио да их је било „само“(!) 15, при томе не схватајући да је и тај број такође глогов колац у његову „научну и моралну вертикалу“.
Ова чињеница, да је председник САНУ у 2017 години публиковао невероватних четрдесетак радова, изазива код сваког истинског научника велику сумњу, да се овде ради о присвајању туђе интелектуалне својине. Одговорно тврдим, као научник који се активно бави науком више од 40 година, радећи у низу светски признатих научних института: Лебедев – Москва, ЕТХ – Цирих, Макс Планк Институти – Штутгарт, Дрездену БНЛ – Брукхевен УСА, и на низу познатих универзитета, да је и ментално и физички немогуће да је у 2017 години председник САНУ активно учествовао у реализацији свих тих четрдесетак(!) научних радова. Поготово ако се има у виду да је истовремено обављао и низ других одговорних функција у САНУ и на факултету. (Чак готово да није могуће активно радити ни на тих „шеснаест“ радова које наводи председник САНУ.) Значи, с правом многи научни радници сумњају да је на већи број тих радова (са понекад петнаестак и више аутора на раду, где је по правилу име В. Костић негде при крају!) његово име на неки волшебан начин уписано у листу аутора и без релевантног научног доприноса. Значи да је овде реч о евидентном присвајању туђе интелектуалне својине!
Имајући у виду да је члан САНУ био и један такав научни корифеј, са врхунским научним интегритетом, Милутин Миланковић, САНУ би морала да се изјасни о моралном аспекту научног стваралаштва свога председника који присваја туђу интелектуалну својину. Јер, од председника САНУ се очекује да поседује интелектуалну и моралну вертикалу, по којој би требало да се успињу будуће генерације које стреме високим и чистим идеалима. У том смислу академик Владимир Костић није испунио очекивања великог дела научне јавности и не заслужује место председника САНУ.
Научни „феномен“ академик Ђорђе Шијачки
Научни опус академика Ђорђа Шијачког, и начин како га је он остварио могли би да и у далекој будућности буду велика компромитација за САНУ, која би била жигосана као корумпирана установа.
Да погледамо фактографију научног стваралаштва академика и физичара Ђорђа Шијачког. Његов главни научни опус је остварен у математичкој физици (изучавање симетрија у физици честица и гравитацији) а из базе научних података Webof Science–All Database се добија податак, да је у периоду од 1972-2017 на том пољу остварио следеће научне параметре: (Р=47, Ц=480, Х=12). То је солидан резултат на локалном српском нивоу (на пример да неко евентуално постане научни саветник Института за физику у Земуну) али недовољан да неко постане академик и да на основу те титуле буде члан важних комисија, које одлучују о битним стварима у српској науци, као например о скандалозном пројекту Верокио. Напомињем, да је последњи научни рад из своје научне области академик Шијачки објавио још 2013 године, који је имао пар цитата.
Међутим, „Коперникански обрт“ у научној каријери академика Шијачког настаје 2008 године. Он је без преседана у историји српске науке, јер даје основа за велику сумњу да се ради о присвајању великих размера туђе интелектуалне својине, Од те године почиње академик Шијачки да се потписује (као теоријски физичар!) на експерименталне радове на пројекту АТЛАС. Иначе, пројект АТЛАС се бави детекцијом елементарних честица на акцелератору у познатом научном центру ЦЕРН. Истичем, да је главни а вероватно и једини допринос академика Шијачког у том експерименталном пројекту, то што је он један од потписника АТЛАС пројекта, и то у име Института за физику, о научној сарадњи са ЦЕРНОМ.
Значи, само на основу свог потписа уговора на пројекту АТЛАС, а без икаквог научног доприноса, академик Шијачки је у периоду 2008-2017 остварио сензационалне научне параметре (Р=1050, Ц=32 000, Х=73) а који су дати у бази података Web of Science–All Database!!
Овако високи научни параметри значе, да се академик Шијачки безскрупулозно потписао на 1050(!) АТЛАС радова, на којима је остварио преко 32 000 (!) цитата и Хиршов индекс 73(!). Значи у средњем је публиковао 130 радова годишње, односно више од неких институција највишег ранга. Да кап прелије чашу, најцитиранији рад ове АТЛАС колаборације (на који је дописано име академика Шијачког) има око 5100(!) цитата, што је знатно више и од сваког од горе наведених Нобеловских радова. Напомињем, да на радовима на пројекту АТЛАС има у просеку пар хиљада потписника по раду а вероватно је пар стотина оних, попут српског академика Шијачког (и још неких са српске стране), без икаквих научних доприноса у тим радовима, већ су, као и наш академик, само потписници међународног уговора АТЛАС!
Да би САНУ спасла свој урушени кредибилитет у друштву, апелујем на њене савесне чланове и на етички одбор САНУ – ако он уопште и постоји, да се на основу горе наведених чињеница покрене дисциплински поступак против академика Владимира Костића и Ђорђа Шијачког из САНУ. И наравно, и да се искључе из САНУ ако су горе изнете сумње оправдане.
Али, ако САНУ одбаци овај (радикалан али и аргументован) предлог и потпуно игнорише наведене чињенице, тада једино што преостаје да се чини у земљи Србији је, да се замоли познати сценариста Синиша Павић да направи сатиричну ТВ серију „САНУ лађа“ и да за ту плутајућу и дезоријентисану лађу уведе (нови) „навигациони“ Хирш-индекс, са адекватним називом Х-“с рогови“. Јер, творац научног Х-индекса Хирш (Hirsch) је немачког порекла а Hirschна немачком значи јелен а јелен има рогове а рогови су у народу синоним за превару. Посао господину Павићу би био делимично олакшан, јер за конципирање два главна лика, „капетана од САНУ лађу и његовог батлера“, овај текст може бити од знатне помоћи. Уверен сам да би се Србија тресла од смеха када би „САНУ-Шојић“, са Х-“с рогови“=73, објашњавао како ући у САНУ лађу „с тол‘ки рогови“. Па, мора се бити капиталац.
Миодраг Кулић
доктор физичких наука и теоријски физичар
П.С.
Пошто смо горе утврдили да се може бити члан САНУ и без моралне вертикале, ево једног сјајног стварног примера, за наше младе људе који имају идеале, шта значи научник са моралном вертикалом. Године 1978-1979 потписник овог текста – теоријски физичар по струци, радио је у групи академика В. Л. Гинзбурга (Нобеловскии лауерат 2003) у лабораторији која је носила име великог физичара, академика и хуманисте И. Е. Тама (Нобеловски лауерат 1958). Сви су га бескрајно уважавали не само због памети већ скромности и добронамерности. Јер је Игор Евгенијевич Тамм био образац за човек са моралним и научним инегритетом. А, ево и зашто. Он је за цео свој радни век публиковао 55 (педесетпет !!) научних радова – за један од њих добио је и Нобелову награду. Али, пред крај живота одрекао се своја три рада. Јер, како је утврдио, они су били погрешни. Нису то била само друга времена, већ су били и други људи – они прави!
