Медији у Црној Гори и ове године објављују, да је дан државности заправо обележавање оне далеке одлуке са Берлинског конгреса и оног позива комуниста у јулу 1941.године, када је доиста букнуо општенародни устанак против талијанских окупатора!
Ипак, неке ситнице које се бираним речима упорно гурају под тепих заборава штрче па штрче, те обавештени добро знају да је Црна Гора била стварно уобличена као српска држава и пре тога европског признања независности из Берлина!
Детаљ са наводно доминантним комунистичким позивом је упорни рецидив оне пропаганде друга Ђиде, који никако да се упокоји, иако је општенародни мотив за тринајстојулско оглашавање био изнад идеолошких значајки.
Зетска бановина краљевине Југославије имала је по статистичким записима 300000 Срба, уз бројне муслимане и нешто католика у Приморју.
Југословенска војска је ту имала јаке гарнизоне због претеће талијанске опасности, јер су желели да цео Јадран буде њихов, те су користили шиптарске терористе за честе провокације. Зато је српски народ у Црној Гори после окупације и могао да се снабде оружјем које је било у бројним складиштима, искуствено знајући да је пушка српска светиња, нарочито у злу времену које долази!
Црногорски федералисти предвођени Секулом Дрљевићем, адвокатом и доказаним сарадником хрватских усташа, окупили су се, да на Петровдан на Цетињу прогласе некакву „независну Црну Гору“ под талијанском управом, тако пљујући народу у слободарски образ!
Одговор народни био је громогласан, патриотски, српски, јер су се Срби у Црној Гори дигли на устанак да сперу нанету срамоту!
Талијански фашисти, који су и били организатори цетињске маскерате, брутално су одговорили репресијом над голоруким народом по градовима и селима, пунећи логоре у Албанији.
Нажалост, општенародни устанак ће убрзо запасти у идеолошке поделе, оптерећене поделама међу братственицима, до тада невиђеним у Црној Гори, последично стварајући пасја гробља и сурово обрачунавање до истребљења, што је у колективном памћењу народа потрајало све до данашњих дана.
Тек су недавне литије СПЦ јасно показале да је та горка епизода ипак превазиђена у српском народу у Црној Гори, а монтенегрини су се и тако сами исписали, стварајући чак некакву своју црногорску цркву, коју је још 1938.године у својим текстовима за усташке новине најавио Савић Марковић-Штедимлија, који ће бити суђен на дугогодишњу робију због сарадње са окупаторима током трајања Другог светског рата.
Ипак, Мирослав- Фриц Крлежа, недодирљиви директор Лексикографског завода у Загребу, примиће га за стручног сарадника по изласку са робије, тобож доказаног „експерта за великосрпске лажи“, које ће он и његов сараднички тим баш упорно исправљати кроз одабране текстове у Енциклопедији Југославије!
Учинак овакве дугогодишње едукације се баш видљиво опажа у данашњој Црној Гори, пардон повиестној „црвеној Хрватској“ из списа оца домовине Анте Старчевића, где се данас беседи црногорским језиком, пише латиницом и пева химна на стихове оног Секуле Дрљевића, коме је припадник Лимске бригаде ЈВуО у мају 1945.године у Словенији наплатио издајство на Лијевчу пољу!
Потомци тринајстојулских устаника, који се поносе својим јуначким прецима, нехају много за одлуке Берлинског конгреса, већ пале свећу неумрлим јунацима који су били и остали Срби!
